Краљ Никола: Свети Сава је извор из којег је потекла снага српског народа

Пише: Немања Поповић

Година 1896. имала је велику симболику за званичне односе Црне Горе и Србије, јер је дошло до непосредног сусрета суверена двије српске државе, са званичном посјетом.

Прије тога, у јануару, на Цетиње је стигла депеша од стране србијанског двора. Поменута депеша је књазу Николи стигла током једног од његових „сједника“, праксе приликом које су се око књаза окупљали важни људи из политичког живота и чланови дипломатског кора. Овом приликом је на сједнику био присутан и тадашњи руски посланик у Црној Гори, Кимон Емануилович Агриропуло.

Када је секретар донио отворену депешу, књаз ју је прочитао у себи. Након што је завршио читање, књаз је отпустио сву господу, осим министра Гавра Вуковића и изасланика Агриропула, да им садржину прочита на глас.

У депеши је краљ Александар Обреновић питао књаза Николу може ли примити нарочитог изасланика, у лицу генерала Милана Павловића, који ће предати књазу Орден Светог Саве, за књижевне заслуге. Књаз Никола и Вуковић су били при увјерењу да би министар Павловић, осим уручења овог ордена, искористио прилику  да за краља Александра испроси руку књагињице Ксеније, кћери књажеве.

Изасланик Аргиропуло, као велики црногорски пријатељ, са ентузијазмом је говорио када му књаз Никола саопшти ове брачне прогнозе. Рекао је: „Изврши тај посао министре, па си доста учинио за цијели српски народ, јер би то била велика срећа за обје династије и за цио српски народ.“Књаз је на ово, изнио једну интересантну и далековиду изјаву: „Ако би краљ Александар доиста заискао руку моје кћери, ја би тијем био стављен у један немогући положај. Прилике су биле донијеле, те сам дао моју најстарију кћер за унука Карађорђа (прим. Петра Карађорђевића). Незгода у коју бих био стављен таквим кораком краљевим, састоји се у том што бих морао одбити његово тражење. Од моје несрећне кћери, књагиње Зорке, има два сина. Кад бих се сагласио да дам једну од мојих кћери Обреновићу, може бит из тога брака такође мушке ђеце. Сада помислите у какви положај би ставио своју сопствену крв. Каквим злима има мјеста претпоставци, у оваквим околностима. Вјечна борба, супарништво и страх једних од дугих“.

Војвода Гавро Вуковић је након ових књажевих ријечи изнио бесједу која је на добар начин одражавала мисли самог књаза Николе и владајућег круга у Црној Гори, када је рјешење за свесрпски пријесто у питању.

Војвода је рекао: „Династија Обреновић, спала је на тужну жицу. Она је у народу омрзнута, а од других народа презрена. Камо среће да нијесте ни Карађорђевићу дали кћер, те би се временом све свело на Вашу династију. Наша династија, једина је у Српству која има традиционалне врлине, од њеног настанка. Она се није никад, ни у свом унутрашњем моралу нити према цјелини српског народа, ни у чему огријешила. Дакле, она је та која би требала замијенити династију Обреновић“.

На овај начин је реално изнешена једна сасвим јасна чињеница, да је будући обједињени српски пријесто један, а к њему претендујућих династија више. Пријестиж око општег народног трона, неријетко је биокобан и крвав за многе народе. Често су се дешавали брутални обрачуни унутар једне породице, а камо ли више супарничких владарских кућа.

Такође у овој Вуковићевој изјави се може тумачити увјерење у Црној Гори о династији Петровић–Његош, као старијој и важнијој у српском народу, као владарској кући која има морално право на свесрпски трон.

Генерал Павловић је дошао у Црну Гору и био примљен код војводе Вуковића у Министарству иностраних дјела. Ипак није дошао због прошње књажеве кћери, већ да уручи поменути Орден Светог Саве и ради трговинског уговора између двије земље.

Примајући Орден Светог Саве црногорски књаз је рекао: „Светитељу Саво, који си измирио завађену браћу, одакле је потекла сва срећа и ондашња величина српског народа, ти бди и над слогом између мене и мога брата краља Александра“.

Прочитајте још:

Маркуш: Од оснивања Цетиња до данас владике биле потчињене пећком патријарху

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: