Крфско ходочашће

Драгослав Дедовић*

Ако те почетком 1916. болног укрцају на барку знаш да ти нема спаса. Десетак минута бродске вожње од Крфа ка острву удаљеном свега један километар пут је Ахероном до Хада. Видо у српском памћењу остаје “Острво смрти”.
Жена пред нама, на степеништу Маузолеја, почиње наглас да чита “Плаву гробницу”. Разговор у групи иначе причљивих туриста из Србије утихне.

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне! Газите тихим ходом!

Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Када на ред дође стих На гробу браће моје / Завите црним трубе , у женски глас који једва приметно подрхтава уплићу се три или четири галебова крика. Мирише боровина. У логичним паузама између стихова кроз тајац се чују таласи. Њих је песник Милутин Бојић у у својој најчувенијој песми назвао „вали”.

Исти ти вали запљускују исту ту обалу као првом половином 1916. Ми који смо се овде окупили бићемо у стању да осетимо везу са умирућим голобрадим младићима од пре више од једног века, само зато јер је тада један млади београдски песник, удаљен тек километар од овог места, замишљен и огрнут шињелом, из крфског пристаништа посматрао како из дана у дан, месец за месецом, на стотине беживотних тела његових сабораца одвозе бродовима, да би их тридесетак километара даље бацили у Јонско море. У „Плаву гробницу”.

У том подручју грчки рибари пола веке неће ловити рибу.

На крају рецитације српски посетиоци не знају да ли да аплаудирају. Отприлике половина присутних се одлучује на стидљиви аплауз.

Туристички водич је пре пола сата, на кеју пристаништа града Крфа, припремио групу за овај тренутак. “Немојте да пушите на острву, боровина се лако запали. И будите тихи. Ово је ходочашће”. Онда је дошао бродић који прима деведесет путника. Члан посаде је извадио дрвено постоље негде из утробе брода и преко тог подијума је примао путнике, једног по једног, на љуљушкајуће пловило. Прва група је већ била на циљу који се испречио у мору пред нама.

Смрт на Острву змија

Острво изгледа скоро идилично. Пре једног века су га звали “острво змија”, јер борови још ниси били посађени, а голи камен је омиљено змијско станиште.

Када су савезничке лађе на “острво спаса”, како су доцније Крф назвали они који су преживели, почетком 1916. пребациле око 150 000 војника и цивила, острвце Видо пред луком је претворено у војну болницу. Сви они који су били на рубу смрти, после зимског марша кроз албанске планине, рањеници, сви који су патили од исцрпљености и глади, као и они који нису добро поднели седмодневно спавање на голој земљи под леденом кишом по доласку на Крф, сви који су малаксали од неке заразе били су упућивани на Видо. Међу њима је било највише младих регрута.

Лекар Владимир Станојевић је тада записао: “Ту су уз бунцања и стењања о селу и кући нестајали, један за другим, сви које је страшна судбина бацила у овај пакао.“

Ако су те зиме и пролећа 1916. укрцали у чамац за острво Видо знао си да си на смрт болан и да ти нема спаса. Десетак минута бродске вожње од Крфа до Вида, које ми сада прелазимо уз мирно бректање машине, беше пут без повратка Ахероном до Хада. “Острво змија” ће у српском колективном памћењу постати “Острво смрти”.

Болница се на почетку састојала од четири шатора подигнута на веслима. Сведоци говоре о беживотним телима која су наслагана једна на друго у човековој висини, а у дужини од десетак метара, чекала да их француска лађа “Свети Фрањо Асишки” одвезе на последње путовање.

Где цвета лимун жут

Након рецитовања песме “Плава гробница” са приручног звучника на степеништу пред Маузолејом зачула се песма “Тамо далеко”.

Оригиналну мелодију за песму је 1907. компоновао турски песник Мухлис Сабахудин Беј, који у тренутку када Бојић пише “Плаву гробницу”, а српски војници на Крфу почињу да певају “Тамо далеко”, има 28 година. Његова песма се звала „Запамти љубави” (Хатıрла Севгили) и била је посвећена Францускињи Маргарети. Љубав у песми, судећи по турском тексту, беше тужна. “Зар ћеш моју љубав оспорити?”, питао се песник. Вероватно је ову мелодију током балканских ратова у Солуну, где се песма свирала по кафанама, чуо Ђорђе Маринковић који је композицију турског песника после рата у Паризу пријавио као своју.

Тако је мелодија турске сетне љубавне песме пригрлила очајничку љубав српских војника према изгубљеном дому. Последњи стих текста српске верзије песме гласи:

Без отаџбине далеке, на Крфу живех ја,

али сам поносно клицо, живела Србија!

Мени се од ове мелодије зна стегнути грло. Уствари, од помисли на све оне момке који су по изласку из Србије постали војска без државе. Завичај је окупиран, а њима, промрзлима и гладнима меланхолична песма даје помало наде.

Приметио сам сузу у оку шездесетогодишњака до мене. И како поиграва јабучица на гркљану момку са рејбанкама. И како госпођа са смешним сламнатим шеширом тражи марамицу.

Сетим се да је и Никола Тесла по својој жељи сахрањен уз ову песму.

„Дом сјаја”

Маузолеј је лепо, једноставно здање.

Завршен је тек пред Други светски рат, за време Стојадиновићеве владе. Пројектовао га је руски емигрант Николај Краснов који је, бежећи од бољшевика, у Београд двадесетих година прошлог века донео царски архитектонски рукопис. Некадашњи дворски архитекта Романових ће, радећи у Србији, наџивети своје бивше послодавце и руску Царевину више од две деценије. Маузолеј на острву Видо је његово последње остварење.

Лево и десно су на прочеље Маузолеја постављене велике копије лица и наличја Медаље за спомен на повлачење српске војске преко Албаније, краће назване Албанска споменица.

На левом крилу зграде је лик принца-регента Александра И Карађорђевића са посветом: Својим ратним друговима, Александар. Наличје је осликано на десном крилу Маузолеја: За верност отаџбини 1915. А Изнад улаза у Маузолеј може се прочитати: СРПСКИМ ЈУНАЦИМА – ЈУГОСЛАВИЈА.

Можда ће наша накнадна памет извитоперити смисао тадашњих збивања. Можда смо склони да у овој поруци видимо горку иронију.

Милутин Бојић је доживео почетак процеса који ће довести до стварања јужнословенске државе. Крфска декларација је потписана недалеко од “острва смрти” јула 2017, а “Песме бола и поноса” Бојић објављује у Солуну готово у исто време. Вероватно ћемо боље разумети стихове из “Плаве гробнице” ако песников “Дом сјаја” који ће настати “на гомили рака” када дође “велика смена” схватимо као заједничку државну кућу јужнословенских народа.

Унутар маузолеја низ касета са костима српских војника и цивила. А међу њима и понеко необично име. Као Фердинанд Фалтишек, редов војне музике из чешког места Литомишла.

Име сина чешког обућара подсећа на чињеницу да су заједно са српским војницима умирали и добровољци из других земаља. Према подацима са странице у интернету Чешка беседа Фалтишеков живот се угасио на Крфу када му је било двадесет година.

Читам онда редом. Петровићи, Ђорђевићи, Стаменковићи, Стојковићи, Здравковићи, Пешићи, Поповићи. Обична српска презимена. Цена коју је Србија у Првом светском рату платила животима углавном младих мушкараца превазилази сваки кошмар. Смисао те жртве, који није свима једнако видљив може бити само слобода. И то не само за Србе већ и за све друге који са њима живе.

Тада је већини људи изгледало да је Србија донела слободу и себи и другима. Ма колико ти други, уосталом као и многи Срби, данас, све то мерили накнадном памећу, те покушај остварења југословенске утопије сада називали историјском заблудом.

Наравно, пропаст обе југословенске државе је факат.

Али масовна погибија српских војника, а потом и историјско васкрснуће поражене и болесне војске, која се претвара у победника, омогућили су заједничку државу. И то је историјски факат.

Између пет и седам хиљада војника сахрањено је у “Плавој гробници” док су остаци свих других пренесени у Маузолеј са сијасет малих војничких гробља на Крфу.

Несташица земље за покоп била је на Крфу акутна. Крфски сељак Јанис Јанулис дао је своју њиву да се на њој сахрани 560 српских војника. Он и његови потомци никада више нису обрађивали ту парцелу, мада су после рата посмртни остаци српских војника пребачени у Маузолеј. Јанулис данас има своју улицу у Београду и Нишу.

Гордо опело

Кустос нам показује правац у којем се, тамо где се додирују небо и море, налази “Плава гробница”. Посматрано кроз борове гране Јонско море на сунцу изгледа величанствено. Искре играју своју сумануту игру по плавој, намрешканој површини.

Сагињем се да узмем једну борову шишарку. Стављам је у џеп.

Не могу а да опет не помислим на несрећног Милутина Бојића. Најбољи гимназијалац своје генерације, ослобођен матуре. Његов отац, обућар, веома је поносан на њега. Студира филозофију. Замишљам га у улици Хиландарској, налакћеног над Кантовим учењем о антиномијама. Потом песме. Боемска Скадарлија. Балкански ратови. Велики рат. У Нишу бугарски окупатори 1915. уништавају све примерке његове патриотске поеме Каин. У Солуну две године касније избија велики пожар и уништава све примерке његове тек штампане књиге „Песме бола и поноса”. Све осим једног који је послао вереници. Туберкулоза. Смрт која му се у солунској војној болници новембра 1917. прикрада у полусну.

И сви ми унаоколо који смо 102. године касније дошли на на његово „гордо опело”.

Острво мира

Док се бродић враћа у крфску луку, кроз хеленску плавет погледом тражим место где су тела несрећника препуштена мору. Размишљам о томе како мени лично ипак нешто недостаје да Бојићева песма буде завршена. Недостаје њена друга, тамна половина, коју је три године после Бојићеве смрти написао Душан Васиљев. Тог осамнаестогодишњег српског младића, родом из Кикинде, у Темишвару 1918. мобилише хабзбуршка војска и шаље на фронт у Италију. Тамо је зарадио маларају и слаба плућа. По повратку је написао чувену песму Човек пева после рата која почиње стихом: „Ја сам газио у крви до колена, и немам више снова”.

Шта нам поручују српски младићи који записују стихове пре него што ће умрети од последица учешћа у рату? Бојић у двадесет и петој, а Васиљев у двадесет и четвртој години? Стресем се од помисли да толико година сада има мој син.

Ако не желимо да схватимо њихове поруке као опречне, већ као две стране истине, онда нам поручују да не заборавимо место “бола и поноса”. Најпре зато јер су таква места болна опомена живима. Сваки рат ствара јуначке наративе, а притом немилице прождире душе и тела наше деце.

Острво Видо је сада утиснуто као жеравица цигарете у душу потомака генерације која се жртвовала. У античка времена звало се Птихија. Са доласком хришћанства добија назив Свети Стефан. Венеција га је преименовалада по велепоседнику који га је купио – Гвидово острво. Од тога је настао назив Видо. Једно од заборављених назива острва је Ниси тис Иринис. То би за будућност српске културе било најпродуктивније име: Острво мира.

Извор: Дојче веле

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: