Крај постхладноратовске ере: Почела отворена трка у наоружању

Пише: М. К. Бадракумар

Суботње вече трећег децембра 1989. године, у којем су се на Самиту на Малти састали амерички предсједник Џорџ Буш старији и совјетски предсједник Михаил Горбачов, било је хладно и готичко. Штавише, било је толико хладно да је други круг разговора за вечером морао бити отказан. Дивља олуја са жестоким ударима вјетра од преко 70 километара на час спријечила је Буша да напусти Белкнап, америчку ратну крстарицу усидрену у заливу Марсашлок на јужним обалама Малте, и оде на самит који се одвијао на совјетској крстарици Слава усидреној свега неких 350 метара даље. Буш је желио да оде али није могао. Бијела кућа је чекала до посљедњег минута, па је отказала: нема разговора, нема вечере.

Самит на Малти сматра се званичним завршетком Хладног рата. Али мајка природа је знала да није било много повода за славље, и да ће се руско-америчке тензије наставити. Како се испоставило, постхладноратовска ера трајала је једва 1.144 дана. Она је недвосмислено завршена одлуком предсједника САД Доналда Трампа од другог фебруара да САД обустављају примјену Споразума о нуклеарним снагама средњег домета (ИНФ) који је пружио кључну основу за окончање Хладног рата.

Руско министарство спољњих послова у свом саопштењу од другог фебруара није много претјерало када је навело: Одлука САД задала је „разоран ударац систему контроле наоружања за чије стварање су биле неопходне деценије мукотрпног труда. Овај потез ће свакако имати драматичне и далекосежне посљедице за цјелокупну архитектуру међународне безбједности и стратешке стабилности, прије свега у Европи“.

Брза и одлучна одмазда

Можда је ова оцјена преурањена, али „драматичне и далекосежне посљедице“ већ избијају на површину. Њихове контуре су се за сада појавиле у три димензије. Прво, руска одмазда је била брза и одлучна.

На састанку у Кремљу другог фебруара предсједник Путин је, заједно са министром спољњих послова Сергејем Лавровим и министром одбране Сергејем Шојгуом, најавио да ће руски одговор бити симетричан. Он је дао „зелено свијетло“ за предлоге министарства одбране да се крене у израду конпнене верзије лансера за ракете типа Калибр и да се отпочне рад на новом пројекту за развој копнене хиперсоничне ракете средњег домета. Путин је изјавио да Русија није предложила иницирање разговора са САД али је остала „спремна да се укључи у равноправан и разуман дијалог“. На крају, додао је да Русија неће једнострано распоређивати оружје средњег или кратког домета све док „америчко оружје овог типа не буде распоређено у одговарајућим регионима свијета“.

Јасно је да је, без обзира на јавна држања Вашингтона и Москве, трка у наоружавању отпочела. Заправо, министар одбране Сергеј Шојгу је до петог фебруара већ обзнанио да су два посебна предлога које је Путин одобрио прије три дана у стадијуму имплементације, као и да је постављен циљ да Русија до сљедеће године заврши развој копнене верзије поморског система Калибр (који је систем крстарећих ракета дугог домета) и креира копнени систем хиперсоничних ракета дугог домета. Шојгу је нове системе описао као „реципрочне мјере“.

Друго, руско министарство спољњих послова је четвртог фебруара саопштило да Москва намјерава да НАТО такође држи одговорним за уништење ИНФ споразума. С тим у вези, Москва сматра да распоређивање дјелова америчког ракетног одбрамбеног система у Европи – тачније ракетних лансера Мк-41 који су распоређени у Румунији и који тек треба да буду распоређени у Пољској наредне године – од стране НАТО представља кршење ИНФ споразума.

Ово је паметно резоновање – посебно узевши у обзир Путинове гаранције да ће Русија распоредити ракете средњег домета само као вид одговора на америчко распоређивање. Очигледно да Москва и даље није дигла руке од наде да ће избити снажно европско противљење америчком антиракетном штиту – иако је Трампова администрација до сада била прилично успјешна у окупљању својих савезника да стану иза њене одлуке да напусти ИНФ споразум.

Стратешка дилема за Европу

Мјесеци који су пред нама ће показати да ли су наде Москве биле оправдане или не. Вјероватно је да ће руска одлука да повеже НАТО размјештање антиракетног система са ИНФ споразумом ипак представљати стратешку дилему за европске државе. Пољска ће, на примјер, сада морати добро да размисли о предложеном распоређивању америчких лансера наредне године. С друге стране, да би остварила равнотежу са НАТО, Москва ће сада имати одријешене руке да одговори на пројекцију снаге Алијансе у Централној Европи и на Балтику.

Треће, на основу свега горе наведеног, остаје велико питање гдје Сједињене Америчке Државе намјеравају да распореде своје новостворене ракете средњег домета – у Европи или у Азији? Руски експерти изгледа сматрају да ће се распоређивање америчких ракета највероватније одвијати у Јапану или Јужној Кореји. Заиста, Трамп је више пута напоменуо да Кина има ракетни капацитет да угрози САД и савезнике. Вјероватно је америчка одлука о напуштању ИНФ споразума била значајно мотивисана перципираном потребом да се Кина доведе у сферу режима контроле наоружања.

С обзиром на то, постоји и интригантна тачка гледишта да ће САД и Русија имати заједнички интерес да се Кина укључи у преговоре о контроли наоружања. Шеф берлинског одсјека Дојче велеа Макс Хофман написао је прошле недјеље: „Сједињене Америчке Државе и Русија… биле би срећне да виде Кину обавезану новим споразумом о наоружању – она није потписница таквих споразума, а јачала је своју војску претходних година. Русија се посебно осјећа угрожено војним напретком свог сусједа, због чега се ослања на копнене ракете средњег домета за пројектовање војне моћи према Средишњем краљевству… Али док Русија може кредибилно тврдити да се осјећа угроженом од стране Кине, потпуно је нејасно зашто и она усмјерава своје ракете средњег домета ка Европи.“

Кина неће пристати на ИНФ

Заиста, запањујућа ствар је да иза завјесе великих ријечи и бусања у груди, и Вашингтон и Москва осјећају олакшање што више нису везани рестрикцијама које је на њих ставио ИНФ споразум. Иронично, ИНФ споразум је насљеђе „биполарног“ свјетског поретка који више не постоји. Списак земаља са ракетним капацитетом стално расте. Кина, Индија и Иран су само најочигледнији примери. Трамп је био искрен када је питао зашто би САД себе стављале у неповољан положај кроз ИНФ споразум.

Међутим, вјероватноћа да ће се Кина сложити да буде обухваћена било чиме налик ИНФ споразуму је врло мала. Поента је да се скоро 90 одсто кинеског ракетног арсенала састоји од ракета средњег домета и свако смањивање тог арсенала би значило да Пекинг прихвата да стави катанац на свој програм ракетног развоја, што је наравно превише за очекивати. Веома важно, таблоид Кинеске комунистичке партије Глобал тајмс је у свом уводном коментару прошле недјеље истакао:

„Кинески нуклеарни фактор одвраћања агресије није упоредив са онима које посједују САД и Русија. Представљајући војни развој Кине као ‘трку у наоружању’, Сједињене Државе стварају изговор да сузбију легитимно јачање националне одбране Кине… Што се Кине тиче, САД намеравају да ИНФ споразум прикажу као мултилатерални акт који би могао да постане изговор за Вашингтон у пројекцији притисака на Пекинг. Без кочница овог споразума, САД би могле да интензивирају развој својих офанзивних ракета и антиракетних система око Кине, додатно увећавајући стратешке безбједносне изазове Кине“.

„Пекинг никада неће прихватити да ИНФ постане мултилатерални споразум. Он мора да одбија сваки захтјев из Америке по овом питању. Умјесто што се сувише ослања на копнене ракете за своју националну безбједност, Кина мора да диверзификује свој стратешки нуклеарни фактор одвраћања. То је ургентан задатак“.

Колумна упозорава да ће Кина бити приморана да ревидира своје безбједносне ризике, као и да редефинише концепт безбједности, што ће имати импликације по међународне односе у цјелини. Лист чак стидљиво упозорава да би такав сценарио могао да се покаже „неповољним“ за рјешавање сјевернокорејског питања.

Извор: Нови Стандард

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: