Критика једне ТВ емисије

Пише: Никола П. Зекић

Данас на телевизији Црне нам Горе, нашем јавном сервису, бијаше једна емисија о приватном животу Црногорки кроз историју. Најцрњим бојама, у њој је приказан живот наших чукунбаба, које су свашта трпјеле од својих мужева и осталих мушкараца. Унеколико, такав приказ је оправдан, и историјски тачан, мада морам да укажем на изразиту пристрасност и неизбалансираност третмана реченог предмета у овој емисији. Наиме, као једна од илустрација готово робовласничког односа ондашњих мушкараца према женама, наводи се бракоразводна парница између извјесног Саве и Маре из околине Цетиња, а која се, ако се добро сјећам, водила 1890тих година.

У томе одломку јасно се излаже како је све Сава Мару злостављао, тј. да ју је ударао косијером и тољагама, ногама и рукама. Не наводи се, међутим, шта је суд по том питању одлучио, те да ли је, и ако јесте, на који начин, Сава кажњен за такво своје понашање. Упркос чињеници да се наводе кратки цитати из разно-разних путописа, превасходно страних, не наводе се, наравно, ни стихови Танасија Вућића, гуслара из околине Шавника, у којима се, између осталог, каже:
„Лако ти је пјану запјевати,
А будали жену ударити…“
Не наводе се, такође, ни стихови из Горског вијенца:
„У њих нема никаква вјенчања,
но погодбу некакву учине
ка да краву наполи предају.
Они жене у чељад не броје,
но их држе ка продано робље.
Они кажу: Жена је човјеку
слатко воће ал’ печено јагње.
Док је таква, нека је у кућу;
није л’ таква, са њом на улицу!“
као ни цијела епизода са Ружом Касановом која, иако у оквирима патријархалним, и то изразито патријархалним, имплицира да су и у оно доба мушкарци водили рачуна о жениној срећи, мада можда не на исти начин као данас, јер, иако је Ружа Касанова можда фиктиван, измишљен лик, она је свакако базирана на многим сличним Ружама из стварног живота, о којима је Његош слушао, или их лично познавао.
(Куку оној души задовијек
те је Ружи нарок изгубила,
те је дала Ружу за Касана,
затворила вилу у тавницу,
јер је Касан брука неваљала.
И чујте ме добро, Црногорци:
траг по трагу мени погинуо,
да је бјеше Србин уграбио
ако хоћах главе обратити,
та невоља како ме бољела!
Ема кад чух е оде у Турке,
већ куд камо не би размицања,
но за њима у поточ пођосмо.
На Симуњи стигосмо сватове,
те убисмо обадва Алића,
а кроз Турке несрећну невјесту.“)

Укратко, сматрам да би се бољом избалансираношћу емисије добило, како на квалитету емисије саме, тако и на објективности, научној, људској и свакој другој, у приказивању ове изузетно осјетљиве, и изузетно значајне теме. Једино оправдање за овакву неизбалансираност видим у формату саме емисије, тј. у дужини трајања исте, али, с друге стране, то није оправдање, већ додатна критика. Јер, кад су, тј. ако су аутори емисије схватили да сав материјал, кога засигурно има још много, неће моћи да представе у оквиру једне емисије, они су свакако требали да од исте направе серијал. Тиме би се отворила могућност за довођење још више стручних и релевантних саговорника, за представљање и навођење још више цитата, и сл. То је, заправо, у неку руку, била њихова дужност, и дужност јавног сервиса, који треба да ради за, и у корист свих грађана.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: