Краљ Никола у Београду: Доносим братски поздрав јужног Српства – Црне Горе
1 min read
Краљ Никола
Пише: Немања Поповић
Црногорки књаз Никола Петровић-Његош је 1896. године изразио жељу да дође до његовог сусрета са краљем Србије Александром Обреновићем.
У Србији су били мишљења да први у Београд треба доћи црногорски владар као нижи по титули. Међутим, књажеву сујету је помало вријеђало да он као старији човјек први иде на ноге младом краљу, тако да је црногорска влада утицала на краља Александра да и он сам изрази жељу да посјети Цетиње.
Краљ Александар, послао је књазу писмо 16. априла 1896. године, у коме му је саопштио: „Жеља је моја била да још видљивијим знацима обележимо заједницу мисли и оданост правди политике народне, освештаном најславнијим предањима мога и Вашега дома. Како сам у томе са стране Вашег височанства предусретнут најтоплијим осећајима, желео бих да се видимо и у престоници Црне Горе и у престоници Србије. Уверен сам да ће ово виђење и поданике и суплеменике Наше, где год их има, испунити најтоплијим надама.“
Књаз Никола одговорио је краљу Александру писмом 5. маја: „Ја сам неизмјерно захвалан Вашем величанству на садржини истог (прим. писма краљевог) и из душе се радујем Вашој братској одлуци да се овог љета, ако Бог да, видимо у нашијем пријестоницама, те свесрдно на то пристајем. Наш срећни састанак обновиће и освјежити, ја се уздам, дух нашег правог Српства, које у нашу љубав и добре братске одношаје полаже своју наду, те колико ја могу видјети бољи се час и удобније вријеме за то није могло изабрати, у сваком смислу.“
Из оваквих навода два српска владаоца може се спознати свијест о томе колико је било важно за читав српски народ да двије државе и њихове владарске куће имају што боље односе. Колико је било важно послати добру поруку српском народу на свим његовим странама и да ће такве поруке бити носиоци великих нада и узданица за поменути народ.
Књаз Никола је са својом делегацијом у пријестоницу Србије стигао на Видовдан (28. јун) 1896. Кнеза су на жељезничкој станици у Београду сачекали краљ Александар и војска. Много људи се скупило да поздрави црногорског владара, који је приликом ступања на тло Србије скинуо капу и прекрсти се. Народ није крио своје одушевљење. Књаз Никола је био у Саборној цркви на помену косовским жртавама, носећи свечану црногорску ношњу и сабљу краља Милутина око паса. Клекнуо је и пољубио земљу, а низ његов образ потекле су сузе. Одушевљена београдска маса, понијела је књаза на рукама по изласку из цркве.
Тадашња Црна Гора, за разлику од Србије, није била запљускана свим цивилизацијским таласима, чији су се просвећени знаци понајбоље могли видјети у раскошној пријестоници Београду.
Црна Гора је остала традиционално друшто, али поред оскудијевајућих прилика ове чињенице, на крилима те исте традиције Црна Гора је остала простор у којем се највише гајило српско родољубље и гдје су се најгласније чуле гусле које су биле свједочанство српске историје, свих успона и падова, вјесник континуитета српског народног чувства и традиције.
Управо је народ у Београду, у живој слици црногорског књаза, доживљавао персонификацију те традиције, директну везу са предањем о старим српским владарима и витезовима, која се на савршен начин уклапала са симболиком Видовдана, народне Славе, дана кобног српског пада на Косову, али и дана када су Милош и остали славни српски витезови својом смрћу купили вјечан живот.
На свечаном обједу одржаном на двору, књаз Никола је одговорио на упућену здравицу краља Александра, са речима: „Хвала, срдачна хвала, величанство, на братској здравици! Ево ме у твојој Србији, у твојој пријестоници, у твоме сјајном двору, ка’ што се каже, из дома у дом дођох, подносећи ти братски поздрав јужног Српства, Црне Горе, Зете Балшића, Црнојевића и дома мога, стране у којој се непрекидност српске самосталности вјерно и срећно очува са много жртава и прегнућа. И дођох ти на Видовдан! А што баш овај дан изабрах, дан прије кобни за наше српско племе? Изабрах зато да га мили наш народ не проведе у сјети, као многе до данас. Од Лазара, на овај дан он се сјећа свих мука својих, страдања и робовања свога, и уздисао је дугим низом неуспјешних покушаја да опет свој и велик буде. Ни бројно надмоћније, ни урођена храброст разоритеља наше царевине не бише тако фатални за њен опстанак, колико наша неслога. И данас, на уставке видовске, драги мој брате, пред лицем милог нам Српства, поднашим ти израз лица као најпрви зрак сунца којим је јутрос врх мога Ловћена обасјао, израз оне благословене слоге и љубави, које народ жели да међу нама постоји. Загрљене и слогом спојене, нас ће добри српски народ испредвајан, а из три вјере, благосиљати, благосиљаће нас сјенке умрлих мученика српских, благосиљаће нас робље српско. Он ће наш примјер сљедовати, те сложан, сав ће вјероват једну вјеру, вјеру спасавајућу, „вјеру народности“. Цијело је Српство данас у духу са нама, а што оно жели, желимо и ми двојица, а наша је задаћа да га поведемо правцем његових тежња“.
Поред захвалности и израза одушевљења, приметно је у овој беседи, исказивање народног политичког програма и надања црногорског кнеза, везаног за то питање.
Наведена је неслога као главни камен спотицања српској срећи и узрок свих падова. Та чињеница била је опомена за тадашње генерације Срба да више никада не дозволе такве грешке. Од конкретних политичких договора није било пуно, главни закључци двију делегација са министрима спољних послова на челу, били су начелни договори о усаглашености заједничких акција двије српске државе, да Црна Гора помогне србијанским настојањима у Македонији, а Србија црногорским настојањима у Сјеверној Албанији.
Краљ Александар је даровао књазу Николи почасно заповједништво над пуком Војске Краљевине Србије. Штампа и владајући кругови у Аустро-Угарској монархији нису благонаклоно гледали на овај сусрет српских владара.
С друге стране, у српском свијету је овај београдски сусрет слављен на сва звона. Књазу Николи су стизала писма одушевљења и честитки од Срба из Угарске, у којима су изражавали своју радост због његовог сусрета са краљем Александром, уз наду да такви сусрети приближавају зраке слободе ка њиховим равницама и паланкама.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Читао сам негдје како се Никола помамио када је видјео велики и развијени Биоград…поредећи га са својим Цетињем. Још тада је схватио да нема шансу бити пијемонст Србства па му није било лако.
Душан Буковић:
ИЗВЕСНИ ХАБСБУРГШКИ ХРВАТИ И ИЗВЕСНИ ОСМАНСКИ МУСЛИМАНИ И ЊИХОВА ПОЛИТИЧКА АКТИВНОСТ
Коментарисати и стално пратити извесне случајеве је тешко, а можда и незахвално. Међутим, овде је у питању наше србско национално питање, које је било играчка у рукама великих сила, европских и америчких империјалиста-тријалиста. Да би се ово донекле могло разумети, цитирали бисмо књигу Милана П. Ђорђевића, коју је објавио под насловом „Србија и Југословени…“, где између осталог, стоји:
„Морамо, пре свега, прзнати да је доиста било Хрвата, који су пре 1. Децембра 1918. Г. Покушавали удесити да ‘југословенски народ’ у ‘Југословенској држави’ буде уређен према горњој поп-Шегвићевој формули, т. ј. на федеративној основи тако, што би та нова ‘Југословенска држава’ била састављена из неких шест посебних државица: Србија, Маћедонија, Црна Гора, Хрватска заједно са Славонијом и Далмацијом, Војводина и Босна с Херцеговином.
Ти Хрвати, на чијем је челу стојао и г. Д-р Трумбић, радили су на таквоме уређењу наше државе поглавито због тога, што су хтели добити могућности да, разним сплеткама и интригама, које би, после, развили у унутрашњости земље, мајоризирају нас Србе, да нас у новој држави сасвим баце у позадину, да Србију, Пијемонт нашег народа, учине заробљеником хрватских и католичко-муслиманских елемената. Они су то мислили извести на тај начин, што би свуда у тим посебним државицама удруживали против Срба: негде католичко-муслиманске, негде хрватско-немачко-мађарске, а негде муслиманско-бугарашке елементе. Србе, мајоризиране на тај начин најпре у тим посебним државицама, лако би било после, кроз централни парламент, бацити сасвим у позадину и учинити грађанима другог реда.
Ради остварења тога циља и била је, на месец дана после пробоја солунског фронта, проглашена у Загребу ‘независна држава Словенаца, Хрвата и Срба’…“ (Види: Милан П. Ђорђевић, Србија и Југословени за време рата 1914-1918, Београд, 1922, стр. 240-241).
С обзиром на чињеницу, да су Хрвати у римској католичкој Аустро-Угарској империји били повлашћени у односу на обесправњени и понижени део србских православних поданика, што потврђује између осталих и Адам Прибићевић у својој расправи коју је објавио под насловом „Старчевићанска параноја“, где дословно стоји:
„Хрвати су били у Хрватској владајући народ, а у свима другим јужним покрајинама Аустро-Угарске, као римокатолици, привилегисани према Србима. Године 1918, та српска раја изједначила се с њима. Они су, осим убеђених Југословена, морали то тешко примити, као и остали народи-господари: Мађари, Немци, Арнаути, Турци. Једнако би аристократа тешко примио друштвено изједњачење свога кмета са собом.
Ово је чињеница огромне политичке и социолошке замашности кад је реч о државама са састављеним од елемената који су некад владали и над којима се владало, као кад је реч о изједначењу потлачених класа са владајућим, које су их тлачиле. А ту чињеницу (многи) обично превиђају и стога нису способни да разумеју збивања у извесним друштвима…“ ( Види: Адам Прибићевић, Старчевићанска параноја, „Глас Канадских Срба“, бр. од 20 и 27 маја 1971, Windsor, Ontario, Canada; Адам Прибићевић, Старчевићанска параноја, „Американски Србобран“, 14 јун 1971, Pittsburgh, Pa., U.S.A.).
Чињеница је, да и дан данас извесни муслимани у бившим Брозовим, фабијанским, бундистичко-бољшевичким и интермаријумским југословенским републикама представљају упориште турског империјализма на Балкану и да припадају извесним спољним и идеолошким, парамилитарним, идолатриским, окултним и езотеријским структурама. Њихово ратоборно Муслиманско братство није се могло помирити са ослобођењем потлачених хришћанских народа на Балканском полуострву, где су били турска привелегисана и владајућа класа у односу на нашу обесправљену, понижену и несрећну србску рају.
У овом контексту поменули бисмо књигу која је објављена под насловом „Militant islam“ – „Ратоборни ислам“, где дословно стоји:
„1912. године Индонежани су били у великој мери онеспокојени турским губицима у Балканском рату и са италијанском инвазијом Либије. Та солидарност и осећај остао је и данас и још је жив…“ – “In 1912 the Indonesians were greatly exercised by Turkey’s losses in the Balkan wars and the Italian invasion of Libya. That solidarity of sentiment still remains and is still quite lively; but it has always been on the level of sentiment. When one Muslim country faces troubles the people and governments of other countries do feel genuinely concerned, they express concern, and if it is a natural calamity they may send money…” (G.H. Jansen, Militant islam, Pan Books London and Sydney, 1979, p. 130/31).
Зна се да свемоћни креатори глобалног хаоса и организатори конспиративних, реакционарних и револуционарних тајних и јавних подземних покрета и организација и окултних, идолатриских и езотериских структура, користе у своје освајачке сврхе ратоборну муслиманску организацију, која је позната као Муслиманско братство и да раде далеко од очију јавности, да би успоставили једну светску владу под хегемонијом европских и америчких империјалиста-тријалиста, који доносе драматичне одлуке у америчкој спољној политици против традиционалних савезника Сједињених Америчких Држава у корист терористичких покрета на Балкану и свету – “These CFR/TC members head State Department bureaus where dramatic shifts in American foreign policy to work against allies of the United States and in favor of revolutionary forces…” (Види: Editorial Staff, Say No! To the New World order CFR/TC, Metairie, LA., U.S.A, 1985).
Sjajno! I uporedite Aleksandrove citate sa Nikolinim. Aleksandar uopšte ne srbuje, dok Nikola to čini u svakoj drugoj rečenici.
Očigledno je Srpstvo bilo izraženije u Crnoj Gori nego u Srbiji, a danas besramno Srbe u Crnoj Gori nazivaju posrbicama i to na nacionalnoj televiziji (Novak Adžić, “Živa istina“).
Џаба вам сва прича ови Милогорци хоће да постану црвени Хрвати тј католици и то је то.Нека им је са срећом.
Ma mogu oni postati šta im je volja,niko im to ne brani. Problem je što oni kradu i prepravljaju istoriju,a to im se ne smije dozvoliti.CG je u prošlosti bila srpska i to je jedina istina ,a šta su ovi danas ,to sa starom CG nema nikakve veze i mi se u to netrebamo mješati,nisu ni prvi ni poslednji otpad od srpstva.
Odličan tekst!
Ko je autor?
Hvala!
Ооо Дукљани,о Латини старе варалице,о коњушари бечких коњушара,има ли и овђе што нејасно ?
Да вас чујем,ко је кад и ово “фалсификовао” ??
“….Ево ме у твојој Србији, у твојој пријестоници, у твоме сјајном двору, ка’ што се каже, из дома у дом дођох, подносећи ти братски поздрав јужног Српства, Црне Горе, Зете Балшића, Црнојевића и дома мога, стране у којој се непрекидност српске самосталности вјерно и срећно очува са много жртава и прегнућа. И дођох ти на Видовдан! А што баш овај дан изабрах, дан прије кобни за наше српско племе…” 😉
Podmuklo je i neetično, ljigavo i prevarantski, neistinito i dvolično pozivati se na riječi čovjeka koga si anatemizovao, zabranio mu povratak u Zemlju, razčinio i oduzeo zvanje, njemu i svoj dinastiji.
Da li možeš shvatiti ovu jednostavnu rečenicu?
niko njega nije obrukao do on sam sebe kad je potpisao kapitulaciju i pobegao iz zemlje a narod ostavio da robuje….a bio je veliki junak i veliki Srbin! kao i ovaj nesretnik sto vodi Montenegro danas. i Milan Nedic i Marsal Peten su isto bili veliki heroji pa su kasnije obrukali obraz i zavrsili kao izdajnici…
Da li imas nesto reci na konto njegovog iskrenog srpstva? Nemas, e onda ajde u šetnju?
Хаха,разводњавај,релативизуј,”причај нам причу”,то је једино што ти преостаје.Али аргумената немаш.Шах-мат 😉
Crna Gora i ovako Poharana i Osramocena , vise je Srpska no Srbija.
Neka se ljuti ko hoce, da nije u Srbiji Zvezdinih Navijaca od kojih se BOJE i vlast i opozicija o srpstvu bi se pricalo ko o Guslama do prije par godina, NIKOLKO.
Biće da je zbog zvezdinih navijača, tih lažnih propagonista.. sjutra da su na vlast turci i oni bi turci bili
Lazes!