Краљеви носе армани

Дошли однекуд неки преваранти код цара који је изнад свега волио да се дичи, те му рекли да знају шити одијела, али не обична, венго невидљива свима који су глупи. Унајми цар те кројаче не би ли видио с ким од поданика има посла, казује Андерсенова бајка, на чијем се крају народ окупљен због параде хвата за стомак од смијеха јер је једно дијете узвикнуло истину: Па, цар је го!

Укратко препричано, тако гласи „Царево ново одијело“, најпознатија сатира за дјецу.

У демократским колонијама какве су по поретку све наше земље, локални велможе могу себе називати предсједницима, могу се сматрати предсједницима владе, првим потпредсједницима, првим гробарима, другим гробарима, а могу пак себе доживљавати и као краљеве as well – али је оно удвориштво из Андерсенове бајке остало дебото исто.

Андерсенови министри су на цару наводно видјели метре квалитетног штофа па су рухо хвалили из страха да не испадну глупи, што министри у демократским колонијама чине и данас, с том разликом што предмет хвале није владарев армани, него његова визија, идеја, план, познавање дана сутрашњег, увид у изглед геополитичког пејзажа иза окуке наших дана…

Модел Црне Горе без Србије премда никад није фотографисан и објављен у форми 3Д макете, једнако ми се чини реалан као модел Србије без Црне Горе и Републике Српске. Београд би на води постојао кудикамо еректиранији, потентнији и прпошнији да се држао све вријеме слане воде. Земља без мора упола мање вриједи, а још за кварат мање вриједи земља која излази на море али нема пространство у залеђу.

Географије које насељавамо су спрдње с простором, геополитичке неслане шале, поигриште за политичке риалитије у којима побјеђује најбољи удворица без обзира на мегатоне доказа да је кривотворио диплому високе школе.

Шта издвојити као антологијски примјер шлихтања ако не Вулинову убијеђеност по којој Грчка не би била у мерду до гуше да је имала Вучића за кормилом?! О свим црногорским политичким бескичмењацима, подрепашима и лизисаханима би се могао еп саставити, но чему? Није више крив само народ који је наводно преопасан тек кад почне да ћути, већ дух времена и неке чудне појаве у Српској православној цркви из које се пензионишу епископи старог устројства по овој матрици: прво им се спочита какво финансијско непочинство, па их обиђе комисија састављена од новотараца и екумениста, па се скрајну по кратком поступку.

Умјесто да буду изопштени из цркве или постану монаси-покајници, епископи рашко-призренски Артемије, зворничко-тузлански Василије, милешевски Филарет, западноевропски Константин (на stand by и канадски Георгије) – који се противе духу екуменизма, духу који обдржава и вазалну политику у демократским колонијама, бивају пензионисани?! Нема епископа у пензији.

Ако се у правилном судско-црквеном поступку не докаже кривица, епископ не може бити уклоњен с епархије. Тачка. Тајновита уклањања којима смо свједоци (јесмо ли?), имају инквизиторски потпис.

Ако су криви, епископи нека леже у затвору. А они, гле, не робијају, него су у пензији. И то листом епископи који казују да су будале с очима слијепе, које виде а залуду виде.

(Фото: Гроб Цара Душана, Призрен)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: