Критичари су као студенти медицине

Пише: Никола Маловић

Свашта се може догодити између залогаја и уста, па како не би између два Печатова двоброја.

Зрело доба од короне донијело је многе спознаје свима који се нису информисали путем хипнотишућих националних фреквенција. Биљежим тренутак у коме моји родитељи, тачно у подне, уз ручак чији тајминг није мијењан 50 година (што је фини показатељ уређеног система) гледају ипак неку црногорску ТВ кућу и њен петоминутни дневник – расадник спинованих новитади досадног садржаја: нове цифре обољелих, умрлих и излијечених, по општинама, и у шестом минуту – временску прогнозу.

»Када лаж ојача«, каже Басара у роману »На граловом трагу«, »и осети се свемоћном, она се почне наметати као истина. То јој полази за руком. Али, када се наметне, онда пати од истих болести од којих и истина – постаје рањива«.

Гледам родитеље које волим и у очима им видим да и они воле мене већ 50 година, а између нас је разлика као да ми је отац ђед, и као да сам унук властиој мајци, а не син. Вријеме се убрзало. За сада мале, моја мајка своје пак унуке ускоро неће моћи да разумије на српском. Технологија ће им криптовати језик.

Између залогаја и уста дакле, док смо били затворени сасвим, док се патријарх као лав борио за литургије а Српска православна црква »благословила народ да и за Васкрс остане код куће«, и док је полиција затварала храмове и у православним земљама хапсила православни народ, у временима када у вијестима од минут-два није било ријечи о мигрантима, економији, култури… на небу смо опазили нове звијезде.

Но то нису као у народној пјесми Почетак буне на дахије »свеци вргли прилику« да се народ диже на устанак (или можда јесу?!), него је амерички милијардер Илон Маск послао у орбиту прву серију од неколико десетина хиљада сателита који имају за циљ да повежу чиповану бабу са чипованом жабом не би ли контролисали све, укључујући apples and oranges.

Илон Маск је технолошки гуру, попут Стива Џобса, попут Била Гејтса. Ми не можемо знати какве су им крајње намјере, али из разбацаних премиса можемо претпоставити да мисле како је шест милијарди људи на планети превише.

»Стваралачка болест која рађа генија«, каже нобеловац Томас Ман у »Доктору Фаустусу«, »свакако је хиљаду пута дража животу од здравља које вуче ноге пјешице«. Да ли су људи који човјечанство воде у трансхуманизам болесници или генији?

Одавно сам, у роману »Лутајући Бокељ« (Лагуна, 2007) предвидио вјештачко сазвјежђе Уроборос, у облику круга видљивог са Земље, а названог по митској змији која сама себи гризе реп. То је иконичка слика западне цивилизације. Док ово читамо, јонским моторима подижу се Маскови сателити на висине невидљиве оком, и раздвајају се, да би анакондиним загрљајем обрглили Земљину сферу.

У данима када се живот канда враћа у нормалу, Тедрос Аданом, генерални директор Свјетске здравствене организације – компромитоване за ових 15 дана више него током цијеле своје историје, казује да »најгоре тек предстоји у епидемији новог коронавируса«.

Стари би Которани поспрдно рекли: Е, ли? – у значењу, ма немој!, као да све вријеме нисмо знали да иза једне лоше вијести слиједе двије горе.

Што то може бити, питамо се, питамо. Дакако, планско вакцинисање што већег броја Земљана, о чему се негативно очитовао Новак Ђоковић, кога се усудио да на ти! јавно кастигује још у доба свињског грипа добрано дискредитовани др Кон.

»У природи се«, каже Андрић у »Травничкој хроници«, »налази онолико лековитих снага колико болести има међу људима и животињама. И једно се са другим тачно подудара у драм и у нокат«.

Поглед на оно што људи једу, а види се сваког дана док су маркети пуни а цркве празне, открива много: пипи, вуди и гуди прерађевине у корпама пред касом.

»Храна шкодљива за наше тело, изазива у нама болест тек после извесног времена или дан касније. Тако често бива и са узроцима који прљају душу« – казао је у 4. вијеку Свети Јован Лествичник у чувеној »Лествици«.

Да нам неко укине право на присуство Васкршњој литургији, нормално да ли је? Да ли је 99,9% Срба могло да претпостави речени сценарио? То се никад, али никад није догодило. Ни под бомбама 1999, ни кад су нас 1944. г. засипали бомбама с натписом СРЕЋАН УСКРС!

Вучић је, само радећи свој посао и слиједећи упуте, починио гријех тиме што је на Васкрс пут сваког вјерујућег човјека са женом и дјецом до цркве учинио нелегалним. »Грех је оно што доноси смрт, а болести су весници смрти«, записао је да је рекао Патријарх Павле Александар Гајшек у књизи »Агапе«, том први.

Живимо у времену када класа уцијењених људи и не крије да смо колонија, нити они који знају да су велики само у локалу, крију како то не би били да нису лојални стварним господарима.

„Данас је најтежа болест нашег времена болест персоналности“, каже Дучић у „Благу вара Радована“. „То се види у савременом друштву где је свако налик на сваког. Човек одиста персоналан има против себе и људе и конвенције.“

Разапните ме, докторе Кон, али ја мислим да би боље било да смо попут неких европских нација стекли колективни имунитет. Каже Албахари у „Светском путнику“: „Неке болести никад не преболимо, и оне остају у нама, као нужна противтежа здрављу, и како време одмиче, постајемо све уверенији да без ње, без те болести, не бисмо уопште били здрави“. Али корона је друго, од ње се умире! Јесте, папагаји, али од других болести умире се несразмјерно више. Нико да зуцне бре о пандемији канцера. Канцер није заразан. Али јесу сва она месна јефтина срања која се купују по продавницама док су цркве затворене и приступ путиру проскрибован.

Бог ми је дао да сваког дана видим море. Иза хорозонта нећемо ускоро угледати нове катарке. Биће ово једна од најгорих година на Приморју. Котор ће нарочито пострадати, јер је душу продао туристичком врагу који му је и по неколико пута на дан годинама долазио у облику големих бродова-крузера. Они су постали синоним за трапулу, за замку, јер здрави туристи отуд немају куда да бегају. „Свуда по обалама Медитерана владао је страх од брода као преносиоца заразних болести попут куге, колере, жуте грознице, великих богиња, пегавог тифуса“, каже у „Медитеранској загонеци“ Славо Стојковић.

Многи ће се сезонски Црногорци вратити горе. Биће теже него ратне 1999. Већински туристи, они из Србије, потрошили су у априлу јулску плату. Историчар Александар Раковић, један од четворице интелектуалаца којима је монтенегрински режим забранио улазак у еколошку државу, предлаже да Срби не љетују у Црној Гори, јер би се тиме озонирао леш Ђукановићеве власти. Уколико Срба пак не буде, обални ће Срби финансијски потпуно потонути, казују други гласови, те предлажу да се љетује искључиво код српских домаћина. Јесте, али онда би такве пописала монтенегринска власт и додатно кастиговала. Лудница права.

На економској смо вододелници, удаљени од главних токова свега што тече или се новцем помијера. Ми не само да не напредујемо. Него назадујемо. Долазе године, а са њима и болести. Једну од најбољих дефиниција стварне несреће дао је Дучић у „Благу цара Радована“: „За мене је највећа слика несреће један човек истовремено стар, болестан и сиромашан. Старост и болест и сиротиња уједињене, то су неоспорно највећа и коначна катастрофа једне људске судбине.“

„Прво ће доћи глад какву ни Вавилон није запамтио“, каже у „Молитвама на језеру“ Владика Николај. „Па рат ради пљачке хлеба, из кога ће се вратити побеђени. Па међусобно клање и паљење градова и села. Па болести, којих се рука лекара неће смети дохватити. И учитељи ће бити шибани бичевима и гоњени да буду гробари својих ученика, од којих ће сви путеви смрдети.“

Корона је према описима онога што нас чека ако се не промијенимо на боље, мајка мила.

Можда ћу, док изађе овај текст, поново да се као рак-самац који своју кућу носи на леђима – населим у херцегновској Књижари Со. Одатле ме половином марта избацила сила која себе зове државом. Можда ће неки читалац овог текста који нагиње др Кону помислити како сам од изолованости пролупао, али ће погријешити, јер је изолованост писцу исто што и шкољки прстацу самосталан и суверен живот у стијени. Немогуће је у карантин ставити ум. Пазимо…

„Критичари су као студенти медицине; увек мисле да писац болује баш од оне болести коју управо проучавају. А писац увек болује од исте болести“, каже Павић у „Пределу сликаном чајем“, „од болести да укршта речи. Да од једног језика у својим устима гради два. Шта је у ствари једна књига, до збирка добро укрштених речи?“

Шта је добар текст, ако не исто: успјела збирка укрштених ријечи.

Замислите ме у морнарској мајици, како до глежњева у води и са галебом изнад, собом освештавам наше море. И како машем.

Пругастоплави поздрав, драги моји!

(Извор: Печат)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: