Критика критичког ума

Пише: мр Горан Бјелановић

„Старо, старо ми дајте, оно што сада мирише на сув босиљак и што тако слатко пада и греје, греје срце“! Овај поетизиовани жал за „старо“ велемајстора приповиједања Боре Станковића представља једну тако једноставну, а слојевиту философску мисао да јој треба приступити опрезно али са потпуно отвореним аналитичним умом.

Заиста, лишити савременог човјека свих разлога за настављање, продужавање и преузимање, тековина прошлости односно, уљуљкати га у увјерењу да минулим временима не треба признати ниједну вриједност достојну трајања, значи осудити га да буде предмет трагичног уз сасвим извјесну могућност да постане и архитекта најдубље залутале и обољеле друштвене заједнице.

Овакво стање ствари пронаћи ће сасвим одговарајуће мјесто у стиховима највећег живог српског пјесника – Ранка Радовића:
„Да Твоје име не лијечи – Ускачу у гријех из ријечи, А мене само Твој глас спасава – А глас долази из заборава“. Уистину, прошлост је једини „заборав“, а Име Господње једини лијек за пјесника али и друштво које се непрестано урушава у новотарије које вриште од кича и надмене гордости свеопште
празнине колективног Духа.

Ништа старије од вјере. Од првих логорских ватри, магијских ритуала шамана и друида до монотеистичких религија које су и постојању природе и човјека и Бога дале потпуни смисао и значење човјек је упорно вјеровао. И управо је та вјера била spiritus movens његовог интелектуалног, духовног и свеукопног развоја, творећи од њега супериорно биће на Земљи, дајући му повлаштено мјесто какво и припада ономе који је грађен према лику Божијем.

С тога је сасвим природно што су недавни тектонски потреси на политичкој сцени Црне Горе поред осталог покренули и питање поновног увођења вјернауке као обавезног предмета изучавања у просвјетно образовном систему наше државе.

Вишедеценијско одрицање прошлости не само да је потиснуло вриједности усљед којих је Црна Гора вјековима посматрана као антејска држава највиших моралних вриједности, а Ловћен – Олимп на Балкану, већ је довела и до идентитетске кризе, безумних подјела, „ратних ровова“ гдје их никада и
никако није смјело бити.

Кад је то тако ( а јесте) онда није никакво чудо што су и мишљења и ставови око евентуалног враћања вјеронауке у школски – образовни систем толико различити и дијаметрално супротни. На почетку бих, не без разлога, издвојио мишљење професорице Божене Јелушић, најозбиљнијег кандидата за мјесто Министра просвјете у политичкој Влади Црне Горе да је дошло до реализације овог концепта. Ријеч је дакле о мишљењу које има тежину јер га је објелоданио озбиљан
ауторитет.

„Ми у школама његујемо критички ум, а вјера је интимна ствар сваког појединца“ изјаснила се овим поводом професорица Јелушић.

Да овај просвјетитељски, доситејевски став, професорице Јелушић никако није за осуду свједочи и студија непреолазне вриједности Св. Николаја Велимировића „Његошева религија“ у којој поред осталог каже „Добро је што имамо Доситеја као што имамо Његоша. Доситеј нам је први сугерисао тако потребну вјеру у човјека, вјеру у неограничену способност човјековог усавршавања и облагорођења човјечијег срца“.

Професорица Јелушић је додуше с академском мирноћом превидјела да се психолошка структура људског бића поред школске подјеле на: ид, его и алтер его, може посматрати и као слојевито јединство: ума, разума и душе.

Како у формирању младе личности учествују: породица, образовно – просвјетне установе и шира друштвена заједница, а маркационе линије између тога ко је задужен за развијање ума, ко разума, а ко ли опет душе није једноставно повући, поставља се логичко питање ако у младом нараштају методом развитка „критичког ума“, развијемо ум и разум, хоће ли запостављање душе оставити трајне посљедице на тако васпитавану и образовану личност.

Ово тим прије што је још величанствени Његош у својем опусу оставио у насљеђе сазнање о томе како је читава наша планета једна велика арена у којој се води беспоштедни рат свих против свакога“ – Све природа снабдјева оружјем против неке необуздне силе… оштро осје заштићује класје, трње ружу не да очупати“… пјева Он. Природа је препуна „ Оштрих канџи, роговља, све приправно, све вољно да се упусти у велики, беспоштедни и крвави рат. При том и што је најпогубније небо не зна за миљенике. Пред природом, једнако као и пред њеним Творцем сва су бића једнака.

Да је човјек повлашћен зар би Владика Раде икад запјевао:“Земљо наша мати милиона сина једног не мож вјенчат срећом“.

У књизи Св. Николаја Велимировића „Његошева религија“, наш свети отац примјећује да Природа као најбоља могућа мати свако биће опрема оружјем, а онда их маћехинским цинизмом гура у Велику Арену у којој свакодневно умиру и исто тако се рађају миријаде (милијарде) створења. Човјек није власник ни половине својега живота, а можда чак ни једног својега атома и очајнички му треба оружје за битку која неизоставно прати свакога ко је челом мајчицу земљу дотакао.

„Анђелу што Злат чува – Амен:

Ти знаш гдје жени расту крила; У њих се туга
– заљубила – Дами смо шума њихов пламен „

Стихови Ранка Радовића потврђују да није само Природа свјесна арене у коју шаље своја чеда, већ и жена чија крила расту у њеној утроби кроз благословени плод који још није пустио први плач , а већ се у та највољенија „крила“ заљубила туга усљед сазнања о суровости свијета и борби која још нерођеном чеду предстоји.

Човјеку је дакле „оружје“ неопходно. Тешко да то може бити „критички ум“. Он је ту да сазна, закључи. Развије научна достигнућа, са умјетношћу има мало додирних тачака. Умјетност је ипак готово искључиво питање душе. Најјаче људско оружје је дакле, истовремено и оно најстарије – вјера.

Да ли би браћа Рајт, којим а су се највјероватније смијали сви њихови савременици, икада полетјела да нијесу вјеровали да је лет без крила сасвим могуће остварити. И ако овдје није ријеч о изворном, теолошком тумачењу вјере, не може се сматрати случајем то што су највећи умови човјечанства.

Тесла, Ајнштајн, Њутн, Гете… истовремено били познати и по својој најдубљој религиозности. Сву мањкавост оружја критичког ума је пандемија ковида 19 манифестовала
до перфекције. Леже под слојевима прашине пријетећи врхови Сармата, крила Фантома 18 прекрива паучина, а милијарде људи на земљи суочени са трагичним посљедицама нано честице састављене од мало бјеланчевина и још по мало од нечега и ничега, у најбогобојажљивијем страху и нади шапућу – „Боже помози“ Човјек је крхо биће и краткотрајно на земљи! Тек један трептај у времену. Зато је вјера оружје у којем је есенција и свеукупног морала и смисла постојања. Да Христ својим васкрснућем није пружио наду човјечанству да постоји и онај вјечни, безвремени живот и морал и наука и умјетност и само постојање било би обезличено и узалудно.

Изјаву црногорске редитељке Ане Вукотић:
„Молебани, литије, процесије, средњовековна поетика и православна мобилизација, појаве су које грађанску Црну Гору, суштински не треба да дотичу“, као и њено ишћуђавање „Како је могуће да неко у XXI вијеку вјерује да Бог постоји. – не треба тумачити. Остаје за чуђење само то да на академији није чула за Пушкинову максиму“ Све оно чиме се бавила досадашња свјетска књижевност (а тиме и умјетност уопште) своди се на варијације четири појма: љубав, смрт, човјек и Бог. Изузмемо ли Творца из ове подјеле јасно је да су и остала три појма сасвим обесмишљена, па остаје питање како колегиница планира да се бави својим послом?!

На крају, треба ли увести вјеронауку у обавезни школски програм – треба. Али због озбиљности теме и велике одговорности искључиво као осмишљен, чак вишедеценијски процес који би подразумијевао отварање катедре за професоре вјеронауке на теолошком факултету, прецизну дефиницију градива по разредима и све оно што подразумијева методологија образовања.

Сваки други приступ био би погубан и контрапродуктиван.
До тада остаје да размислимо о мом избору стихова из пјесме Ранка Радовића

„Христаниште“

Од злобе што нас низ грло носи
На страшној Голготи заплако си –
Да онај ко те сузом иште –
Препозна своје христаниште

Ти благо Око, Ти страшни суде
И кад нијеси, нека Те буде
Кад сви преваре сјенка да си
Ти ме утјеши и Ти спаси
………………………………..
Кружи планетом анатема
Да те у Свјетлости живих нема
И тону безбожја – у лудило
А шта … када те буде било

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: