Крај политике љуљашке

Не постоји само лаковерни оптимизам него и лаковерни песимизам: то је кад не желите да искористите постојеће шансе. Или кад шансе уопште не желите. Што може исто тако бити проблематично као и кад замагљујете постојеће опасности. Што се тиче Европе: већ годинама живимо у стању површне злогукости, што је између осталог довело до тога да се слабости ЕУ сагледавају тако да увиђање њених предности скоро да бива искључено.

А то већ личи на љубавну везу: у пијанству почетне чежње свог вољеног видите као оваплоћење све лепоте и доброте: диже га се у највише висине, све му се верује, с њим се праве најлуђи планови. Но кад веза уђе у колотечине свакодневице откривате слабости, које финално све више потенцирате а на крају наглашавате како се ваш вољени променио. При чему скоро нико није ни спреман ни вољан да призна да је прво посматрао само половину његова бића док је другу половину покривала тама сопствене заљубљеничке фантазије. Ако се проблем и могући излази из такве ситуације – које партнерство скоро увек и нуди – перманентно међусобно искључују, онда вези брзо дође крај.

Слично је и са ЕУ. Некадашњи почетни европски патриотизам се током година прометнуо у чврсту националну себичност. Између држава ЕУ све више влада унутрашњи Хладни Рат. У таквој ситуацији се онда кратко и површно наброји шта су предности Европе да би се – после значајног “али“- прешло на забринутост те набрајања и последњег цента трошкова а онда на завртање рука. То је разлог због ког је ЕУ из кризе сопственог значаја прешла у кризу вредности а одате склизнула у кризу идентитета. Која све више угрожава и само постојање ЕУ.

Лакомислени песимизам води к томе да се ЕУ отпише и да се не жели узети к знању да је тешка криза, у коју је вирус гурнуо, можда и последња инфекција: она која је одзвонила њен крај. Да не буде илузија: не мали број Немаца и Европљана жели повратак Европске Економске Заједнице. Али та се вратити неће! И овде се ситуација може упоредити са прецвалом љубављу: на лави угашених емоција мирисне ђул-баште више не расту.

Још није посве јасно да ли ће последице пандемије Европу – ослабљену од Брегзита, ојађену финансијском кризом и обхрвану избегличким драмама – само бацити у тешку рецесију или ће је гурнути у дубоку депресију са све државним банкротима и повратком хорде као политичког чимбеника, како је било међу два светска рата. Али оно што је посве јасно јесте: падну ли Шпанија, Италија и/или Француска, није само ЕУ мртва него ће се и Немачка наћи у стању економског те политичког хаоса који смо до сада познавали само из уџбеника историје. А да не причамо о масовном осиромашењу широких делова средње класе.

И не мора се падати у стварно замарајући тремоло “професионалних Европљана”, не морају се призивати ни Сједињене Европске Државе које по “Хамилтон-ефекту” већ привиђају социјалдемократском министру финасија Немачке Олафу Схолзу. Довољно је подсетити, и то оштро, на сопствене интересе. Немачкој, као извозној нацији, су потребни европски привредни партнери, који су јој наклоњени. Она не може да се врати у средишњу позицију, између Истока и Запада, која је присиљава да води политику љуљачке. Она никако не сме да западне у стање у којој би ненаклоњени суседи, жељни освете, хтели да је изолују. Не само из овог разлога је јасно да је више него мудро превазићи лакомислени песизимизам, јасно проценити тренутне опасности те зграбити шансе, које се у садашњој ситуацији појављују.

Конкретно: прихватање предлога Емануела Макрона и Ангеле Меркел да ЕУ изда обвезнице за Фонд Обнове у вредности од 500 милијарди евра је просто морање и обавеза. Тим парама се могу спасити региони у Европи који су без икакве кривице запали у кризу, као и Луфтханса. Она је системски релевантна и зато је морамо спасити. А пропаст немачке водеће авиокомпаније би – према потонућу ЕУ – био поветарац.

ЕУ-обвезнице за обнову, ако буду одобрене, ће ЕУ дати нову снагу и пре свега ново самопоуздање. Као својевремено у Монтанунион: у овим обвезницама би могло да буде сакривено и језгро будуће фискалне уније са јединственом европском финансијском политиком. Но одлучујући фактор је један: обвезнице помажу умирућем континенту а истовремено не воде у заједничарење у дуговима.

Ако план Мерел-Макрон прође, ЕУ-Комисија ће ових 500 милијарди евра везати за строго испуњавање услова и тако спречити да новац нестане у нирванама презадужених националних буџета. Фонд од ових обвезница ће бити надодат на бужет ЕУ 2021-2027 и бити везан за његове програме.

Остаје да се понадамо да Берлин и Париз – му потрази за европским савезницима у овом пројекту – неће направити грешку, која се од краја ере Хелмута Кохла уврежила у немачкој политици. Канцелар-Ујединитељ је увек водио рачуна о томе да увеже у своју политику мале суседне државе. Руководства Француске и Немачке, са друге стране, већ одавно посматрају Европу као њихов воз на који су источно-европске државе само накачене, без могућности да доносе одлуке о циљу путовања или да закоче. Нема бољег доказа за ово од соло-одлука Немачке по питању избегличке кризе.

А ко жели да реализује Фонд за Обнову овог обима, тај не може а да не промени европске уговоре. Што не може без једногласне одлуке свих чланица ЕУ. То значи напорни преговори са гомилом компромиса. Та се мука исплати ако се схвати шта ће се десити ако се не успе. Ако Европа потоне као последица пандемије, онда ћемо сви бити криви. А Европа може потонути само због нас.

Аутор: Jacques Schuster, шеф-коментатор Die Welt-a
Превод: Мирко Вулетић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: