КПЗ Србије (али није Казнено поправни завод)

Пише: Драган Млађеновић

У енциклопедији Српског народног позоришта, у јединици о Културно–просветној заједници Србије, пише следеће: „Друштвена организација коју конституише најшири круг чинилаца у области културе и просвете. Настала је 1956/57. трансформацијом дотадашњег Савеза културно-просветних друштава. Током првих неколико г. постојања важила је као чинилац демократизације односа у сфери културе и просвете, те је у прво време и називана „парламентом културе“. Касније, почетком шездесетих г., установљењем Културно-просветних већа у скупштинама друштвено-политичких заједница, као и оснивањем заједница културе, крајем шездесетих, све више постаје асоцијација друштвених, односно сталешких организација из области културе и просвете којима првенствено служи као место договарања, координације и сарадње у покретању акција од заједничког интереса“.
КПЗ Србије је у Народном позоришту у Београду недавно (10. фебруара) свечано обележила свој шездесети рођендан доделивши своју годишњу награду – Златну значку – заслужним делатницима у области просвете, културе и уметности. Додељена су признања за више од педесет лауреата – уметника, новинара, просветних делатника…
Генерални секретар Културно-просветне заједнице Србије и Културно-просветне заједнице Београда, г. Живорад Жика Ајдачић нагласио је да шест деценија рада представља јубилеј достојан поштовања:
– За протеклих шездесет година урађено је много тога како би култура, у најширем и најлепшем смислу, била присутна и важна у сваком кутку Србије. Заједнице су имале и имаће тешких тренутака, али опстају у својој племенитој намери културног просвећивања“.

Преломна 1990.

Година 1990. је у повести КПЗ Србије значајна по томе што је од те године надаље Златна значка почела да се додељује заиста заслужним културним делатницима и уметницима, и што је мерило за награђивање постао уметнички допринос, а не само чланство у Савезу комуниста. Нескромно је рећи, али морам: Златну значку је међу бројним заслужним уметницима добио и писац ових редова (у даљем тексту – ја). Међу заслужним уметницима награђен је и сјајни српски битнички песник и рокерски првак Бора Ђорђевић (Чачак, 1952 – Љубљана, 2024), познатији као Бора Чорба. Он је у салу КПЗ Србије у Нушићевој 4 у Београду дошао у народном оделу под шајкачом, са закашњењем због прекомерног испијања пива. Прозван је као „друг Ђорђевић“, али је он дао исправку: не „друг“ – ГОСПОДИН Ђорђевић.

Ја сам тада у име свих добитника припремио пригодан програмчић старих српских песама из Вукове прве књиге (Беч, 1841), па сам замолио господина Ђорђевића да најпре чујемо нешто из његовог богатог песничког опуса. Бора је кренуо да казује своју поему о Гаврилу Принципу, али је већ после неколико стихова доживео (како глумци кажу) „белу мрљу“ (тренутни заборав текста на сцени). Затим сам ја одпевао свој програм, па сам поново замолио знаменитог песника господина Ђорђевића да нам издекламује нешто најновије из свога песничког репертоара.

„Е да, рече Бора, имам нову кратку песмицу, само једна строфа; испевао сам је поводом ове најновије трансформације Савеза комуниста у ову нову партију, како ли се оно зове? (мислио је на новоосновану СПС); али, немојте да се љутите, има неких непристојних израза:
ИСТИ КУРАЦ, ДРУГО ПАКОВАЊЕ, СВЕЈЕДНО ЈЕ ОПЕТ ИСТО СРАЊЕ,
ИСТИ КУРАЦ, ПАКОВАЊЕ ДРУГО, ДА ЛИ ВОЗИШ ЗАСТАВУ ИЛ` ЈУГО“.
У прва три реда – тајац.
Од четвртог надаље, искрено али пригушено кикотање.
На коктелу после приредбе, тадашњи руководилац КПЗ Србије ми је тихо и љутито процедио на уво: „Одузећу ти награду – покварио си ми приредбу!“ Није ми ипак одузео награду, али сам кажњен тако што дуго нисам позиван да волонтерски наступам за Капезу Србије.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: