Крим: Нетражено, непотребно и ризично

Истрчавање вањских послова

,,Влада Црне Горе осудила је, „отворено кршење суверенитета и територијалног интегритета Украјине и агресију руских оружаних снага”, придруживши се тако закључцима Савјета Европске уније.“ – наводи у свом коментару Горан Даниловић. „Влада која је подржала сепаратизам у Србији, осуђује „кримски
сепаратизам“!

Ако исту ставар погледамо очима Запада али и Русије, прије свега а везано за став црногорске владе, можемо уочити бар двије ствари.

Нема сумње да је ова вјечита влада почела однедавно реторички заузимати ставове које јој несумњиво налажу САД због интензивирања НАТО кампање у Црној Гори.

Прво реторичко истрчавање овдашње дипломатије била је осуда Сиријиског режима – директно супротстављање Русији и Кини! Понаваљам „реторички“, јер што може оваква мала и сама угњетена Црна Гора? Ништа, осим што индиректно тврди(инвертовано као један крупни али омаленом потчињени мачак из цртаног филма: „НАТО је мој друг“.

Међутим, то „ништа“ може бити веома опсано за Црну Гору јер је аутоматски, беспотребно, супротно и много већим и јачим али дипломатски опрезнијим земљама, створила себи неке јаке и велике земље и неке опасне итерористичке организације.

Црногорски „Вањски послови“ заборављају ближу и даљу историју па и нехомогеност саме ЕУ и „трче“ до осуде и кримски референдум! Запад осим формалне осуде(нечега што је се и може принципијелно осудити),за разлику од малог и полсушног Лукшића и Компаније, зна одлично да га је „цар“ Путин само „подсјетио“ гдје су непрекорачиве сфере утицаја, да је Крим убједљиво већински русофонски (већинско је руско становништво), да би сваки и најдемократскији референдум на Криму показао бар 75% воље (ако се некоме чини да је садашњи резултат преко 80% недемократски превелик) за припајањем Русији и да, осим формалне осуде, може само ЗАРАТИТИ СА РУСИЈОМ а што је НОНСЕНС.

Видљиво је да су САД сада ипак у дефанзиви а Путин зна већ да је побједник.

Објективно, Кинези су у својој званичној „збуњености“ ситуацијом (о којој смо већ јавили на овом порталу) изрекли један исправан пријекор Америци и ЕУ: дуго Запад покушава „навабити“ Кијев к себи а то је историјски и геополитички веома ризично и директно је изазивање Москве и уношење раздора у самој Украјини која је бар својом половином предуго на сваки начин везана са Русијом. Иторијски и геополитички ЕУ не смије још увијек гајити доуралске „апетите“, поготово у садашњој сопственој економској и релативној политичкој кризи а ни све европске земље нису сопственом спољном политиком спремне за такву авантуру.

Познаваоци прилика добро подсјећају да је, између осталих и осталог, рецимо Лондон „руски“ и да је би најбољи преговарачки став са Русијом био: гарантовање права мањина на Криму (на коме постоји, осим турске, чак и једна италијанска давнашња заједница која се очувала и под Стаљином а и сада чува свој говор…) и да треба искористити и извјесну Путинову неугодност што радити са „освојеним“ Кримом јер формална анкесија би био онда његов политички екстремизам у читавој ствари.

Дипломатски је вјероватно најмудрије „спустити лопту на земљу“. Гарантовање права мањина свакако значи и гарантовање права и руских мањина у другим земљама.

Онда када се ствар коначно буде свела на наведену РЕАЛНОСТ (рачунајући на финалну прагматичност Запада и саме Америке), са чиме ће у „својој“ ВАЊСКОЈ политици изаћи Лукшић, односно његов Босс? Ћутаће дакако, рачунајући на заборав као да имају посла са својим подјармљеним народом.

Питање је да ли ће Русија, Кина, Сирија и остали прошли и будуће непотребно дипломатски изазвани не-пријатељи такође заборавити? Ако и „забораве“, то никада неће бити у тој мјери да неће са оваквим неизазваним истрчавањем Ђукановићевих вањских (америчких) послова у погодном моменту условљавати Црну Гору нечим што смо овако већ изгубили за будућност па, и онда када оваква вањска „политика“ остане у регистру а Ђукановића и Компаније више и не буде (јер откриће Ђукановић и Црногорсци да ниједан овоземаљски „Бог“ није вјечан).

Било куда и било како да се ова и у овом времену Црна Гора копрцне за опстанак или излазак из свеопште кризе потписник овог есеја може видјети само примјер Швајцарске…

Драган Јањић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: