Крадљивци плажа

Крај ће бити тужан. Пазимо…
Туризам је феномен новог вијека. Вјерујем да нећу погријешити ако кажем да је настао појавом парне машине – пароброда и воза. До тада су људи путовали само хране-посла, рата, и ходочашћа ради.

Треће по важности мјесто за римокатолика, након Рима и Јерусалима, било је у Шпанији, код рта Финистере, у граду Сантјаго де Компостела, гдје је покопан апостол Јаков.

Под пријетњом компостеланског бискупа, нико у Средњем вијеку није смио ходочасницима продати љуштуру шкољке Пецтен Јацобаеус (код нас знане као Јаковљева лепеза) него се она добијала као знак да је ходочасник прешао пјешке пут од Апенина до горњег лијевог угла Шпаније, оријентишемо ли се по савременим картама. Да ли је то био први сувенир? Још увијек не, јер је симбол ходочашћа. Винстон Черчил имао је на свом грбу извезену љуштуру ове шкољке, коју Нијемци зову пилгермусхел – шкољка ходочасница. Изузетно брзо се креће, ако је нападне морска звијезда рецимо, тако што расклапа и склапа љуштуре.
Стигли смо дотле да свака шкољка може бити сувенир – што већ свако зна. Но пошто је долазак на поклоњење мору замјена за древну праксу ходочашћа, то је на обали све сувенир: и шкољка, и сјеме бора или палме, и маслинова или ловорова гранчица, и кактушчић и агавица каква… Али беплатан сувенир може бити и облутак, па и морски пијесак.
ББЦ је концем љета прошле године јавио да се туристи који за успомену заграбе шаку пијеска с неке италијанске плаже могу суочити с казном до 3000 евра. Национална туристичка организација казала је да се висина казне разликује од регије до регије, па је тако влада на Сардинији законом забранила одношење било које количине морског пијеска: „Свако ко узме, задржи или продаје мале количине без дозволе суочиће се с казном између 500 и 3000 евра“ – пренио је ББЦ.
Гле, зар има и оних који продају честице рајских плажа?! Наравно да има: море је сакрално мјесто, Силоамска бања, култна географија, света релација.
Италијанске власти увеле су мјере јер се пијесак односио с плажа у огромним количинама. Током три љетна мјесеца 2015. нешто мање од 5 тона пијеска заплијењено је само на аеродрому Елмас, 7 км западно од Каљарија, главног града Сардиније. Плаже на Сардинији, као и било гдје другдје, настајале су хиљадама година. Уколико један турист напуни теглицу пијеском, плажа то неће ни осјетити. Али ако пак милиони туриста учине то исто – плажа ће једног дана нестати.
Вратимо се сада у Боку, у ширем смислу – од Херцег Новог до Буљарице – гдје се са једне плаже деценијама немилице узима супстрат. Пијесак с плаже коју с разлогом нећу именовати нити лоцирати, до те је мјере савршене гранулације и ренесансних боја да је неодољив туристичкој руци, и неодољив је лопати домородаца који пак живе од сувенира – тих меморијскх честица туризма.
У свему дивља и криминална – иако је пер ла финта самостална, суверена, међународно призната, са столицом на Ист Риверу, уважавана и дебото највећа међу најмањим држава свијета – Црна Гора нема закон о очувању плажа. Што је и за очекивати. Према туристичком свецу и тропар.
Но је од десетина хиљада шака пуних естетичних облутака сваке године већи проблем то што чине орлови у туризму, повезани с влашћу. На очи каткада и пет генерација Примораца, супстратом довезеним из Црне Горе камионима (хоће се рећи: друкчијег хемијског састава), у управо фараонским количинама насипају се некадашње плаже у свакој обалној општини. Гдје је у доба моје младости могло да стане 50 пешкира, сада стаје 500 лежаљки.
Плаже које је море гоњено вјетром стварало хиљадама година – сада су пресвучене црногорском земљом. И у том кључу ваља читати официјелни слоган дестинације: Монтенегро – Wild beauty

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: