Краљ Никола: Црна Гора је српска краљевина на приморју
1 min read
Краљ Никола
Пише: Немања Поповић
Узевши у обзир „Бомбашку (1907-1908)“ и „Васојевићку аферу (1909)“ и монтиране судске процесе који супратили ове дискредитујуће догађаје по црногорски политички систем, компетитивност са Србијом у општем српском националном питању и жеље црногорског књаза да подигне углед себи и својој династији нису спласавале.
Познато је да је књаз Никола имао жудњу за српском круном, па је одлучио да Црну Гору, приликом јубилеја његове педесетогодишњице владања, прогласи краљевином и себе краљем, године 1910.
Велики број држава Европе је овим поводом послао своје представнике у црногорску пријестоницу. Од владара су били присутни бугарски краљ Фердинанд Кобург и италијански краљ Виторио Емануеле III, зет књаза Николе. На Цетињу је боравила и делегација Краљевине Србије коју је предводио престолонаследник Александар Карађорђевић, књажев унук.
Званична прослава почела је 15. августа литургијом, коју је црногорски митрополит Митрофан Бан одслужио у Цетињском манастиру. Сви говори који су касније приликом свечаности одржани имали су за циљ истаћи важност Црне Горе за српски народ и његову историју, те њен континуитет са најстаријим српским државним творевинама, не би ли на подробан начин оправдали замисао и потребу да се ова држава прогласи краљевином.
Предсједник Народне скупштине Марко Ђукановић истакао је „да посланици сматрају да се треба умолити Слављеник (читај књаз) да обнови краљевско достојанство“.
„Прва српска држава Светог краља Владимира настала је на територији Црне Горе, потом Зета је дедовина Стефана Немање, а зетски господар Иван Црнојевић се није приклонио судбини осталог српског народа те није признао турску власт, већ се склонио и борио на последњој стопи српске земље и чувао последњу искру српске слободе и независности“, изложио је Ђукановић.
Потом је премијер Лазар Томановић наставио у истом маниру бесједећи о „средњевјековној српској држави на територији Зете, Рашке и Захумља, као доказу континуитета, односно обнове Краљевине.“ „Цетињска митрополија“, наставио је Томановић „једина је Светосавска епископска столицакоја је сачувана без прекида и која је наследница Пећке патријаршије.“
Томановић је, такође, истакао „овој старој српској земљи се мора вратити њено достојанство, а њен успјех подржавају и велике силе, са циљем да се успостави ред и мир на Балкану, на радост цијелог Српства и Словенства„.
Недуго после поменутих говора књаз Никола је пред посланицима, уз помињање захвалности Богу и Русији на том моменту, истакао: „Црна Гора има историјско право на ово достојанство, а Српство поред Краљевине у Подунављу, има српску Краљевину у Приморју. Српство и Словенство имају још један гарант за опстанак и напредак српског племена.“
Одштампан је и званични проглас књаза Николе којим се Црна Гора прокламује за Краљевину. Овом приликом црногорски владар се крунисао круном српског краља Стефана Дечанског из владарске куће Немањића, која се чувала у пријестоном Цетињу, што је такође представљало важну симболику за црногорског владара.
И поред црногорског истицања како је проглашење Краљевине од енормне важности за читав српски и словенски народ, чини се да Краљевина Србија, као ни укупна српска и словенска јавност није са посебним ентузијазмом прихватила овај догађај.
У њему је изван Црне Горе мало ко видио нешто што ће битно унаприједити рјешавање српског питања. Већа је важност самог историјског контекста у којем се овај проглас десио него он сам, јер у суштини он није донио ништа ново на балканској и европској политичкој сцени. Изгледи су били такви, да је важност проглашења Краљевине Црне Горе највише била присутна у глави њеног краља, који је тим маневром покушао подићи сопствену позицију, макар и наративно.
Ипак, чињеница да је пријестижност Црне Горе и њене митрополије у српском народу и његовој повјесници истицана као њена најсвијетлија тачка и главни извор легитимитета одлуке да се она прогласи за краљевину, на врло јасан начин свједочи о националном сентименту Црногораца тога доба.
Читајући поменуте цитате тадашњих најрелевантијих црногорских политичких личности, данашњи човјек не би могао да се отме потреби да постави питање: да ли би било реално очекивати да и актуелни црногорски: шеф државе, премијер и предсједник Скупштине данас изјаве нешто слично?
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Pa normalno da je srpska kraljevina na primorju, nego čija!? Uvijek je Crna Gora bila i biće srpska država. To su znali i kralj Nikola i svi Petrovići prije njega, to su znali i predsjednik Skupštine tadašnje Crne Gore i premijer, a znali su i svi Crnogorci toga doba koji su svi do jednoga bili Srbi, što se vidi po popisima iz toga vremena. A što su se kasnije neki izrodili i pljunuli na svoje pretke i postali mrzitelji svoga porijekla, svoga gena i svoje krvi, to je već problem za dublje naučno izučavanje. Jedan dio odgovornosti za tu pojavu konvertitstva među crnogorskim Srbima – uglavnom sa Cetinja i okoline, svakako nose italijanske trupe i njihovo djelovanje tako svojstveno Latinima ??
Ne radi se ovdje o neznanju Montenegrina, već o velikom bezobrazluku. Silovanje istorije, na prostoru bivše države i malo šire, je postalo olimpijska disciplina. Tako imamo Šiptare, koji Gračanicu I Dečane proglašavaju svojima, Montenegrini traže dokaz da je Morača srpska, a Sv. Vasilija proglašavaju Crnogorcem. Bošnjaci kralja Tvrtka proglašavaju Bosancem, a on sam sebe smatra kraljem Srbljem i kruniše se, gle čuda, u Mileševi. Hrvati neće da priznaju da u Dubrovniku do 45-e nije živio ni jedan Hrvat, već Srbi Katolici. Boka 48-e prvi put ulazi u sastav Crne Gore, a bivša vlast traži od Crkve da dokaže da je Savina nazvana po Sv. Savi?!
Manastir Sv. Trojice pravili Nemanjići, a Pljevlja ušla u sastav Crne Gore prvi put 1913 godine, i sad Crkva mora dokazivati da Manastir nije crnogorski, već srpski?! Ko je ovdje lud, a ko bezobrazan.Bezbroj je ovakvih primjera, kad u nedostatku vlastitog identiteta, kradeš tuđi.
Sve su nam to napravili titogorci, ove milove podrepne muve koje dižu spomenike josip brozu.
Imate njihove kadrove koji pričaju ekavski, posluju po Srbiji, a nama prosipaju priče o crnogorskoj naciji.
Niko ne spori da su Srbi u C Gori izmišljeni u 19. vijeku.
19. vek? Druže imaš masu izvora koji govore o Srbima u Crnoj Gori mnogo pre 19. vek. Ja znam za dva iz 11. veka. Postoji i Ajnhard s početka 9. veka koji piše da su Srbi držali veliki deo antičke Dalmacije u koju je spadala i današnja Crna Gora.
Pa nisu Sveti Petar Cetinjski, Njegoš i Nikola bili budale, da nisu znali ništa o svom poreklu.
Tomo ne bleji dzaba. Niko ne spori da smo mi srbi hercegovci unijeli u CG staru hercegovinu. I niko ne spori da cemo je iznijeti ako treba a ti mozes samo da prihvatis da nam po…. kur….
Dok je Herceg Novog, Srbija ima izlaz na more!
Naravno , od Ulcinja i Bara do Novog srpski turista je dobrodošao , bolje da pare ostavi na Crnogorsko primorje nego u Grčku !
A moze komotno za to vrijeme vjerovati da je Crnogorsko primorje „srpsko more“ , ko vam brani .
A lijepo reče kralj Nikola :
„Primio sam malo vijesti iz moje zemlje jer, kako je srpska okupaciona vojska, postavila kordon, nijednoj osobi niti pismu nije dozvoljeno da prođe. Jedini izvještaji su prokrijumčareni od strane mojih prijatelja na rizik njihovih života“
Izgleda da postoji istinska vladavina terora. Muškarci, žene, djeca su pogubljeni bez suđenja. Bombe su bačene na kuće mojih pristalica. Novac se troši kao voda da privoli moju djecu da se odreknu njihove zakletve !
Srpska Bila i Bice.
Умукли нешто ДПС ботови! Можда им је субота нерадни дан 🙂
ЦГ је увијек била српска држава и тако ће убијек бити. Лажи не могу побиједити истину – Бога. Ево видите чим су монтенегрини, по наговору нечастивог, такли у ону малену а велику српску светињу на Румији удари их Истина у главу и фронтално све. Ако се не покају нема им спаса.
Poslje samo jednog vijeka od jednog barjaka postadose dva. E moj Nikola, da vidjis svoja pokoljenja sta uradise. A tek da vidjis Cetinje i sta su ruadili od stare prijestonice. Srbi na Srbe udarise i golgotu dozivjese. Jednima mozak isprali a druge uspavali.