Ковачевић: Декларација о помирењу и мисија Светог Саве

Пише: Марко Ковачевић

Један стратешки важан документ појавио се у јануару 2018. године. Година јубилеја великих битака, побједа, уједињења позива на одговорност и указује на потребу да оно што је наша историја прихватимо као заиста наше. Па су тако међусобни, унутрашњи сукоби у нашем друштву – наши сукоби. Као што је сукоб између завађене браће Немањић, Вукана и Стефана, сукоб у српској историји који у комплету, ми Срби, доживљавамо као свој. Као своју доживљавамо и мисију Светог Саве, једну од многих, да завађену браћу измири над моштима њиховог оца Стефана Немање, потоњег Симеона мироточивог. Баш зато је значајно што је на дан Светог Саве потписана Декларација о помирењу у Црној Гори.

Иако су овај документ многи дочекали на нож, покушали да га исмију или на неки други начин делегитимишу, он је веома значајан и важан за будућност. Наизглед једностран, јер је потписан између лидера и функционера једног политичког субјекта, он је постао дио званичне политике представника скоро осамдесет хиљада грађана. То је ипак озбиљан и незанемарљив потенцијал. Овај документ такође може да оснажи државу, темељног је карактера, јер не заборавља из чега је изникла Црна Гора. Њене покидане цвијетове калеми једне на друге да опет расцвјетају, јер су све наше различитости и подјеле ипак наше, а ми сви из истог коријена израсли. То су нажалост боље од нас знали наши непријатељи. Наше разлике, које жели да мири ова декларација, на бјелаше и зеленаше, четнике и комунисте, голооточане и праволинијаше, нису признавали аустроугарски бајонети, усташки ножеви, њемачки меци, ханџардивизијске каме, албански балисти. Њима смо сви ми били и остали исти и за њих смо сви ми били и остали једно. А снага наших непријатеља је била и остала у томе што ми између себе нисмо признавали оно што су нам они признали Јасеновцем, Пивом и Великом и осталим стратиштима, па смо им тим непризнавањем придодали и она стратишта која смо створили ми сами себи. И скоро су у Загребу, потомци усташа, физички насрнули на навијаче Црне Горе, не признајући им оне разлике које они у односу на мене као Србина истичу. Зар онда није крајње логично и национално одговорно, да и ми са наше стране, помиримо те разлике. Да признамо да у данашњој Црној Гори само међу Србима и Црногорцима можемо наћи потомке оних који су на Вучјем долу, Граховцу, Фундини, Мојковцу стварали и бранили Црну Гору. Да само међу њима можемо наћи потомке оних који су идеолошки различити организовали устанак против окупатора 13. јула 1941. прије него што су се подјелили у двије војске. Али и да су то потомци оних који су због идеолошких и политичких разлика знали једни другима да направе Пасје гробље, Зидани мост или Голи оток. Примјери САД и Русије уче нас да такве разлике, ма колико тешко изгледало, народ који је стварао неку државу мора да помири. Све државе Европе биле грађанске или не имају свој историјски народ који је сваку од њих утемељио и на тим је народима и највећа одговорност за опстанак сваке од њих. Ту одговорност у Црној Гори, морају да имају Срби и Црногорци, и то је најбољи гарант њеног опстанка. Другима треба обезбједити једнаке услове за живот у Црној Гори али оваква врста одговорности њима ипак не припада нити је они сами осјећају.

Декларација осуђује све злочине, поздравља све акције посвећене друштвеном напретку и борби против окупатора и осуђује идеолошки реваншизам и прогон. Тиме она афирмише Црну Гору до мјере истинске државе, којом ће она то и постати када сви Срби и Црногорци у Црној Гори прихвате ову декларацију. Као што су некада Вукан и Стефан, над очевим моштима прихватили помиритељску ријеч свог млађег брата.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: