Ковачевић: Српској дјеци хитно омогућити уставно право школовања на свом матерњем језику
Фото: Интернет
Пише: Ковачевић Александар, дип. инг. ел.
Полазак дјетета у први разред основне школе је велики и радостан дан за дијете и родитеље, али за сваког иоле свјесног и савјесног Србина у Црној Гори представља разлог за забринутост и фрустрацију.
Наиме, већ у првом разреду дјеца су приморана да уче црногорски језик (не матерњи) и нема могућности избора да дјеца, чији родитељи то хоће, уче српски језик, па макар и у форми како је то раније рађено кроз предмет матерњи језик.
На овај начин је српској националној заједници онемогућено уставно право (члан 79) да се на свом језику и писму школују у државним установама.
Ово право, на примјер, успјешно остварује албанска заједница, а Завод за школство израђује све уџбенике и наставна средства на албанском језику.
На овај начин се врло вјешто и малициозно већ од првог дана школе дјеца индоктринирају да су црногорске националности и да им је црногорски матерњи језик. Може се само замислити који су писци и пјесници заступљени у уџбеницима црногорског језика или на који ће начин бити интерпретирана историја дјеци у црногорским школама. Овај начин присилне асимилације доводи родитеље до великих проблема и великог посла да код своје дјеце сачувају српски идентитет, уколико то уопште и буде могуће.
Мишљења сам да за једног Србина, или било коју организацију која представља Србе у Црној Гори, данас нема значајније и прече ствари него по сваку цијену издејствовати да се дјеци српске националности омогући уставно право. По овом питању је неопходно покренути све српске организације како би се што прије и гласније изашло пред Црногорску јавност и власт са овим зхтјевом.
Ако се ово што хитније не издејствује, у Црној Гори за пар деценија неће, или хоће врло мало, бити Срба. Тада неће имати потребе ни за српским странкама, телевизијама, новинама…
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ti si onaj inzinjer iz kap-a sto ni strajkovat niste htjeli kad je trebalo,a poslije zastave nosili prije izbora.druga se prica pricala nekad.unististe onakvu firmu.bolje o tome da ste pisali.sram vas bilo
Ништа конкретно да се поправи стање српског народа у Црној Гори. Само празна прича и мандати.
2011 године, смо захваљујући нама из Берана, Дарку Рашовићу, Грбљанима и сродним НВО, били надомак циља и онда када је требало финиширати, по ко зна који пут промашај. И умјесто да су нас који смо започели иницијативу, укључили у преговоре, они су ј наше име склопили споразум, који је био црно без Бијела за дјецу која су хтјела да уче на српском.
Најпозванији су професори и наставници из Никшића, који су због српског језика изгубили посао, а остављени од стране опозиције. Ми остали треба њима да се придружимо.
често се боље уочава гледајући са стране, посебан је проблем кад не знаш си у проблему а нема ко да ти каже
добро је да сте свесни да овако као до сад не иде, а са стране гледано чини се да си добро определио нови почетак
из све снаге, братски
уздравље
Најпозванији да покрене и изгура ову ствар је српски национални савјет. за овакве ствари и примају паре из буџета. треба осмислити модалитет да се изврши притисак на савјет да покрене захтјев за омогућавање српског у школама.они би требали да оснују групу-одбор од неколико компетентних,угледних, нестраначких Срба из Црне Горе и да почну радити нешто на овом проблему..до тада ћемо само на пописима гледати како пропадамо.
Бато, што се тиче тога што помињеш цркву: зашто да се паре из цркве усмјеравају на то а не паре из буџета који се пуни од пореза које ми плаћамо? Зар нам је прече финансирање војног контигента и транспорта војне опреме у Авганистану од заштите дјеце од индоктринације?
Што се тиче везе коју си оставио за текст Андрије Мандића, може се оставити веза за текст господина Донка Ракочевића који је питање и одговор на тај Мандићев текст. Ево везе: http://www.sedmica.me/srpski-zahtjevi-od-cetiri-tacke-mandic-promasio-tri/ Ту се објашњава да се у оваквој ситуацији, са оваквим уставом, не види могућност да се остваре три (од укупно четири) захтјева о којима Мандић прича. Устав прописује да се за његову измјену у поменутим питањима прво треба позитивно изјаснити двотрећинска већина у скупштини, а потом неизоставно да на референдуму то потврди најмање три петине од укупног броја уписаних бирача. Донко Ракочевић са правом поставља питање „Све да промјена Устава прође у Скупштини, може ли ико замислити да за њу гласа 317.290 грађана (три петине од 528.817 )! Толико нико никад није добио ни на изборима, па ни на референдуму гдје је ЗА било 230.661 гласова.“
Дакле Мандићево писање би једино могло да има смисла када би имао провјерене информације да ће режим у Црној Гори бити притиснут од међународних фактора са довољно силе да поништи и прогласи нелигитимним (што и јесу) и неважећим одредбе устава, о неопходности двотрећинске већине у скупштини и тропетинске већине на референдуму, за промјену поменутих дјелова устава који се тичу заштите од угрожавања националног идентитета. Како може 55% референдумске већине (иначе сумњиве) да донесе легитимни захтијев за двотрећинском већином у скупштини и тропетинском већином на неком другом референдуму?! Дакле ако Андрија Мандић нема јасне сигнале о реалности развоја ситуације на начин на који сам поменуо, онда његов текст личи на причу без покрића, причу за добијање гласова и ништа више од тога.
Ми треба да се запитамо, ако нема изгледа да се међународним притиском поништи дјеловање поменутих проблематичних (не и јединих проблематичних) дјелова устава, да ли нам је боље, колико год то изгледало непривлачно, да српску дјецу од насиља над свијешћу и идентитетом, које се врши кроз тзв. школски систем заштитимо примјеном законских норми уписаних у уставу у дијелу који говори о правима мањина. Наравно ако би смо се одлучили на то претходно би, неизоставно, као Срби, саборно, требали да се сложимо око тога да не признајемо данашњу Црну Гору за наслиједницу историјске Црне Горе у којој смо ми једини били конститутивни. Да ли би смо тада, у тој ситуацији, тражили помоћ од Србије и од Републике Српске да дјелују према Црној Гори и њеном имену на начин на који дјелује Грчка према Македонији и њеном имену, то би била прича за себе, која би се отворила у претпостављеној ситуацији.
непосредан наставак овог извода, у тексту Мистовића, односи се на буџет, погледај поново
Мандић се спомиње у оквиру анализе ситуације, ја га не видим као активног, осим кад треба продати заједнички интерес, ко и остали политичари, сви
нико није мали, поштено свако прво са собом, па се срести и разабрати
они који су већ решили да се боре и платили цену јесу они које прве треба чути, ево видим да то Влатко предлаже… уколико се нисте неповратно огрешили о те људе, а они се сачували од огорчености
нико вам неће помоћи а сви гледају да одмогну, сами сте, али и нисте ако сте решили да управите како Бог заповеда
С Божјом помоћу
остало ћемо сви заједно
Чворовићев текст, оба
…“Овакав процес, који се одвија под формалним политичким руководством СНС и СПС кадрова, формираће у Србији високошколску „елиту” са философијом „реалности” живота једног Томислава Николића.[4]Следствено, на факултетима у Србији све ће бити више оних који ће сматрати да је Косово – Исе Бољетинца, Кадри Зеке и Хашима Тачија „реалност”, а Косово светог кнеза Лазара, патријарха Данила II и Милана Ракића уобразиља. Са таквом „елитом”, ЗСО, „војна неутралност” и остале егзистенцијално-колаборационистичке творевине Вучићеве владавине се показују као обична Потемкинова села на лицу окупиране и продате Србије, претворене у пуки НАТО логор. Прецизније, Александар Вучић не води политику спољнополитичких компромиса како би купио време национално и државно одговорној елити да се консолидује и организује, те да се у промењеним околностима обрачуна са постпетооктобарском издајом. Супротно, Вучић под велом политике „неутралности” и наводне Милошевске национално-егзистенцијалне колаборације, а од Сретења и позивањем на националну мобилизацију и уједињење, купује време главној квислиншкој постпетооктобарској осовини (НВО-медији-независни експерти-тајкуни) да доврши посао прављења новог анти-идентитета Срба. И то у ситуацији када њиховим газдама у светској политици не иде све према плановима.
Са претећим ликом новог српског анти-идентитета, који ужива Вучићеву негу и бригу, потписник ових редова се суочио када је на Факултету на коме ради угледао плакате са именима: University of Mitrovica „Isa Boletini“ и Public University „Kadri Zeka“ Gjilan. Истог тренутка поставило се питање смисла испита који су тог дана студенти требали да полажу код потписника текста. Јер, један много значајнији испит тих дана нису положили сви њихови наставници – испит из предмета националне части и државне одговорности. Нечињењем су омогућили да наведени плакати остану на зидовима факултета које финансирају српски порески обвезници, уместо да као протест и опомена заврше на лицу ректора универзитета у Крагујевцу и Нишу. У том чину мирења са издајом српских универзитетски професора треба тражити разлог зашто се један издајник успешно продаје као национални егзистенцијални колаборациониста и зашто нас Запад већ 15 година контролише преко врећице истих 30 сребрењака…“
https://stanjestvari.com/2016/02/21/%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%87%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D0%B2%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B-%D0%B8%D0%B7/
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/u-susret-najavljenoj-deklaraciji-o-zastiti-srba-srpsko-nacionalno-pitanje-kao-identitetsko-iili-drzavno/
…“Иако је глад за националним програмом, као што рекосмо, очигледна и оправдана с обзиром на незавидну ситуацију у којој се српски народ данас налази (са још незавиднијом перспективом), та иста ситуација захтева трезвен и озбиљан приступ, јер можда историјског времена за исправљање грешке неће бити. О садржају будуће декларације о заштити и очувању српског народа могуће је судити само на основу изјава њеног предлагача, А. Вучића.
Према ономе што је Вучић изјавио 2. 9. 2017. године, будућа декларација ће се ограничити на одбрану једног корупса права, која треба да ужива српски народ независно од тога где он живи. Реч је о класичним личним и колективним правима којима се штите поједини елементи националног идентитета, а међу којима је Вучић посебно истакао право на употребу српског језика и ћириличног писма, изучавање и неговање српске културе, изучавање српске историје и неговање слободарских традиција, право на информисање на српском језику.(овде)4) Иако је реч о правима чије је уживање гарантовано бројним међународноправним документима, што је истакао и сам Вучић, као и уставима бивших југословенских република у којима живи српски народ, непоштовање у пракси ових права, у Хрватској, Црној Гори, Федерацији БиХ, Македонији и Словенији, захтева да се она нађу у једном документу који би требао да има карактер српског националног програма. Посебно што се у овом случају предлаже израда једног пратећег акционог плана у коме би биле дефинисане радње и рокови за побољшање садашњег лошег положаја српског народа на наведеним територијама.
Да ли побројане теме чине суштину нерешеног српског националног питања и да ли, сходно томе, документ који је ограничен на овај круг питања може да има карактер једног српског националног програма, каквим нам се представља?
Декларација која би се ограничила на питања заштите права на језик, писмо и културни идентитет Срба, а која би, при том, ћутке прешла преко права српског народа на државност, односно конституитивност и на политичко-територијално самоорганизовање у оним државама у којима су Срби аутохтони и државотворни народ (Црна Гора, БиХ, Хрватска и део Македоније, тзв. Стара Србија), лишила би српско национално питање елемента државности, без кога ово питање ван граница данашње Србије деградира у мањинско питање. Пошто државност подразумева територију, српско национално питање је пре свега државно и територијално, а тек у вези са тим и после тога идентитетско. Оно је само идентитетско у Темишвару, Сент Андреји и Љубљани, док је у Бања Луци, Палама, Подгорици, Херцег-Новом, Книну и Вуковару, те у Србији од Суботице до Качаника – пре свега државно и територијално…“
У праву си, погрешно сам претпоставио да ће испод ићи текст (Мандићев), цио, а не да је скениран само наслов. У сваком случају остали ставови које сам изнио у коментару остају, а радује ме да се, ако сам добро схватио, они слажу са твојим, бар у главним цртама.
Не рачунајте, браћо Срби, на помоћ ове власти, садашње, Србије. Тај гејмасонски лоби, који је овладао српском владом, неће ни прстом мрднути у заштити било каквих права Срба ни у Србији ни у окружењу. Није ли Мило оженио Вучића својом рођаком?. Ородише се. Вучић ће учинити све да своме Милу помогне, како око “државног удара“ тако и око дисциплиновања Срба.
2011.годкне смо нас неколицина, покренули иницијативу за школовање деце на српском која то желе. А жељела су највише српска, затим црногорска и дијелом муслиманска, која су сматрала да им је српски матерњи. То је била огромна већина, док је за наметнути и у Загребу измишљени језик, била потпуна мањина. Тада смо формирали и Одбор за школовање на српском језику у Беранама. Поред школовања на српском језику, тражили смо и враћање статуса српском језику као једином службеном.
Умјесто да смо добили пуну подршку партија које гласају Срби, само је била дјелимична од стране Нове СД и од појединих НВО.
Када су први пут челници опозиције, наводно договорили споразум, ми смо се тада побунили и након тога је један од њих казао да их је Лукшић преварио. Након тога окупљамо више од 30 сродних НВО организација и у Подгорици усвајамо декларацију о школовању на српском језику и повратку српског као службеног. Убрзо организујемо скуп у Центру за културу у Беранама у препуној сали, уз дјелимичну подршку само Нове и родитеља. У Беранама први дан је у једној школи био бојкот 30% ђака, у другој 20%, а у трећој 10%. У Грбљу је био бојкот више од 90% ђака.
И умјесто да преговарачи то искористе и траже да се врати српски као службени и школовање на српском језику, они усвајају са Лукшићем и Филеом лажни споразум о бућкуриш језику. Сво вријеме су књиге штампане на ц… језику, иако је била формирана комисија за израду уџбеника по споразуму о бућкуриш језику.
Имамо још једну школску годину траума за нашу дјецу и никаквог резултата од оних који су потписали срамни споразум о бућкуриш језику. Никаква права немају Срби у Црној Гори, осим ћириличних докумената и посланичких плата.
Оно на шта смо упозоравали, а то је стварање тзв Црвене хрватске, то се отворено ради. Довољан је доказ, преписивање хрватског програма и оријентација ка дукљанизацији. Амерички комитет је одбацио захтев за признавањем ц… језика за кодификацијом и прогласио га непостојећим. Прост разлог је, они би били следећи, амерички језик. Идентична ситуација је у Аустрији, али је тамо њемачки језик. Када са био жив политички, питала ме једна шефица аустријске организације на српском језику, шта мисли ваша влада? На шта сам одговорио,На коју владу мисли, с обзиром да је тадашњи и ова радила против интереса српског народа, да није моја. Она је мислила на ц… језик. Поставио сам питање,:Зашто не уведу аустријски језик? На шта ми је она одговорила, да ли су нормални они у влади и да би њихова трајала 24 часа.
И шта сад, када српски народ нема ко да води у Црној Гори и заступа његове интересе? Ко ће нам вратити школовање на српском језику и казати да је споразум са Лукшићем и Филеом превара.
има кад чујемо за Се
…“Најпоразнија чињеница је нечињење Цркве у сузбијању асимилације Срба. Чак и по старом закону о правном положају вјерских заједница из 1977. године (објављен у „Сл. листу СРЦГ“, бр. 9/77, 26/77, 29/89, 39/89, 27/94, 36/03), Митрополија Црногорско-приморска је могла основати средње школе (основно образовање није законски дозвољено) у већим црногорским градовима, те тако путем образовања спријечити овај погубни процес. Члан 21. овога закона каже: „Редовни полазници вјерских школа могу на основу закона, друштвених договора и самоуправних споразума уживати права која се признају лицима на редовном школовању…“
https://stanjestvari.com/2017/08/24/prava-srba-u-cg/#more-40601
Да чујемо Змаја, Чика Јова српској деци
Невен
https://www.youtube.com/watch?v=NEokl5SwFfU
Pitajte sektasa Becica nesto na ovu temu.
Колико је мени познато једино Српска коалиција има јасно и недвосмислено, у програмским начелима, опредјељење за коришћење могућности (које постоје) да се српским ђацима омогући изучавање књижевних дјела српских писаца, што обухвата и епску поезију, и изучавање историје српског народа. То једноставно подразумјева формирање српских одјељења. Остале коалиције и странке, које узимају српске гласове, се праве смотане или јесу смотани. Ко је од њих икад рекао, рецимо у скупштини, да се садашњом праксом, која је уведена у школски систем, крши конвенција УН о спрјечавању геноцида из 1948-ме год. Та конвенција свако мјешање ђака, различитог националног изјашњавања и различитог језичког изјашњавања, у истим школским одјељењима, препознаје као покушај извршења геноцида.
а што си ти урадио по овом питању?
Djece bog dao nemam jos
Sve sto ja mogu je da se pisem i kazujem srbinom i pisem cirilicom
Ja ne primam platu da stitim srbska prava zato prodji me se moli te brat srbin
е ни ја је не примам ,но само финансијски штету имам. а поента приче је натјерати оне што примају да нешто раде.
Dje ste bili do sad
Svi vi srbi i srbski prestavnici i zastitnici