Кривокапић и ДФ, сукоби и како их превазићи

Пише: Михаило Братић

Када је прошао 30. август 2020. године и када је постало јасно да је са власти пао тридесетогодишњи режим Мила Ђукановића и ДПС-а, имали смо осјећај да присуствујемо „крају историје“. Чинило се да су све муке српског народа у Црној Гори ријешене и да је потребно само, на таласу општег одушевљења, ту изборну побједу имплементирати у   политичку стварност. Није требало проћи много времена, да нам постане кристално јасно да ствари неће ићи нимало лако.

Проблем који се одмах након избора јавио и у чијем знаку је протекао цијели период од августа до данас, суштински јесте проблем формирања владе и одређивања њених политичко-идеолошких и кадровских смјерница. Треба имати у виду да су побједничку коалицију чиниле три различите листе, које су и саме биле коалиционог карактера. Дакле, побједничка скупштинска већина је формирана од противника ДПС-а из различитих табора. Како онога српског-националног комбинованог са реформским и либералним, тако чисто грађанског и могло би се рећи трећег мутног и неопредијељеног. Међутим, те снаге су показале довољно воље и зрелости, да, у извјесном смислу, надиђу разлике и дјелују на заједничкој, компромисној платформи.

Та платформа је била усаглашена између челних људи три листе: Бечића, Кривокапића и Абазовића. По томе чувеном споразуму тројице, НАТО пут Црне Горе је потврђен и неупитан, затим политика према Косову и Метохији и према државним симболима остаје непромијењена и најављује се деполитизација институција. Колико је ово био компромис, а колико плод уцјене једне стране, о томе би се могло причати, али овом приликом нећемо. Можда је важније поменути да Кривокапић прије потписивања тога споразума није консултовао партије  чију је листу предводио и да је то био почетак једног сукоба на релацији ДФ – Кривокапић, сукоба чији исходи не морају бити безазлени по положај Срба у ЦГ. Проблем је био у томе што се о тако важној ствари преговарало брзо и у уском кругу побједничке тројке. Нису укључени људи који би можда ставили неки приговор на ту платформу, гдје би се у ширим и можда и дуготрајнијим преговорима нашло рјешење које би боље задовољило све стране. Но, разумијевајући деликатност ситуације ни лидери ДФ-а, иако им је политика, по неким питањима (нпр. Косово) дијаметрална, нису драматизовали око споразума. Али, остала је горчина у односима са Кривокапићем и видјело се да ствари на тој релацији неће ићи најбољим смијером.

Важно је поменути и да је споразум дочекан на нож у србијанским медијима. Могло се чути и прочитати како је Кривокапић издао Косово, продао српске интересе и сл. У тим оптужбама су предњачили медији који слове за режимске, што је додатно проблематизовало ситуацију. Такав наступ београдских медија је једним дијелом сигурно био данак непознавања Црне Горе, што иначе није страно београдској јавној сцени. Остаје питање да ли је другим дијелом био диктат неких структура моћи и власти и која би евентуална мотивација била иза тога. Било како било, тај колоплет догађаја апсолутно непотребно је отворио још једно питање, а то је релација Кривокапић-Београд(посредно Кривокапић-Вучић). Недуго након тога у једном телевизијском гостовању Кривокапић је, врло нетактично и неопрезно поменуо везе Ђукановића са Београдом, послове у Београду на води и друге криминалне активности које су се могле разумјети као алузија на некакав дил Ђукановића са Вучићем. Не улазећи у то да ли тај дил постоји и какве се „закулисне“ радње обављају у крупном бизнису, мора се констатовати да није било ни вријеме ни мјесто за такву изјаву и да један политичар који у најделикатнијем моменту у новијој историји Црне Горе треба да преузме кључну улогу, мора да поступа са много више опреза. Та изјава практично је „званично“ отворила сукоб Кривокапића и Вучића. Оно касније Вучићево тражење извињења и Кривокапићево извлачење из непријатне ситуације само потврђују пут сукоба којим се кренуло.

Већ тада се видјело да, до избора омиљени и у народу слављени и величани Здравко, итекако зна да закомпликује ствари и произведе проблеме гдје их и није морало бити. Свакако да то није искључиво његова кривица, али  добрим дијелом јесте. То показује да модел нестраначке личности има и своје предности и своје мане. Није свака нестраначка личност у рангу  Де Гола, па да се може уздићи изнад система и институција и својим ауторитетом и харизмом извести земљу из кризе. Напротив, таквих лидера је врло мало, нарочито у ери банализације политике. И за самога Кривокапића бих рекао да не спада у групу нарочито способних. Могло би се рећи да он највише личи на неког приученог политичара, који је разбио страначку монотоност и играо на карту „новог човјека“ и, нажалост, ништа више од тога. Слушајући његове говоре, сваком имало упућенијем човјеку је јасно да он, када говори о политици, залази у домен инфантилног, мрачног, нејасног, отуд мноштво општих фраза, популистички артикулисаних антикриминалних позива и уз то непромишљених изјава. Да премијер заиста показује да сфера политике за њега представља непознаницу и да је посматра лаичким очима показују бројне изјаве. Рецимо она недавна пред војницима Црне Горе гдје говорећи о НАТО пакту каже: „А тај евроатлански стандард, иако је својеврсни елитизам, има онда прилику да и кроз вас буде пренешен на све друштвене слојеве и појединце“!? Како се то евроатлански стандард преноси кроз војску на „све друштвене слојеве и појединце“ волио бих заиста да знам. Но, сигуран сам да није у питању никакво истинско премијерово мишљење, јер како уопште тако нешто мислити. У питању је просто непознавање политике, недостатак концептуалног апарата да се идеје које постоје јасно и недвосмислено изнесу. Када се та лаичка свијест и недостатак далековидости помијеша са подршком народа, који је само хтио нешто ново на политичкој сцени, отварају се врата произвољности у поступању човјека који је прихватио терет промјена у Црној Гори.

Изјава која је такође била проблематична и која је продубила неспоразуме са ДФ-ом, јесте она  да владу не требају чинити неки елементи који би је компромитовали , уз јасну алузију на лидере ДФ-а. Откуд та врста одбојности према партијском блоку који је, већ годинама, окосница опозиционе борбе против Ђукановићевог режима није баш најјасније. Она не постоји само код премијера, него и добар дио народа и омладине мисли да је ДФ суштниски у дилу са ДПС-ом и да су они њихови најдражи опозиционари, слично Шешељу у Србији. Такав став је по моме суду потпуно неодржив, јер се превиђа то да су против тих лидера (Кнежевића, Мандића, Медојевића) вођени најподлији напади бивше власти, који су некада залазили у домен бруталне политичке репресије. Не треба заборавити да је Кнежевић провео одређено вријеме у затвору и да су против и њега и других из ДФ-а, провођене мјере нелегалног скидања посланичког имунитета. Уз сву ту репресију одржати висок ниво политичке подршке и посланичких мандата није био нимало лак задатак, а ДФ је у томе добрим дијелом успио. Опозиционе партије у неким другим државама, под ударом власти и којекаквим подвалама служби безбједности, нису такве притиске издржале и многе су се распале, а таквих случајева је и у нашем региону било прилично. Зато не треба усвајати о ДФ-у поглед који перманентно шире комитски(РТЦГ) и грађанизирајући(Вијести) медији, веома перфидним методама. Такав наступ према том партијском блоку недвосмислено води у сукобе и унутарсрпске подјеле, што је у овоме моменту најмање потребно.

Нису на то остали нијеми ни Мандић и остали и може се рећи да је њихов наступ након тога такође био бруталан и да се по многим питањима претјерало. Оно што је најпогубније почела се отворено критиковати МЦП, тачније „неки њени дијелови“, мислећи најчешће на свештеника Гојка Перовића. Недвосмислена претјераност таквога погледа и напада некада је прелазила све границе укуса, што је знало прилично да револтира онај дио становништва који је чврсто уз Кривокапића (рецимо страница „бунт_цг“, као могло би се рећи гласило српске омладине). Питање фамозног добијања мјеста по дубини само је драматизовало сукоб и довело нас у ситуацију да данас имамо оштро супростављене фронтове ДФ-а и Кривокапића.

Како превазићи сукоб? Чини се да је то кључно питање. На трагу његовога рјешења је недавно у скупштинском говору био Милан Кнежевић, када је рекао да и премијер и предсједник скупштине и влада требају много више да разговарају са њима (ДФ-ом) него са Милом Ђукановићем. А ја бих рекао да у систему кохабитације није могуће избјећи неку врсту општења са предсједником, али да је у суштини Кнежевић био у праву. Влада треба да се окрене својој скупштинској већини да, да да иницијативу за разговор, за договор, за надилажење сукоба. Не може неко из владе да тужи посланика који ту владу одржава, као што је потпуно некоректно да Кривокапић срамотно и биједно повлачи честитање 9. јануара, иако 90% људи који су гласали његову листу и посланика који су са те листе ушли у скупштину, мисли да је то био коректан чин и да је требао да буде потпуно јаван. Зато се ти сукоби морају превазићи међусобним разговором иза затворених врата и једним помиритељским приступом са обје стране. Оно што је огромна препрека томе, јесте свакако политичка и лична сујета која је заиста неразумљива.Потпуно је нејасно да поред толиких неспоразума и медијских препуцавања, влада нема за потребу да ревитализује дијалог, са очигледно пољуљаном и антагонизованом скупштинском већином, и да заборавља да сав њен легитимитет потиче из тог високог дома и из гласова тих посланика. Чини се да и једна и друга страна често мисле да су богом дане да тумаче народну вољу и да им по томе питању нико не може парирати. Крајње је вријеме дошло да управо Кривокапић и лидери ДФ-а, уз искрене и отворене намјере  сједну за преговарачки сто и да се тако устроји једна добра пракса у односу владе и скупштине. Такође премијер би морао да схвати да једино партије из ДФ-а нису добиле високог представника у власти. УРА јесте потпредсједника владе, Демократе предсједника скупштине, а ДФ, када се Кривокапић очигледно дистанцирао од њих није добио ништа.

Ако не дође до такве врсте споразума посљедице по српску опцију на слиједећим изборима би могле бити озбиљне. Прва је та што онај дио становништва, који је био уз Кривокапића, а против ДФ-а, неће имати за кога да гласа, јер је премијер јасно ставио до знања да не мисли формирати партију. Могло би се десити да се то бирачко тијело окрене „грађанским“ партијама, које временом усвајају подоста од анти-српског наратива ДПС-а (рецимо питање Сребренице, 9. јануара, наводног утицаја Србије …). Ваља се запитати је ли то исправан пут. Чини се да треба још времена да ти засади анти-српске реторике буду ишчупани из црногорског друштва, да би се могло говорити о грађанским опцијама. Друга је свакако трајно остављање јаза у српском корпусу у Црној Гори, по горе наведеној линији подјеле. Узимајући у обзир динарску искључивост Црногораца не треба то сматрати немогућим. Ове двије ствари би требали да имају у виду и премијер и ДФ. Њихова одговорност у овоме периоду је огромна и не смију да падну на томе испиту. Њихове изјаве и поступци нису класични поступци, било кога човјека, напротив за њима се води народ и они формирају мишљења народа, зато требају пазити да у својим ораторским заносима не засаде сјеме унутарсрпске подјеле у Црној Гори. Да се не деси то да ДПС  падне, а да његови анти-српски засади цвјетају. Нико не смије да се игра са будућношћу народа и нико 30. августа није бирао подјеле и сукобе, него сарадњу и озбиљан рад.

Аутор је студент друге године Факултета политичких наука у Београду

Прочитајте ЈОШ:

И би повод за (с)провод!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: