Крај лампека прошлост нека

Пише: Мишо Вујовић

“Гори јесен, капљу шљиве уз првоток љут, а ми грлом у Полимљу нанио нас пут.
Три смо ноћи и три дана
текли као Лим, од казана до казана упоредо с’њим,
Пјевала нам дању јесен,
озлаћена сва,
а чувао ноћу мјесец
или можда два…”

Овако знаменити песник, новинар и боем Вито Николић, описује своје дане пробдевене уз казане. Сетих се, док седим крај казана, његових сетних јесењих “киша по Никшићу”, и “Писма учитељици”, “Одметања”,” Буђења”.

“На друм пало небо малаксало, не може се даље Витомире, и досад се с’муком битисало, умори се велики немире…”

Тих шесдесетих и седамдесетих година прошлог века села су пулсирала животом. Орила се песма, хватале у коло прве љубави, мерила лепота девојачка и снага момачка…

Није било настраних парада и изопачених перформанса девијантних егзибициониста чије постојање обесмишљава сваку логику уметности. О лепоти, философији, естетици, таленту, да и не говоримо.

А све наше јесени од Јелице до Чеглавице,Шаре и Чакора, од Фрушке до Равне горе, од Златибора до Дурмитора, Мајевице и Мањаче, Грмеча и Сјемећа, до Прења и Леотара, Орјена и Ловћена, су златним даровима окићене, опојним мирисима опијене, лепотом просветљене, али помало тужне и усамљене..
Народа мањка, а људи се уситнили. Ко динар у време инфлације. Чак ни по селима Златибора и Златара не чује се песма стара “Са Овчара и Каблара”.

Јесен мирише на детињство, на пекмез, слатко од дуња, печене паприке и ајивар, кисели купус и туршију.
Опија претакање ђедовиг вранца и кратошије из старих бачава очевог детињства.

И овај Синишин лампек моћан и модеран призива стари калаисани казан неког мајстора са усуканим брковима, златним зубом и сребреним прстеном, у то време Габеља, данас господина Рома.
Седео је прекрштених ногу, висок, кошчат, у белој кошуљи, огрнут црним сакоом, док су га две жене опслуживале. Снаха и ханума су му грејале калај.
Снаха Љубица Аџовић касније ће постати звезда неколико Кустуричиних филмова.
Вељко Аџовић – чергар подсећао је на старог Циганина из Пушкинове поеме “Цигани”.
Својом оригиналношћу и ауторитативним ставом представљао је виђенијег и од свих поштованог Габеља познатог ширим Црне Горе.
.Супругу дозивао је песмом:
“ Дођи мала дођи чичи, да те чича калаише од кољена па навише…”
Мајстор компилације Горан Бреговић је те стихове компоновао и створио хит.
Сећам се да се један голооточанин обезнанио поред казана. Вељку су обукли униформу резервног официра ставили шапку на главу мало обликовали бркове.
“Здравствуј товариш Вуко”, загрмео је”!
“Није то друг Џугашвили три дугмета су му откопчана”, промрмљао је човек имена идентичног карактеру и захркао сном праведника.
Вуко је остао друштвено непоправљив и частан до краја.
Волео је казан и првоток љут!!!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: