Краљ бајки о Србима: Колико је лишћа у шумама, толико је пјесме на уснама овог народа

На данашњи датум, 4. августа 1875. године, умро је славни дански писац Ханс Кристијан Андерсен. Сматра се да је управо он, “свјетски краљ бајки“, у вријеме када нису ни постојали званични дипломатски односи између Данске и Србије, први из ове земље занесено писао о Београду и Србији и саосјећао са српским народом.

Мало ко зна да је чувени Ханс Кристијан Андерсен икада био у Београду на свом путовању кроз Грчку, Турску и да је београдску панораму, коју посматрао са брода дуж Дунава, описао у “Базару једног песника”. Оно што није могао да појми искуством, надокнадио је сопственим романтичарским мислима. Тако су се и приче о српској јуначкој борби и народна поезија нашли у једном од првих путописа данске књижевности. 

Андерсен је ову књигу објавио 1842. године. Књига се бави његовим великим путовањем кроз Европу и Оријент од октобра 1840. до јула 1841. године.

“У дворишту (Београдске) тврђаве је свирепо погубљен племенити Грк, пјесник Рига, грчки Беранже, и према грчким мјерилима, пјесник још већег значаја од овог… Ригу су Турци у пашином дворишту живог претестерисали; на истом мјесту је 1815. године 630 Срба набијено на колац. Сви су се предали уз обећање да ће бити поштеђени; један од ових несрећника умро је тек седмог дана. Дунав је био преплављен лешевима, лешевима Срба. Турчин је могао поспрдно да пјева српску пјесму: „Лијепо је крај ријеке сједети, гледати како вода носи сломљено оружје непријатеља!„, биљежи писац.

И друга, издалека видљива здања, Андерсен представља кроз приче о националном ослобођењу.

“Испод, тамо гдје се Сава улива у Дунав, налази се оронула кула, Небојша, што значи „Не бој се!“; са ових отвора су у Дунав бацани лешеви погубљених. У овој кули у најдубљој тамници у коју је продирала вода био је заточен племенити кнез Јеврем Обреновић, брат кнеза Милоша; он је у отвореној борби натјерао пашу да изручи заробљенике. Успомене које се везују за овом мјесто, пробудиле су помисао на шумскога трола који стеже своје јаке ноге око врата принца Агиба, како нам приповједа бајка. При погледу на овај језиви пропали торањ чини ми се како осјећам да ме влажни зидови стежу попут тролових ногу. Какве се само страхоте везују за овај призор који сада пред нама лежи испуњен најљепшом сунчевом свјетлошћу, са свјежим зеленим дрвећем, сунцем обасјаним минаретима, куполама и кућама с црвеним крововима”, записао је он.

Бацајући са брода лелујави поглед на обалу Саве, он у мислима оживљава Карађорђа, борца за којег је чула цијела Европа.

“Кроз ову мрачну храстову шуму бјежао је ка ријеци Сави Црни Ђорђе, први ослободилац Србије; ова шума и ова ријека били су поприште једне од трагичних сцена ондашње борбе, која живи и живјеће у народној песми. Црни Ђорђе побјегао је са својим старим оцем, пастиром Петронијем; већ су видјели ријеку Саву и границу Аустрије, а оца је испунио бол што напушта отаџбину; замолио је сина да се преда, како би могли да умру на отаџбинском тлу. Ђорђе се двоумио између синовљеве послушности и осјећања слободе. Послушност само што није превладала, када су повици Бошњака и Турака одјекнули кроз шуму. Син је хтио да подигне оца на рамена и са њим преплива ријеку, али старац није хтио да напусти земљу… Тада је син замолио оца за благослов и добио га; отац је раскопчао кафтан на грудима, а син је испалио метак у његово срце, бацио тијело у Саву и сам препливао ријеку. Као да ми таласи још причају о томе, а да тамна храстова шума озбиљно клима главом и каже: „Да, тако је!“. Са оронуле куле, из отворених црних рупа, кроз које су бацали лешеве Срба, излетале су крештаве птице; тако птице грабљивице облећу губилиште”, пише Андерсен.

Андерсен је Србију упоредио са огромном храстовом шумом у којој живе дријаде, шумске нимфе.

“Да, овдје се налази велики форум дријада с моћним успоменама и дубоким народним пјесмама. Зелено дрво је свето овом народу; кажу, ко посјече дрво, узима живот … Колико је у овим шумама лишћа, толико је пјесме на уснама овог народа. И као што бујне зелене гране подсјећају Данца на његова зелена острва, ове га пјесме подсјећају на његове баладе… И Србин воли своје шуме, као Швајцарац своје планине, као што Данац воли море. Под крошњама дрвећа сваке године су се изасланици градова састајали с кнезом Милошем; дрвеће је натркиљавало судницу! Под овим дрвећем играју млада и младожења! Дрво се бори као сам ратник против непријатеља Србије; мирисно зелено дрвеће надвија се над дјецом што се играју, мирисно зелено дрво је надгорбни споменик старцу. Ове земља шума зелена је грана османског дрвета, али грана је за скоро сатрулело дрво везана само танушним кончићем, та грана је пустила коријен и жели храбро да расте, као што једно од најбољих краљевских стабала Европе има право да расте”.

* Иако је написао многе драме, путописе, романе и песме, Андерсен ће остати запамћен по бајкама. Ипак, његова дjела нису намjењена само дjеци него превазилазе категорије животне доби и националности.

Написао је преко три хиљаде дjела која су преведена на више од 125 језика. Неке од најпознатијих бајки Ханса Кристијана Андерсена су „Царево ново одијело“, „Ружно паче“, „Палчица“, „Мала сирена“, „Снијежна краљица“ и „Оловни војник“ Његове приче послужиле су као инспирација за бројне балете, позоришне представе и филмове, а данас највећа улица у Копенхагену носи његово име.

Прочитајте још:

Солжењицин Србима: Уз помоћ Господа, остајте крај гробова својих ближњих!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: