Ковић: Није ријеч само о Космету, већ о голом опстанку Србије

Аутор: Милош Ковић

Упозорења из Поруке Светог Архијерејског сабора Српске православне цркве о Косову и Метохији и Апела за одбрану Косова и Метохије сасвим су се обистинила. Председник републике Александар Вучић и министри у влади Ане Брнабић погазиће дату реч. Они су се, над Уставом и Мирослављевим јеванђељем, заклели да ће чувати „сувереност и целину територије републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део“, да ће штитити „Устав и законе“, „мир и благостање свих грађана Републике Србије“. Брзо су, међутим, објавили да су спремни да са „Косовом“ потпишу „споразум о свеобухватној нормализацији односа“ и да му, „под одређеним условима“ дају столицу у Уједињеним нацијама. Данас су коначно обзнанили да су спремни и на размену територија, по начелу „наше за наше“. Судећи по незваничним вестима, у састав „Косова“ и сутрашње Велике Албаније ући ће цела Метохија, највећи део Косова, са изузетком четири општине на северу и, у остатку Србије, делови или целе општине Прешево, можда Бујановац и Медвеђа.

Разлози које председник и његови сарадници наводе за своје погубне потезе у непомирљивом су сукобу са логиком, разумом и искуством. Они кажу да са Албанцима морамо да се разграничимо по етничком принципу, у име наше будућности у Европској унији, али основно начело ЕУ је управо отвореност унутрашњих граница. Ако је већ реч о етничком начелу, зашто нигде не помињу етнички хомогене српске општине у косовском Поморављу? Председник и сарадници би да, како кажу, због „будућности наше деце“ предају нашу децу из Грачанице, Гораждевца, Ораховца, Велике Хоче, Ранилуга на милост и немилост људима оптуженим за ратне злочине и трговину људским органима. Они изјављују да ће демографско опадање Србије да зауставе тако што ће препустити преко 70.000 Срба Великој Албанији. При томе, упорно прећуткују демографско опадање Албанаца на Косову и нарочито у Албанији. У име регионалне стабилности, они омогућавају стварање Велике Албаније, која већ разједа Македонију и Црну Гору, и на чијем ће се јеловнику брзо наћи и Грчка.

Српске власти крше Устав, распарчавају територију наше земље, угрожавају животе и имовину грађана. Овде није реч о Косову и Метохији, него о голом опстанку Србије. Хоће ли се албански шовинисти и НАТО задовољити добијеним? Јесу ли се суседи задовољили деловима Пољске отетим 1772, да ли су се Немци 1938. и 1939. задржали у чешким Судетима? Колико пута нам је јавно речено да је Ниш следећи циљ и да је стварање Велике Албаније само питање времена? У Старој Рашкој у току је албанизација муслиманског становништва. Шта ће бити са Војводином? Каква ће бити судбина Републике Српске? Шта ће се догодити са Пећком патријаршијом, Високим Дечанима, Грачаницом, Богородицом Љевишком и свим осталим светињама јужно од Ибра у рукама оних који систематски уништавају сваки траг постојања српског народа?

Реч је, дакле, о намери да се одрекнемо себе и да заборавимо кључне поруке своје историје. Косово јесте српски Јерусалим. За Србе је историја вековима била култно предање о Светосавском и Косовском завету, о подвигу и издаји, о одрицању од Завета и казни која сустиже цео српски род. У дугим историјским сећањима Срба мотив издаје има важно, можда и кључно место. Она се не заборавља. Српски писци су националну историју вековима тумачили у старозаветном кључу, али је новозаветна суштина Косовског завета одредила Лазару и Вуку, по угледу на  Христа и Јуду, јасно одређене, непроменљиве улоге.

Јавно изречена намера српских властодржаца да се одрекну Косова и Метохије је, дакле, незаконита, нелогична, неморална и неисторијска. Они су се оглушили о савете целокупне стручне јавности и упустили у отворен напад на Српску православну цркву. Усред медијске харанге против Цркве, Патријарх српски г. Иринеј мирно је потврдио њену одлучност „да се одбрани Устав Републике Србије и сачува јужна српска покрајина Косово и Метохија“. Свештенство и народ Епархије шабачке су, писмом објављеним на Илиндан, подсетили јавност на то да је Српска црква, на основу канонског права и светоотачког учења, због неупоредиво мањих разлога, у Конкордатској кризи 1937, умела да искључи из црквене заједнице и прокуне и министре и народне посланике.

Друштво је, како се види, спремно на отпор. Оно је већ подстакло стварање највећег опозиционог блока на политичкој сцени, решеног да одбрани Устав и Резолуцију 1244 УН о Косову и Метохији. НАТО не одлучује о томе да ли ћемо бити најгори нараштај у српској историји и хоћемо ли на себе примити Кнежеву клетву. Узалуд бежимо од слободе и одговорности. Одлука остаје само на нама. Тако је, уосталом одувек било. Од 1389. до дана данашњег.

Извор: Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: