Кратак преглед распадања: Ђукановић, ДПС и сателитске странке дефинитивно одлазе у политичку прошлост

Пише: Владимир Вукићевић, колумниста БОРБЕ

Након протеста у организацији ДПС-а и сателитских странака, а у којем су успјели да уједињени и из свих црногорских градова окупе на платоу испред Скупштине Црне Горе пар хиљада грађана, јасно је и оним најнезавенијим да је процес трајног одласка ових странака на друштвено-политичку маргину незаустављив процес.

Крах протеста је само крунски доказ и печат на њихов неповратан пут на сметлиште историје, што су, морамо то истаћи, одавно и залужили.

Иако су бројни грађани и заинтересована демократска јавност били с правом забринути за процес демократизације отпочет оном величанственом побједом 30. августа 2020. године, извојеваном у немогућим условима и на нефер изборима у организацији криминалне ДПС, имајући бројне оправдане разлоге за незадовољство спорошћу и тромошћу реформи и демонтажом ДПС система пљачке и корупције, могло се примијетити, али и очекивати да ће се ДПС и сателити тешко снаћи у новонасталим околностима.

Одлазак у опозицију је за њих, ипак, била препрека и ситуација коју нису умјели и успјели да савладају и нађу права рјешења и одговоре. Демократска јавност и они упућенији у наше локалне политичке прилике су од почетка знали да су у питању људи и странке које су изникле из оног једнопартијског, комунистичког шињела, да су у питању аутократске структуре и људи, ненавикнути и неспремни на дијалог, компромисе, демократију, размјену мишљења и плурализам, па самим тим и на дјеловање у форми опозиције.

На самом почетку транзиционог процеса, за многе неочекивано, ДПС и сателитске странке су већ у септембру 2020. године, не само наставиле са већ виђеном и пораженом продукцијом деструкције, екстремизма, ширењем мржње и сијањем подјела, него су чак у том наопаком послу отишле и неколико корака даље. Ђукановић је већ тада дјеловао погубљено и бијесно, безумно поручујући како ће се за Црну Гору “одлазити и у шуме“ ако буде требало, узимати и пушке у руке, што је и за његове ионако ниске стандарде, било превише.

Његов екстремистички правац који је задао у септембру 2020. године су редом пратили сви: ДПС и његови функционери и посланици, сателитске странке, медијска послуга и пропагандни пунктови. Губитак подршке код грађана који се већ могао осјетити и голим оком видјети, покушавали су да надомјесте производњом буке и бијеса, медијском халабуком и терором, изливањем мржње на јавној и политичкој сцени, али и продукцијом велике количине текста и окупљањем свих оних који су били спремни да готово свакодневно штанцују памфлете пуне мржње према политичким противницима Ђукановића и његове лажне странке.

Серија пораза на локалним изборима прошле године у Никшићу, Херцег Новом, Беранама, Мојковцу, Улцињу и на Цетињу, била је јасан показатељ да ДПС неповратно губи повјерење, иако се експеримент са експертском владом показао као недовољно успјешан у тадашњим околностима. А када се након њега ове године ушло у нови, и то са спољном подршком ДПС-а Абазовићевој мањинској влади, многи су с правом рекли да демократски недовољно развијена Црна Гора то неће издржати. Ипак, показало се да Ђукановић више нема ни снаге, ни воље, ни политичке кондиције да издржи било какву политичку трку и борбу, па чак ни са лидером једног малог покрета грађанске и еколошке провенијенције.

Абазовић је вјештим политичким маневром толико понизио Ђукановића, његове тастер-посланике и сателитске партије, да се од тог понижења више никада не могу и неће опоравити. Искористио је њихову тастер-подршку у парламенту, а онда урадио све оно против чега су они били и јавно и тајно. Одбацивши их и искористивши као крпе, ДПС и сателити су по први пут од свог оснивања дјеловали преварено и јадно, што јесте био подвиг, али и сатисфакција како за све демократске снаге, али и огромну већину грађана, које су управо Ђукановић и ДПС варали, крали и уништавали деценијама уназад.

Локални избори 23. октобра и политички бродолом који су ДПС и сателити на њима доживјели широм Црне Горе означили су да им је и дефинитивно политички- одзвонило. Ђукановић је у кампањи понављао да има “побједу у џепу“, а онда није имао ни елементарног људског ни политичког васпитања да се преосталим бирачима макар захвали на подршци. На крају, организовао је и финансирао синоћњи протест, на којем се није ни појавио или говорио. Умјесто у Подгорици, био је у Египту.

Људски и политички очајник Ђукановић више нема храбрости ни да изађе пред своје преостале присталице, па чак и оне од синоћ који га воле без обзира да ли је физички присутан или не. Тужан крај за некога које деценијама покривао највише државне функције, словио за “Бритву“ на почетку своје политичке каријере, да би се данас скривао као миш по бијелом свијету и бјежао од сопствених гласача. Тужан, али морамо то рећи и дубоко заслужен крај једног ситног мафиоза и великог политичког преваранта.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: