Кретен који је умало постао предсједник САД

Најчешће избјегавам тешке ријечи када пишем о озбиљним темама. Међутим за квалификовање менталног и моралног склопа америчког сенатора Џона Мекејна адекватинију ријеч од ове прве у наслову није могуће наћи.

Последњих дана Џон Мекејен је на сваки начин покушавао саботирати мировне преговоре у Минску и испровоцирати даљу ескалацију грађанског рата у Украјини. Тако је намјеру њемачке канцеларке и француског предсједника да уложе напор ка окончању рата покушао омаловажити следећим ријечима: “То што се Ангела Меркел и председник Француске залажу против испоруке оружја Кијеву мене не чуди, али би они требало да се стиде. Зна ли уопште њемачка влада да Украјинци гину? Украјинци гину а ми им шаљемо ћебад и храну. Ћебад не помажу против руских тенкова.Њима се мора послати одбрамбено оружје, много оружја “. Сваком ко посједује елементарно војно образовање јасна је размјера овом приликом изречене Мекејнове глупости.

Наиме преко 90 % тенкова које користе противници украјинског фашистичког режима су застарели совјетски Т-64.  Руска војска је овај тип тенка из употребе избацила прије равно двије деценије и до краја 1997. потпуности расходовала или распродала заостале количине. Са друге стране украјинска армија је на дан фашистичког преврата у Кијеву посједовала чак 2.215 комада тенкова Т-64. Осталих десетак процената у арсеналу армије Новорусије отпада на тенкове Т-72, којим се истина још увијек у некој мјери користи руска армија, али којих се до прошлогодишњег преврата још 1180 налазило у посједу украјинске армије. Међутим за сваки од Т-72 тенкова у арсеналу армије Новорусије прецизно се зна датум и мјесто када су заробљени, односно када су њихове посаде отказале отказале послушност кијевском фашистичком режиму и прешле на супротну страну. Само код мјеста Оленовскоје у августу прошле године предала су се два украјинска тенковска батаљона.

Пошто у украјинском грађанском рату не учествује нити један Т-80, или моћни тенк Т-90, основна оклопна борбена средства данашње руске армије, а с обзиром да Џон Мекејн има заврешене елитне америчке војне школе и тренутно предсједава конгресним одбором за војна питања, остављам вам да сами просудите да ли се за карактерисање његовог металног склопа постоји адекватнији термин од почетне ријечи у наслову овог текста.

Џон Мекејн је био први западни политичар који се појавио на мајданским демонстрација. Непосредно  након фашистичког преврата Украјину је поново посјетио. Почетком овог мјесеца сенатор Мекејн у Вашингтону је примио извјесног Михаила Денисенка – званог Филарет, домаћој јавности познатијег као украјински Мираш. Овај по сопственом признању бивши сарадник КГБ-а, који са нашим домаћим распопом дијели исти фетиш преоблачења у епископске одоре, сенатору Мекејну је додијелио највеће одликовање своје наводне цркве. Да сусрет поред комичне добије и трагичну димензију побринуо се на крају сам Денисенко. Умјесто да се помоли Господу богу за мир и слогу међу једновјерном браћом, украјински Мираш је одлучио да се помоли сенатору Мекејну, да кијевска хунта што прије добије америчко наоружање и тако батаљоне смрти који ратују под фашистичким знамењима, начини способним да побију још више своје православне браће.

Морална страна личности Џона Мекејна прати његов ментални склоп. У току вијетнамског рата активно је саучествовао у америчком геноциду над народом Вијетнама. Док је 26. октобра 1967. пилотирао у околини Ханоја и бацао напалм бомбе, његов авион типа А4 Скајхоук бива погођен, а Мекејн заробљен. Пуних шест година провео је заточен у јами вијетнамске џунгле, током којих себи очигледно није поставио моралности свог ратовања и разарња хиљадама километара удаљене земље, као ни жаљење за милионима убијених цивила.

Тако крајем априла 1999. године, на самој средини НАТО агресије Џон Мекејн је био један од подносилаца одбијене резолуције, која је предвиђала интезивирање бомбардовања и наоружавања ОВК, официјелну америчку објаву рата СРЈ и копнену НАТО интервенију. Ова ранија позиција није му засметала да на Минхенској конференцији прије неколико дана улогу Русије у украјинском грађанском рату окарактерише следећом бесмисленом фразом: “По први пут за седам деценија на овом континенту, суверена нација је нападнута и њена територија припојена силом.“

Да би се склопио мозаик личности сенатора Мекејна потребно је проанлизирати његову улогу током криза у Сирији и Либији. Предводећи делегацију америчких трговаца оружјем  15. августа 2009. сусрео се са Муамером Ел Гадафијем, што је регистровано објавом на његовом Твитер профилу: “Предвечерије са пуковником Гадафијем у његовом шатору – интересантан сусрет са интересантим човјеком“. Округло двије године касније Џон Мекејн је објавио: ‘‘Гадафи је свгрнут – следећи је Башар Ал Асад“. Оно што забрињава је чињеница да у вријеме настанка овог Мекејновог лицемјерног твита – августу 2011, ситуација у Сирији била потпуно мирна. Толико о спонтаности народног бунта и устанка, који ће прерасти у крвави грађански рат са неизвјестним исходом и трајањем, а у коме је до сада страдало више од сто педесет хиљада Сиријаца.

Ни у сиријској кризи Џон Мекејн се није држао по страни. На самом врхунцу грађанског рата, маја 2013. сенатор се сусрео са лидерима тзв. сиријске опозције и том приликом изјавио: „Пружање војне помоћи снагама опозиције у Сирији је потребно, али у овом тренутку недовољно. Сама помоћ у наоружању није довољна да се ријеше проблеми у Сирији. Једини начин који има реалне могућности за успјех јесте ваздушни напад уз помоћ међународних снага“. Са овог сусрета емитован је прилог на СНН-у, на коме се јасно види да за истим столом са сенатором Мекејном сједи нико други до Абу Бакар Ал Багдади, данас поглавар злогласне Исламске државе. Толико о томе чији је производ најозбиљнија терористичка организација у историји.

Три мјесеца касније када се на дневном реду америчког сената нашла расправа о конкретној војној интервенцији у Сирији. Током излагања два најзначајнија дискутанта, министра одбране Чака Хејгела и начелника генралштаба генерала Мартина Демпсија, СНН-ова камера је забиљежила да сенатор Мекејн безбрижно игра онлајн покер на свом смартфону. Телевизијским камерама забиљежено дружење са најгорим терористом и безобзирно коцкање у вријеме судбоносне расправе није укаљало друштвени и политички углед унутар САД, или довело у питање сенаторску фунцију Џона Мекејна.

Штавише да се његова предсједничка кандидатура није поклопила са два катастрофална мандата страначког колеге Џорџа Буша млађег и почетком свјетске економске кризе, Џон Мекејн би вјероватно постао предсједник САД. Ето толико о врхунској америчкој демократији, савршеном друштвеном систему, високом друштвеном моралу, високој свијести америчког грађанина и одговорности носилаца највиших државних функција.

Када дође тренутак да се формира објективан историјски суд о (не)дјелима сенатора Џона Мекејна, има сасвим довољно елемената да се он трајно смјести у историјску рупу, налик оној из вијетнамске џунгле у којој је  већ боравио. 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: