Кренуло је…

Судија је дунуо у пиштаљку, лопта се закотрљала… Преведено на језик политике, избори су расписани, актери су кренули са активном кампањом. Заправо, да будемо прецизни, владајућа странка је од старта кренула силовито кроз манифестацију прикупљања потписа за изборне листе путем које је ставила до знања да је доста ћутала и трпела увреде.

Време је да империја узврати ударац, и то је учинила широм Србије веома снажно, јер готово да нема пункта где су се прикупљали потписи а да није било минимум по неколико стотина људи, а негде су и хиљаде биле у питању. Све се претворило у мини-митинге.

За то време, опозиција још увек ни листе није саставила, што је у самом старту озбиљан заостатак, што временски, што у приказивању програма који се нуди. Ваљда још увек нису своје сујете које их поједоше успели да ставе по страни, па се туку за места на изборним листама, што им је, изгледа, далеко битније од понуде с којом иду пред бираче.

Да се не лажемо, постоји и озбиљна разлика у енергији која се испољава. Оно што се могло приметити код присталица владајуће странке јесте невероватна жеља за победом и да се прекине с ћутањем према онима који месецима уназад, без обзира на чињеницу да су малобројни и да суштински никог не представљају, блокирају саобраћајнице, вређају и малтретирају обичан свет, посебно ако има другачије политичко мишљење. Манифестација изласка да се подрже листе Српске напредне странке била је заправо манифестација отпору ирационалним људима који су умислили да имају право да блокирају Србију и да заводе терор тако што ће омаловажавати сваког ко није на њиховој страни. То је био отпор лажном елитизму, лажним еколозима, лажним медијима и новинарима. Тај отпор је тих и испољава се кроз изборни процес.

С друге стране, конкуренција не схвата да то што је превише гласна не значи заправо ништа. Односно, да то што су бучни понекад значи и да су непристојни и да немају мере. Чувена народна, помало и вулгарна, пословица за мачје парење у фебруару најбоље одсликава нашу опозицију- нит веће дреке, нит мањег…. Даље знате сами. Осим што имају ненормално медијску логистику и што су бучни, све остало је шупље. Подршка, бар она од народа, не постоји. Постоји од разних фондација, страних влада, невладиног сектора, али то на гласању не значи ништа. Као празна канта коју када одаламиш, ненормално звечи.

Додатно, мржња их разједа. Носе ужасно негативну емоцију кроз кампању и једноставно нису способни тога да се ослободе, а ко то унесе у политичку борбу, у старту је осуђен на политићку пропаст. Све у свему, ако се по јутру дан познаје, а у сваком такмичењу старт је најбитнији, оваква опозиција неће имати неки претерани разлог за оптимизам. Разумем да им је негде крајњи циљ да се умувају у Скупштину како би обезбедили нека средства за функционисање, јер Ђилас јесте богат, али очито има змију у џепу када би требало уложити и политичку организацију. Он на исту гледа као на фирму, односно то му је средство за зараду и за утицај, а не рупа без дна у коју би беспотребно требало бацати новац до изнемоглости.

Уосталом, како обезбедити да Мариника, Борко и остали запослени у фирми под називом Странка слободе и правде имају плату и убудуће, осим ако не буду на скупштинској плати? На то се своди комплетан програм опозиције.

Срећни вам избори.

Извор: Курир

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: