Косовски завет и Нови завет – извор идентитета српског народа

Пише: Урош Николић

Пуно речи је изречено о косовској бици и њеном значењу кроз историју српског народа, међутим само значење се мењало зависно од тога какав поглед на свет има онај ко тумачи косовски завет. Тако имамо националистичко тумачење, атеистичко, идеалистичко и друге. У доба глобализације, која по својој природи тежи да замени аутентичне културе многих народа, све чешће се дешава да недостају речи којима би се могло објаснити значење Косова и његове историје за српски народ. И поред тога је припадницима српског народа најчешће некако изнутра било јасно шта се на Косову догодило и које значење је тај догађај имао за овај народ. Ипак, често се користе неки општи, неодређени појмови који су разумљиви само онима који носе тај доживљај у себи, па тако имамо непремостив јаз између оних којима је претходно јасно и онима којима није. Међутим, много важније од преношења значења косовског завета онима који га не разумеју јесте проналажење адекватних појмова којима би могли да се изразе они који га разумеју и којима би се у потпуности расветлило оно што носе у себи. Јер тек када човек тачно зна да именује оно што доживљава и по чему се води у животу, престаје да буде подложан разним негативним утицајима и постаје чвршћи и стабилнији на свом путу.
Једини адекватан и довољно прецизан израз којим може да се опише шта се заиста на Косову десило и како треба разумети тај догађај јесте реч завет. Али пре тога да споменемо и онај израз које се такође често користи, а то је мит. Реч мит је само делимично употребљива и то само ако се схвати у свом дубљем значењу, наиме, као нешто што преноси одређена животне реалности и вредности кроз симболе, приче и слике. Све то јесте нешто што нам се преноси кроз причу о косовској бици. Ипак, митови, иако могу да преносе истиниту поруку, они сами нису стварни догађаји. Зато се речи мит често употребљава за нешто што није историјска чињеница, за нешто што је измишљено. Видимо да у том смислу реч мит није применљива на Косовску битку која је несумњив историјски догађај. Често се овакво значење речи мит користи и да се умањи значај који овај догађај има за српски народ, па се онда каже, то је само мит, није се тако десило и онда самим тим треба одбацити и само значење које Косовска битка има за српски народ.
Да би могли да говоримо о значењу или смислу неког догађаја неопходно је да разумемо да у реалности не постоји такозвано објективно тумачење неког догађаја. Један исти догађај може да има два или више потпуно различита значења за двоје или више људи. А све зависи ко и како тумачи оно што се догодило. Људи са различитим погледима на свет, са различитом етиком и вредностима свакако неће на исти начин вредновати одређени догађај. Узмимо један пример да покажемо како субјективност одређује значење стварности. Рецимо да неки човек падне са трећег спрата и остане непокретан у ногама. Да ли је тај догађај лош или добар, да ли је у питању трагедија или срећа? Одговор зависи искључиво од тумачења онога коме се то десило. Иако тај догађај могу да тумаче и други људи, он се није њима десио, тако да њихово тумачење није меродавно. Човек коме се тако нешто јесте догодило може да потпуно потоне, да дигне руке од себе, али може и да тај догађај схвати као нешто што му је отворило нове видике, као могућност да живи свој живот боље у неком другом смислу о коме раније није размишљао. Могуће је и нешто треће, али свакако значење самог догађаја зависи од оног који га тумачи и од његовог погледа на живот и свет.

Због тога и кад говоримо о догађају на Косову 1389. године не постоји такозвано објективно тумачење тог догађаја. Потпуно је небитно шта, рецимо американци и кинези мисле о косовској бици, исто као што је небитно шта срби мисле о неким догађајима у америчкој или кинеској историји. Једино је битно шта српски народ, коме се косовска битка десила, мисли о њој и како је тумачи. И то нас опет упућује на реч завет која по својој дефиницији подразумева две стране, оног ко се заветује и оног коме се заветује. Онај који се заветује јесте кнез Лазар, а преко Лазара његов завет постаје и завет сваког човека који прихвата тај завет, а назив за људе који га прихватају јесте уствари српски народ. И зато је тумачење косовског завета од стране српског народа који је учесник овог завета једино меродавно тумачење. А прихватање косовског завета је оно што од тада до данас одређује припадност српском народу. И није биолошка веза, односно генетика, та која одређује ко је припадник српског народа, већ управо верност косовском завету. Једноставан доказ за то је чињеница да биолошки Срби који би кроз историју постајали муслимани, или касније, комунисти, сами себе најчешће више нису звали и сматрали Србима. Чак иако би и евентуално признавали своје српско порекло, они би свој идентитет одређивали другачије, односно кроз ислам или југословенство.
Међутим, да погледамо и коме се то заветује кнез Лазар на Косову, зато што нам ту значење понекад измиче јер је изражено кроз епску поезију, симболе и приче. Разлог томе је чињеница да је обичан народ био тај који је изражавао шта се догодило на Косову и који је смисао косовског завета. Тај је доживљај изузетно дубок и снажан, али најчешће је изражен кроз метафоре и на тај начин преношен кроз векове у којима се, услед турског ропства, није могло доћи до објашњења које би захтевало историјско, филозофско или теолошко образовање. Ипак, овај доживљај, иако није прецизно формулисан и дефинисан, је био веома јасан и разумљив у народу који га је преносио с колена на колено.

У песми „Пропаст царства српског“ читамо да кнезу Лазару долази птица од Јерусалима, која је уствари свети Илија и доноси књигу од Богородице. Како је то лепо објаснио владика Атанасије Јевтић, имамо Јерусалим као град у коме је Христос умро и васкрсао и где је настала прва црква, имамо најпоштованијег светитеља у српском народу и мајку Божију. И они дају кнезу Лазару избор између земаљског и небеског царства. Кроз ове слике видимо да је онај коме се заветује кнез Лазар уствари сам Христос и ово је од пресудног значаја за разумевање свега везаног за косовски завет, српски народ и његову историју и идентитет.
Занимљиво је напоменути да се у песми спомиње да ће кнезу Лазару бити дато да победи турску војску, ако изабере земаљско царство, што уопште није у складу са историјским околностима око косовске битке јер кнез Лазар никад није имао неку специфичну могућност да неким додатним снагама оствари победу, а коју је он одбио, већ је имао само једну опцију – ону које се и догодила. (Ако не рачунамо на опцију предаје, што очигледно ни народу у потоњим временима није падало на памет, као ни Лазару.) Али народ кроз поезију овде одлази још један корак даље од историјског догађаја – не само да је Лазар изабрао царство небеско као претежније, већ је то урадио иако је могао да порази турке. Значи, у свести народа, бирање царства небеског није настало као нужност услед немогућности да се победи велика сила, већ се напомиње да чак и да је Лазар могао да победи, он је ипак свесно изабрао да то не уради, не би ли задобио царство небеско. Из свега овога практично видимо поменуту пресудност тога ко и како тумачи одређени догађај за значење које му се приписује, а видимо и како српски народ тумачи косовски завет и избор између царства небеског и земаљског.

И онда се у песми спомиње да Лазар треба да сагради цркву и да се причесте он и сва војска, што је је још један симболичан показатаљ коме се Лазар, а преко њега и сав српски народ заветовао, а то је сам Христос, присутан у причешћу. И то је разлог зашто, да би даље могли говорити о косовском завету и српској историји уопште, морамо разумети основне ствари везане за православну теологију, чији је центар управо личност Христа, као и царство небеско.
Изразу царство небеско се приписују разна значења, али по правилу никад оно које има у свом природном оквиру хришћанске вере. Ово је нарочито тачно у модерно време које је у сваком смислу тотално одвојено од хришћанског погледа на свет и живот. Најчешћи проблем је поставка на релацији духовно-материјално, која је у својој основи нехришћанска. Због тога, сваки закључак базиран на овом дуализму, из хришћанске перспективе гледано је погрешан. Свеједно је да ли одбацујемо материјално у име духовног или духовно у име материјалног, што је чешћи случај у новија времена нарастајућег атеизма. Међутим, ни одбацивање материјалног ради духовног није хришћанско виђење и ово нам опет показује сам Христос који је по хришћанској вери васкрсао из мртвих у телу. Дакле, иако је страдао и умро на крсту јер, између осталог, није подлегао начелима земаљског царства, Христос васкрсењем тела поново успоставља целовитост човека кроз обнављање материјалног дела човека. Међутим обновљење материјалног се дешава тек пошто га се прво одриче у име царства небеског, а тако је и код кнеза Лазара, који је у много чему кроз косовски завет представљен као слика Христова.
Јеванђеља су пуна прича о царству божијем, чији је синоним царство небеско, и она нам говоре о неопходности задобијања овог царства, овде и сад у овом животу и описују то тражење као једини циљ човековог живота. Израз царство небеско, иако је потпуно тачан, у себи садржи призвук евентуалне супротстављености на релацији духовно-материјално. Међутим, то је тако само ако је тај израз истргнут из целокупног хришћанског учења, у коме је то синоним за царство божије, оно које иштемо у молитви Оче наш – „да дође царство твоје“. За хришћане, царство божије није нека духовна стварност која постоји паралелно са материјалном стварношћу, како се то обично сматра под утицајем јелинског схватања и природних религија. Царство божије је догађај који се још није десио и који ће наступити тек по Христовом другом доласку, али је светотајински делимично присутан у литургијском сабрању, у Цркви. Дакле, супротстављеност царства небеског и царства земаљског има временски, историјски карактер. Онај ко бира царство небеско уместо земаљског се не одлучује да живи неки паралелни духовни живот, не одлучује се на бекство из постојеће стварности. Онај ко бира царство небеско уместо земаљског одлучује да мери свој живот по догађају који ће се десити на крају историје, односно по Христу који ће доћи да успостави то царство божије, то јест, да донесе вечни живот свим људима, као и да донесе правду, односно да да сваком по заслузи. Овакав поглед на свет и историју подразумева да постоји догађај у коме ће се показати истина о свему, о сваком човеку и његовим делима, речима и мислима. То успостављање будућег царства божијег јесте мера свих ствари и коначан критеријум и истина о свему што се дешава током историје.
Наглашена историчност хришћанског погледа на свет управо чини да и оно што је материјално или земаљско такође добија свој значај, и то још сада, јер ће све што је земаљско такође бити део царства божијег, почевши од човековог тела, преко кога сав материјални свет улази у заједницу са Богом и постаје вечан, па до целокупне божије творевине, за коју се приликом стварања каже да је створена „веома добра“. Тако да видимо да бирање царства небеског уопште не умањује важност царства земаљског, већ управо супротно, царство небеско осмишљава и на тај начин преображава царство земаљско. То преображавање земаљског објашњава и чињеницу да српски народ никад у историји није живео од израбљивања и несреће других народа, тако да видимо да то бирање царства небеског није нека небитна, бесплодна активност, већ итекако практичан и благотворан избор.
Да би могли да још дубље објаснимо сам садржај косовског завета, морамо ући у сам садржај царства божијег, а у хришћанству то је личност Исуса Христа Сина божијег. На жалост, теме везане за православно хришћанско схватање Бога, човека и света или укратко за теологију, су последњи пут у историји биле актуелне још и Ромејском царству. Услед турског ропства, којем је била изложена већина православног света, десило се да није било могуће бавити се оваквим темама на друштвеном нивоу. А када су се после неколико векова православни народи осободили турског ропства, већ је нестала навика и потреба да се овим темама говори. Народи су православље живели и опитно га разумели, али нису умели да формулишу свој доживљај на један заокружен, систематски начин. Иако је православље наставило да живи кроз свој најважнији облик – кроз литургију, ипак је често недостајало речи да се објасни смисао онога што се верно држало и живело. То је био један од главних узрока за подложност православних народа разним друштвеним утицајима и идеологијама које си произашле из једног потпуно неправославног погледа на свет, и то је нешто што имамо до данас.

Православна теологија полази од тога да нам се Бог у кога верујемо открио као конкретна личност, као Син божији, који има Оца и Духа Светога. Без да улазимо у врло компликовне детаље који произлазе из овог божијег откривења, рећи ћемо само оно најважније, а то је да је Бог у кога верују православни хришћани личност, која постоји у заједници. Христос себе открива да је Син, што значи да он има неког коме је Син, а то је Бог Отац; исто тако и назив Отац подразумева некога коме је он отац, а то је управо Син. Значи, Отац и Син су имена која означавају однос између личности, а исто важи и за Духа Светог који је део истог односа. Дакле, Бог људима себе открива као Свету Тројицу, односно као три личности које постоје у заједници. Овакво схватање Бога објашњава и хришћански израз да је Бог љубав, јер је Бог биће које постоји у односу, а тај однос је управо оно што називамо љубављу. Дакле, бог је љубав јер три личности Свете Тројице постоје у односу љубави један према другом. А што се тиче човека, он је створен сличан Богу управо по томе што је створен као личност и назначен за љубав, тј. за лични однос са другим личностима – са другим људима и са Богом. И, коначно, и Бог и човек су слободна бића, што је логично с обзиром да љубав може бити заснована само на слободи, а не на примораности или нужности било ког типа, вољног или природног.
Нећемо ићи у даљу разраду хришћанског схватања Бога и човека јер је ово сасвим довољно за нашу тему, а и генерално је то нешто што је најважније разумети у вези хришћанства. А слобода и љубав су и појмови који суштински одређују целокупну историју српског народа и то управо преко косовског завета. Међутим, има још један појам који је неодвојив од слободе и љубави, а који је неопходан да би се разумео идентитет српског народа, а то је жртва. Не треба много доказивати да је жртва нешто што најдубље и најпрецизније описује историју српског народа. Нема периода, од битке на Косову до данас, у коме српски народ, појединци, а понекад и цео народ, нису себе жртвовали да би могли да буду оно што јесу, то јест, оно што им је пренето кроз косовски завет – народ који бира царство небеско, који бира да буде слободан и који своју љубав пројављује у свом најузвишенијем облику, као жртву за своје ближње.
„Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ – ово је реченица из јеванђеља по Јовану коју би српски народ могао да стави на своју заставу с обзиром колико ју је примењивао. Али ова реченица из јеванђеља се пре свега односи на самог Христа и његову жртву, на његово страдање на крсту, које је било пут до васкрсења и спасења човека и света од смрти. У данашњем свету у коме доминира протестантско схватање хришћанства, чак и код нас, сматра се да је Христово учење оно што је најбитније у хришћанству. Међутим, из јеванђеља видимо да је најважнији моменат у Христовом животу његово дело, и то оно последње – страдање на крсту и васкрсење. Није Син божији постао човек да би нас научио узвишеној и мудрој науци, него да нас спасе од смрти. И он то чини жртвујући се. И тај пут жртве, којим је увек ишао српски народ, показује његову христоликост, односно да је главни критеријум по коме живи српски народ, управо сам Христос.
Када правимо паралелу између догађаја у српској историји и појмова на којима почива хришћанска вера, као што су слобода, љубав и жртва, морамо споменути и лукави аргумент о ненасилном карактеру Христовог учења који се спочитава хришћанским народима, као што је реченица: „ако те ко удари по десном твом образу, окрени му и други“. Међутим, ако само мало размислимо видећемо да је ова реченица изговорена за оног ко бива ударен. Дакле, треба истрпети оно што се мени лично дешава, али ту нема говора да треба истрпети насиље које се чини неком другом, нарочито некоме кога волимо – не можемо окренути други образ у име неког другог, када је неко други ударен. Управо у тој ситуацији је место за примену реченице да нема веће љубави него дати свој живот за другог, односно за одбрану особе која бива нападнута. А пошто је људска историја препуна ратова, јасно је који је једини начин да се у таквој ситуацији брани свој ближњи и он често подразумева и давање свог живота за ближњег.
На крсту је Христовом жртвом успостављен нови завет између Бога и људи, који је васкрсењем и вазнесеем запечаћен за вечност. И управо је на основу новог завета у Христу настао и косовски завет. Паралела између Христове тајне вечере и кнежеве вечере је очигледна, обоје се дешавају ноћ уочи страдања и обе имају присутног издајника. Овде опет треба имати на уму да није битно да ли је неко заиста издао, него како је српски народ разумео овај догађај. И јасно је да га је разумео по моделу Христовом, као слику новог завета и то је коначно разлог зашто је реч завет једина исправна кад се говори о косовској бици. А српски народ је видео себе као оног који прихвата Христову жртву и страдање зарад царства небеског и по томе се водио кроз своју историју. Поглед на свет и етика српског народа је због тога дубоко укорењена у хришћанству баш кроз косовски завет. Може се рећи, чак много више кроз косовски завет, него кроз практиковање своје вере у религијском смислу, услед отежавајућих историјских околности од којих смо споменули неке.
Спремност српског народа да страда да би био слободан и да се из љубави жртвује бранећи своје ближње је више него очигледна у оба светска рата, у оба српска устанка и кроз заиста страшна трпљења током владавине Турака. И не може се другачије објаснити ова спремност осим у укорењености српског народа у новом завету Исуса Христа који је у српском народу очуван преко његове верне слике – косовског завета.

Урош Николић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: