Кратак курс пристојности

Пише: Милош Лазић, новинар

Иако Срби и њихове државе читав миленијум носе бреме криваца за сва зла која су сналазила Балкан, историја нуди другачију причу.

Госпођа Славица Стојан, чланица Председништва Матице Хрватске, историчарка књижевности и којешта друго, окомила се на Србе са старим еланом јер су се дрзнули да чепркају по повести Дубровника. Не бавим се историјом, а научен сам да поштујем туђе мишљење, али никако глупост и незнање. Уместо новинске препирке, ево шта млади у Србији могу да науче из (некад заједничке) историје.

Које су алтернативе за амерички долар

Јозеф Шафарик је 1840. године у „Словенском народопису” забележио да у Аустрији живи 2.590.000 православних Срба, и сместио их у Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Славонију, Барању, Срем, Мађарску и Војводину. Тада је Хрвата било тако рећи упола мање (1.153.000 душа) иако је Шафарик међу њих убројао и Србе католике. Међутим, Срби католичке вероисповести нису знали да ће се њихови потомци од почетка наредног столећа сматрати за део хрватског корпуса, па ће од тада, бар по статистици, бити једини народ под капом небеском (заправо у Хрватској) који неће имати – ниједног католика.

За причу је занимљиво да странци који су се скрасили у „београдском именику” потичу са свих меридијана, да припадају различитим епохама и културама, али је већина њих заслужила такву почаст, иако неки вероватно не би умели да пронађу Србију на земљописној карти.

За Џорџа Вашингтона, Френклина Рузвелта, Толстоја, Арчибалда Рајса и Томаша Масарика, на пример, зна се ко су, али неки су и промакли, или им је порекло загубљено у лавиринту времена. Ипак, најзанимљивији је податак да међу њима има највише – Дубровчана, Конављана и Далматинаца, који су остали с оне стране погрешно уцртаних граница.

Енергетска политика кључна за националну безбедност

Према резултатима првог српског пописа Београђана из 1807. године у граду је живела трећина староседелаца, трећина придошлих из пашалука, и трећина из „иностранства”, са српског националног простора (из Војводине, Славоније, Баније, Лике, Истре, Далмације, Босне, Херцеговине, Зете, Епира, Влашке…), што је однос који се није много мењао ни до данас.

До подједнако чудних података дошао је и наш академик Јорјо Тадић, предани рудар Дубровачког архива, пописујући Србе и Јевреје у Дубровнику, и Дубровчане који су живели у Београду у 17. веку. Ти подаци су први пут објављени 1937, али је агностицима промакло да су у његовом истраживању дубровачки Јевреји и Срби пописани по „националном кључу” и вери, док су београдски Дубровчани разврстани по „географском пореклу”. Наиме, ново, популарно издање овог дела објављено је у времену распиривања братства и јединства, кад су националне и верске одреднице биле у равни са злочинима против народа и државе, па су нека наша дојучерашња браћа злоупотребила прилику да присвоје већину великана друге нације а своје вероисповести!

Тако су са списка знаменитих Срба избрисани Иван Гундулић, Јуније Палмотић, Јосип Руђеро Бошковић, Марин Држић Џоно, Матија Бан, Антун Фабрис, Валтазар Богишић, Иво Војновић и многи други који су се доцније, у послератним уџбеницима и енциклопедијама скрасили као Хрвати, али им се и данас имена налазе на плавим таблама београдских топонима, уз поштену одредницу да су то светски великани српског порекла.

Та почаст је мимоишла Тројана Гундулића, претка Џива Гундулића, берберина и житеља Београда, који је довршио започет посао кнеза Радише Дмитровића и 1552. године објавио „Београдско четворојеванђеље”, нашу прву штампану књигу.

По самом Дубровнику, бисеру Јадрана, названа је једна од најстаријих улица на Дунавској јалији, уцртана у аустријском плану града 1721. године.

Наши ресурси, наше одлуке

Међу њима се затекло и правих Хрвата, са Јосипом Брозом који још корача на челу колоне, па је у сећања отпловио са 16 улица или тргова који су само у Белом граду у различитим комбинацијама именовани по њему. Мада, на том списку је и Стеван Филиповић с оноликим спомеником усред Ваљева, за кога се не зна да је био родом из Опузена и да му је крштено име Стјепан, али он је био и наш херој.

Један „случај” посебно је занимљив!

Кад су прилике наметнуле да се новом сокаку на источним обронцима Великог Врачара, изнад Трећепозивачке чесме, надене некакво име, крстили су га по др Пери Чингрији. Догодило се то 1940. године, али је мало ко знао чиме је задужио престоницу Србије, Краљевине СХС и Југославије, па опет Србије, да му исказује толику почаст која, упркос свему траје и данас, дуже од осам деценија?

Одговор може да збуни, а гласи – ни са чим! Колико се зна, Перо Чингрија је пропутовао светом а да ниједном није чак ни крочио у Београд. Али има ту још нечег што би могло да га спасе повремених пакости. Јер, иако Хрват и римокатолик, он је био последњи који је у својим мемоарима написао да су у другој половини претпрошлог века Срби обе хришћанске деноминације били већинско становништво Дубровника, због чега би га данас љути десничари с госпођом Стојан као ученом женом оцрнили због великосрпских претензија и осудили као агресора! Ето зашто Перо нема своју улицу у родном граду… а имао је за живота!

Мада, и његово хрватско порекло је сумњиво?!

Иако се међу биографским подацима налази и онај да му је отац Мелко био Хрват и обичан судски чиновник, били су Латини, и то племенитог рода, што се нехотице открило јер су на крштењу сину наденули „троструко” име – Пиетро Антонио Гаетано – из којег су доцније извирила три пучка – Перо, Анте и Гајо – да му се нађу за свакодневну употребу.

Школовао се код језуита, а правни факултет завршио и докторирао у Падови. Али, најјачи утицај на њега имала је дубровачка племићка породица Пуцић, која га је примила у своју адвокатску канцеларију као приправника. Пуцићи су били Срби католичке вере, Морлаци, како су их три дуга столећа називали Млечани док су их истурали као живи бедем према Османлијама, и веома образовани људи. Били су национално и политички освешћени, па су важили за опасност по сваку власт, нарочито ако је „са стране”. Због таквих је Дубровачка република и потрајала онолико дуго, а пропала тек када су јој расељавањима, насељавањима и политиком променили „крвну слику”, па је зато онолико потомака Дубровчана и Конављана у Србији, махом у Београду. Због њих је на Јалији, надомак Дубровачке, на углу Видинске и Немањине (данашње Душанове и Улице цара Уроша) 1732. године изграђена језуитска црквица Светог Апостола Петра, доцније пресељена у Поенкареову, надомак старог здања Друге мушке гимназије на чијим је остацима никло ново здање „Политике”.

Уз принципале Пуциће, приклонио се прилично утицајној Народној странци, коју су у Далмацији основали Срби католици и либерални Хрвати. У њеном деловању се наслућивао утицај илиризма па су јој радо приступали и православни, што је био мелем за рану већ тада затегнутих хрватско-српских односа на читавој територији некада моћне царевине, која је тај њихов сукоб подстицала уз несебичну помоћ клерика и хрватских националиста.

Читавог живота Перо је, као и Иван Гундулић (1589–1638), тврдио да су Хрвати и Срби два племена једног истог народа, стичући тако и пријатеље и непријатеље с обе стране. Намножили су се нарочито када је 1917. одаслао на Крф поруку подршке краљу Петру и регенту Александру, а затим и 1918. јер је пред Ревелином дочекао ослободиоце који су Дубровчанима скинули бреме стране управе. На челу им је био капетан Милан, син др Владана Ђорђевића, (негдашњег премијера Краљевине Србије) који и данас почива на тамошњем гробљу. Перо Чингрија умро је три године доцније као председник градског вијећа. Срећом, од живота, али је 1940. „оживео” међу топонимима Београда.

То је једина истина, али и пакост је опасна редња.

Извор: Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: