Ковачевић: Вријеме је за нову неутралност

Прије десетак година, поводом НАТО напада на територију Савезне Републике Југославије, позната америчка новинарка Дајана Џонстон је указала да је погрешно преовладава мишљење у западним политичким круговима да је Косово имало проблем, а да је НАТО представљао рјешење. Стварна ситуација је заправо била дијаметрално супротна: НАТО је имао проблем, а Косово је представљало рјешење.

Иста аналогија се може примијенити и на актуелна дешавања у Украјини. Само што су у Украјини улози далеко већи, државе које имају нуклеарни арсенал стоје иза сукобљених страна, па су стога и могуће посљедице далеко опасније за свјетски мир.

То да се украјински сукоб одвија тачно сто година од почетка Првог свјетског рата, једне од највећих трагедија у историји европске цивилизације, додатно упозорава на могућност фаталне ескалације насиља. Не треба сметнути са ума да су актери тог рата утемељили Украјину као независни политички ентитет, разграничавајући је на истоку од Русије. Данас је управо та источна граница предмет сукобљавања.

На моменте се тешко одупријети утиску да постоје одређене политичке снаге које навијају за скоро понављање још једне глобалне конфлаграције. По мом мишљењу, оне се могу идентификовати као дјелови англоамеричких и НАТО политичких, економских и обавјештајних структура, отргнутих од демократске контроле, који су успаничени могућношћу да у наредном периоду њихови постојећи војно-индустријско-банкарски монополи могу бити урушени тиме што би амерички долар изгубио досадашњи статус глобалне резервне валуте.

Долар бране оружјем

Због тога они бирају стварање ратног хаоса рађе него суочавање са погубношћу свог дјеловања које би водило подношењу рачуна за поробљавање планете.

Наиме, престанком хегемоније долара у свјетској економији наставак глобализације у досадашној неолибералној форми био би онемогућен и створиле би се претпоставке за праведнију глобалну расподјелу богатства. Нема сумње да недавни договор о формирању међународне развојне банке
између држава БРИК-а (Бразила, Русије, Индије, Кине и Јужне Африке), уз
подршку још неколико латиноамеричких држава, представља велики корак у том правцу.

Он означава почетак краја модела економског развоја наметнутог од стране Међународног монетарног фонда и Свјетске банке који је довео до дужничког ропства великог броја држава и пада животног стандарда већине становништва, али је доносио огромне профите англоамеричком волстритском картелу. Губитак досадашње енормне глобалне моћи је управо оно што ова клика жели зауставити ратовима ове или оне врсте против држава БРИЦС-а, од којих је Русија, због совјетског искуства отпора капиталистичком империјализму, прва на удару.

Док је у љето 1914. године Принципов метак узет као непосредан повод за почетак рата, у љето 2014. године сличну улогу би могла одиграти трагедија малезијског путничког авиона МХ17 изнад југоистока Украјине. Напори да се Русија прогласи земљом спонзором тероризма и стога “отпадничком” државом коју међународна заједница мора држати на дистанци почели су непосредно пошто се авион срушио, и то без икаквих претходно спроведених истражних радњи.

Слична оркестрирана политичко-медијска кампања из англоамеричких центара моћи је учестала у посљедњих десетак година. Она је, на примјер, пратила извјештаје о постојању оружја за масовно уништење у Ираку који су се касније показали као лажирани, као и прошлогодишњу употребу отровног гаса у Сирији, послије које смо били свједоци и ратничког, ратоборног става представника црногорске владе о потреби хитне војне интервенције против снага сиријског предсједника Асада. Када је међународна истрага показала да се не може јасно утврдити починилац тог ратног злочина, премијер Мило Ђукановић и министар спољних послова Игор Лукшић су, као и безброј пута до тада, одбили да прихвате одговорност за изречено и поднесу оставке због покушаја обмане црногорске јавности.

Русија на удару

То, наравно, никога не чуди, јер они се много и не питају око смјерница црногорске спољне политике већ их, поодавно, добијају усмено и писмено од НАТО-а. А НАТО се, за почињене злочине и смрти више десетина хиљада цивила кроз своје дјеловање широм свијета, никад није нити извињавао нити кајао.

Имајући у виду агресивно приписивање кривице за обарање малезијског авиона (чему свједоче насловне странице многих европских и америчких дневних листова типа „Путин ми је убио сина“), досадашња умјерена реакција руских власти, персонификована сталоженом дипломатијом министра спољних послова Сергеја Лаврова, није по вољи снага које желе да дестабилизују Русију.

То значи да ће се провокације наставити, а цивилне жртве повећавати. Нико не може да предвиди какве ће бити крајње посљедице таквог поступања. Јасно је да деценијско поистовјећивање Запада са милитаризмом које пропагирају атлантистички кругови представља сумрак западне цивилизације, па се не може искључити ни НАТО војна интервенција у Украјини која би водила отвореном рату са Русијом. То је дефиниција апокалипсе у Европи 21. вијека.

Управо због забрињавајућег, али изгледа незаустављивог заоштравања сукоба између НАТО и Русије наредних мјесеци ће се јасно кристализовати колико је визионарска, мирољубива и праведна идеја војне неутралности као главне спољнополитичке одреднице Црне Горе. Јасно ће се манифестовати величина и фаталност грешке свих оних који су увјеравали црногорске грађане и грађанке да је НАТО фактор стабилности, безбједности, демократије, владавине права и бољег живота у Европи. Јер НАТО ће поново у рат, а Црна Гора треба да прокламује политику војне неутралности и да одбије да у њему учествује на било којој страни.

Аутор текста је Филип Ковачевић, професор на Универзитету Црне Горе, аналитичар геополитике и предсједник УО НВО Покрет за неутралност.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: