Кроз тунел глобализације, глобализма и Новог свјетског поретка

Пише: др Светислав Лутовац

Што није од Бога, од сатане је! Ово је одговор на питање откуда Корона вирус код нас? Питам вас и себе, зашто баш и код нас, зар је мало наших страдања? Пустим ум много далеко иза себе и поново се запитам, да ли су искушења Јова и наша искушења и наше „зашто“ и наше „зато“?

Сигуран сам да је одговор на ово питање, одговор који је Јов лично добио и у њега се лично увјерио. Из дана у дан смо и ми све више и више увјерени у то. Наравно и логички, оно што није природно, вјештачко је!

Подстакнути глобалном пандемијом Корона вируса тј. Ковида-19 не само ми, већ са читавим свијетом заједно, улазимо у стање борбене готовости, што реално никог не оставља равнодушним. Суочавамо се са питањима, да ли је то БИОЛОШКИ РАТ? Да ли је то метод којим ће свијет бити изложен највећем страху у модерној људској историји? Да ли владари из сјенке, како их често називају, праве свијет по својој мјери од „једне златне милијарде“? Да ли је на сцени оквир потпуне контроле човјека? Да ли иза ове пандемије слиједи свеопшта вакцинација, којом ће се људима уграђивати чипови за потпуну контролу најновијом НАНО технологијом? Да ли фармацеутски глобални лоби има умијешане прсте зарад профита? Да ли је ово удар на суверене националне конкурентске економије, на све то је тешко дати и приближан одговор?

Хладне главе и свим расположивим снагама морамо смирено, аналитички потражити мотив и одговоре на адресама оних, који имају интерес да у оваквим стањима и на овај начин неког опомену, или неку популацију униште, показујући моћ утјеривањем страха непослушнима или неком народу, који је већ понижен и покорен страхом и безнађем. Најмање у шта можемо вјеровати је то да је ово пука случајност. Оваква пошаст се добија „добром препоруком“! Нас, колико видим, ни једна „препорука“ не може заобићи.

Историја нам је то показала! И када смо били савезници, страдали смо од савезника. Прескочићу сада ту тему.

Узроке и стања у којима се цивилизација налази морају се хронолошки сагледати, суочити се са изазовом, тј. искушењима и за тренутну опасност наћи начин како је савладати.

У ствари, наш је задатак да идентификујемо догађаје, који су веома специфични и сложени у овом комплексном времену, њихове узроке и последице, које они носе да бисмо реално стекли спознаје нејасног, непознатог, прикривеног или перфидно камуфлираног, свега онога што је пријетња за нашу егзистенцију и наш опстанак.
Свјесни смо од почетка да задатак који смо поставили пред нама, није нимало лак, нарочито ако га посматрамо у оваквој глобалној турбуленцији, чији ефекти и перфидна скретања затварају сва врата логике и правилног расуђивања.
Наша затеченост ситуацијом услијед брзине којом се процеси на свјетској сцени одигравају, стварају дезорјентацију и недоумице у којима смо најчешће збуњени и заробљени.

Јасно је да смо свједоци тих и таквих процеса, међутим још нијесмо сазрели да будемо у било којем обиму једни од актера обликовања модерне људске историје, чију најзначајнију улогу данас имају феномени глобализације, глобализма и новог свјетског поретка.

Кренућемо редом. Глобализацију можемо идентификовати као универзални геополитички процес, који се посебно наметнуо успостављањем једноставније, савременије, брже и практичније комуникације, размјене информација, услуга, роба, отворености граница, кретања људи у свим регионима и државама без обзира на њихову удаљеност, а која је наметнула савременије стандарде и принципе међународних односа, у којима су све националне, социјалне, етничке, политичке, културне, војне, конфесионалне и друге специфичности земаља и региона потиснуте, маргинализоване и на извјестан начин потчињене, у односу на досадашње схватање и положај националних суверенитета.

Рефлексно, такав експанзивни процес неизоставно се суочио са отпорима земаља политички супротних становишта, вјерских и националних група, бројних слободоумних грађана, конзервативаца и традиционалиста, који тај процес доживљавају као експанзију неоколонијализма и нове потчињености у настављеном историјском континуитету са много опаснијим ефектима и последицама по њих.

На самом почетку процес глобализације је давао наду да ће његов ефекат имати првенствено позитиван утицај на развој друштва у цјелини, посебно начин којим ће се глобалне економије повезати и све њихове међузависности ускладити кроз могућност развијених земаља да пласирају вишак средстава кроз директне инвестиције земљама у развоју, да би исте на тај начин стабилизовале своје суфиците. Самим тим би земље у развоју добиле приступ новим технологијама и средствима која су им неопходна да остваре више стопе привредног раста. Јасно је да је концепт глобализације објективан и незаобилазан историјски ПРОЦЕС.

Кроз овај процес су савремене информационе технологије омогућиле да људи постану информисани о догађајима у географски удаљеним локацијама, што је допринијело развоју свијести о глобалним проблемима и могућностима за њихово разрјешавање.

Идеја о глобалној заједници довела је до потребе успостављања иструмената у форми оснивања и јачања међународних организација од којих се очекује рјешавање проблема глобалног друштва, а упоредо са тим и до развоја свијести о потреби интервенције међународне заједнице у случајевима појаве ратова, етничких конфликата или кршења људских права. Идеја и концепт такве замисли је у глобалним оквирима оцијењен веома позитивно, уз услов да одражава принцип универзалности, важећи за све субјекте, првенствено строго и прецизно дефинисан међународним правом, међународним конвенцијама и другим актима, којима се гарантују иста права без изузећа и права недодирљивих, тј. повлашћених.

Уз овај свјетски интегративни процес, како смо га дефинисали, надовезала се идеологија, која тај процес схвата и види као могућност за успостављање глобалне власти, која ће свијетом управљати из једног центра, центра свјетске доминације, која указује да је важнији свијет, него поједине државе (фиктивни примат цјелине над дијеловима), тј. „ХОЛИЗАМ“– као интегративни приступ.

Ову сложену концепцију интереса финансијске елите и крупног капитала, мултинационалних корпорација, уз које стоје најмоћније западне државе, намећући човјечанству отвореност свјетског тржишта, устројеног на либералним принципима, претворивши је у идеологију, можемо назвати пуним и правим именом ГЛОБАЛИЗАМ.
Циљеви и интереси глобализма су сложени и прикривени, а у јавности представљени као општи искорак, неопходан за човјечанство, истичући да је свака посебна сувереност националних држава превазиђена и застарјела и да се све људске заједнице по том принципу морају безалтернативно подредити свјетском центру економске, политичке, културне и војне моћи који они нуде.

Креатори те идеологије и тих центара моћи најчешће опијени економском, медијском и војном снагом, губе из вида да у људској историји ниједна позната прокламована идеологија или религија није примјењива и прихватљива за цијели свијет, отуда и разни видови отпора, које је тешко сузбити на адекватан начин, јер идеолошко нејединство у принципу не значи непријатељство или супростављеност, већ избор различитости интереса.

Управо то амбициозно јединство, које се намеће прикривеном силом, снагом новца, силе и моћи на различите начине, потребно је онима који маштају да успоставе владавину над цијелим свијетом.

Један од стратешких механизама за успостављање оваквог пројекта је и једна новосмишљена и у блиској будућности новостворена свемоћна свјетска религија, која би надишла и замијенила све до сада традиционалне религије.

Отуда се и родила идеја да све религије са њиховом различитошћу треба замијенити нечим општим, глобалним, нечим што би ујединило свијет. То управо и јесте једна од главних замишљених полуга глобализма, који корак по корак жели да стварањем једне универзалне, одбаци сваку постојећу религију.

Оправдано се поставља питање, да ли таквом врстом поменутих утицаја националне државе имају обавезу да усвајањем нових закона, које представљају модерним, прилагођеним новом времену, присвоје све религијске објекте са комплетном баштином и инфраструктуром и да је синхронизовано временом предају тим центрима моћи у имплементацији једне општеприхваћене свјетске религије? Они који су, и ако јесу, креирали такав пројекат, поједноставили су начин којим ће доћи до циља, лакше се договорити са онима које ништа није коштало, него са онима, који су вијековима уграђивали себе у то.

Сматрам да нећемо дуго чекати на одговор да ли се налазимо у тој и таквој  фази.
За успостављање и реализацију ових циљева његови носиоци и мисионари су се базирали на освајање медијског простора, успијевајући да медије јавног информисања ставе под своју пуну контролу. Преко медија се најуспјешније мијења и обликује јавно мнијење на циљаној територији или одређеном ентитету, преко којих се уноси збрка, подјела и раздор, било то по националној, вјерској или идеолошкој основи.

Да би таква идеологија заокружила свој жељени систем, потребно је да у сфери легитимних, наднационалних, регионалних и свјетских институција, као што су Савјет безбједности ОУН, Међународни монетарни фонд, Међународна банка за обнову и развој, Свјетска трговинска организација, Г8, ЕУ и многе друге, на индиректан или директан начин створи простор и утицај унутар самих уз помоћ своје мреже инструмената и механизама за глобално управљање.

Заговарање улоге и неопходности свјетске владе све више креирају јавне и тајне „елитистичке“ међународне организације и друштва под ореолом бриге и добробити за човјечанство, истичући своју активност у хуманитарном и добротворном раду. Ту првенствено спадају Савјет за спољне послове (1921), Трилатерална комисија (1972), Билдерберг група (1954), Римски Клуб (1968) и многе друге, чији су циљеви апсолутно увећање капитала, његова заштита кроз пројектовани глобални систем и унапређивање услова неолибералног система свјетске владе, чију структуру управо они сачињавају.

Свакако, узајамна испреплетаност званичних међународних институција са хуманитарно- елитистичким клубовима и интересним финансијски моћним групама, неспорно припада кључним идеолозима неолиберализма и новог свјетског поретка, Хенрију Кисинџеру, Дејвиду Рокфелеру и Збигњеву Бжежинском. Треба истаћи да је поред њих та листа бесконачно велика и на њој се налази велики број најутицајних бивших и садашњих свјетских политичара, финансијских олигарха, многих јавних личности, чији утицаји су и дан данас огромни на укупна свјетска збивања.

Нажалост, у таквом конгломерату интереса на свјетској сцени често смо свједоци двоструких аршина у примјени међународног права, нарушавања националних суверенитета без одобрења или прећуткивањем СБ УН, државним превратима, индиректним подржавањем тероризма, економским санкцијама, чиме званичне међународне институције постају механизми и полуге у остваривању циљева тих моћних финансијских лобија и интереса.

За такво насиље егзекутори са својим глобалним медијским кућама, својим уиграним фразама и холивудским ефектима веома лако правдају терор под изговором о наводном угрожавању и заштити људских права, правима и слободама човјека, хуманитарним катастрофама, демократијом и другим већ испробаним психолошко-пропагандним ефектима, којима снажно обликују глобално јавно мњење, иза којега скоро увијек стоји лаж.

Обојене револуције деценијама потресају глобалну политичку сцену, иза које се скрива модерни неоколонијализам ове неолибералне елите, која смјењује непослушне државнике и поставља своје послушне снисходљиве слуге. Тако се управо ствара мит о свемоћи глобалних вриједности, наспрам заосталих националних, вјерских, културних и традиционалних. У таквом контексту интереса, слобода и демократија служе им само као поштапалице. Ову цивилизацијску подвалу увијек прати бљештава моћ и сјај свемоћних електронских медија, који и најтамнијој страни дају свијетли филтрирани изглед, тако да испрани мозгови и прерађени људски потенцијал то без икакве анализе механички усваја као истину.

НОВИ СВЈЕТСКИ ПОРЕДАК

Када говоримо о новом свјетском поретку знамо да писани и неписани историјски факти кроз човјекову еволуцију, говоре да је он увијек на свој начин у периодима свог живота замишљао како би требао да изгледа свијет у којем живи и све оно што га окружује. Такве мисли и идеје смјењивале су се не само код обичних, једноставних људи, већ су таквим комплексним идејама и циљевима посебно били заокупљени и оптерећени велики императори, војсковође, властела, велики освајачи, диктатори, тирани и други сталежи. Тај континуитет су наставили данашњи државници и квази елита не сузбијајући ни мало такве нагоне.

Те амбиције су некада биле прикривене, а некада јасне и отворене, у суштини био је само један циљ, а то је како потпуно загосподарити свијетом.

Сва средства била су у оптицају, од економских притисака, изазивања економских криза и берзанских шпекулација, уцјена, пријетњи, изазивања вјерских, расних сукоба, психолошко-пропагандних и специјалних ратова, биолошких ратова, до бруталне употребе војне силе и потпуне окупације, од којих је људска историја имала несагледиве и ужасне последице.

Данас свијет, захваљујући технолошком и модерном напретку, изгледа другачије. Међутим, суштина остаје иста, онај ко има економску и финансијску моћ, има и утицај у свим порама друштвеног живота. Уз економску и финансијску моћ, људи и њихови системи сами по себи стварају могућност производње наоружања као средства за заштиту економских добара и стеченог капитала.  Наоружање са војском постаје компатибилно и ствара војну моћ. У низу оваквих условљености јасно је ко може формирати војну силу и њену ефективу регионалног или глобалног нивоа.

Ни мало мању по ефекту од војне моћи и једну од најмоћнијих полуга за остваривање глобалне моћи, имају глобални медији, којима се може постићи све, чак и од највеће лажи направити неприкосновену истину, што је већ деценијска пракса. Медијима се намеће и  обликује свијест свима који имају потребну конекцију и оним циљним групама којима треба загосподарити. Колико је данас слободних медија? Има их, али нажалост веома мало, суштински су већином у функцији уских и моћних интересних сфера.

Уз наведене механизме и полуге за остваривање крајњих циљева, неопходно је добити правни легитимитет међународних институција, којим би се заокружио читав процес.

Он се по правилу може добити легитимним консензусима јавно, резолуцијама и усвојеним конвенцијама, а други ванинституционални или тамни легитимитет добија се прећуткивањем званичних институција. Сагледавајући све поменуте свјетске токове и кретања, морамо нагласити да је глобализација као неизбјежан друштвени „процес“, створила изванредну подлогу да се „идеологија“ глобализма формира и постави прејаке темеље, који се све више и више дограђују. Круна таквог слиједа је формирање и постепено озваничиње једног савршеног „система“ којим се постиже замишљени циљ у форми Новог свјетског поретка.

Ми наравно наслућујемо ко вуче конце иза завјесе свјетске политичке позорнице, а знамо и видимо ко влада формално. Најчешће су то „политички најамници“, чији мандати и продужеци владавине зависе од послушности тим, за сада скривеним, глобалним центрима моћи.

Однарођеност политичке елите и трчање за мишљења по предворјима и праговима  свјетских сила, моћника и политичара, говори у каквим сувереним државама живимо и колико је наш интерес уважен и приоритетан.

Видимо да ти центри моћи развијеним механизмима утицаја управљају свјетским процесима, многим државама, регионалним и другим међународним организацијама и институцијама, остварујући своје стратешке циљеве и интересе, увећавајући свој енормно стечени капитал неолибералним путем, кроз мултинационалне компаније и глобалне банкарске институције.  Са друге стране, та концентрична моћ налази се у неколико већ поменутих глобалистичких организација као што су: Савјет за међународне односе у Сједињеним Америчким Државама, Трилатералној комисији, затим групи Билдерберг, Римском клубу итд. У њиховом чланству налазе се најистакнутији представници свјетске елите, чија је стратешка оријентација стварање новог свјетског поретка на челу са тзв. свјетском владом.

Глобални свијет без националних држава и њиховог суверенитета,без граница и ограничења кретања финансијског капитала и производа мултинационалних компанија, са слободним приступом информацијама, располагањем културним, духовним и свим другим вриједностима.

У питању је борба отуђених друштвених група за власт и богатство и тежња за приватизацијом политичке, економске, културне, религијске и свих других друштвено значајних моћи, што за крајњи исход имамо потискивање интереса већине.
Термин НОВИ СВЈЕТСКИ ПОРЕДАК је у недовољно изреченој форми деведесетих година прошлог вијека поменуо амерички предсједник Буш након пада и слома комунизма, описујући га као „СВИЈЕТ ВРЛО РАЗЛИЧИТ ОД ОНОГ КОЈЕГА СМО ДО САДА ЗНАЛИ“. Тај исти термин користио је и Михаил Горбачов. Не случајно!

Аргументи које користе као оправданост његове примјене су, глобална екологија, свјетска заједница, глобално тржиште, свјетска социјална и здравствена заштита, заштита од нуклеарних пријетњи итд.

Већина истраживача, који се баве новим свјетским поретком поставља и покушава да одговори на следећа питања:

Да ли ће овај систем бити створен на основу једне валуте, јединствене владе финансиране из једног центра, једног јединственог пореског система, јединственог језика, јединственог политичког система, јединственог судског органа, јединствене државне религије или једне универзалне свјетске цркве са јединственим индивидуалним владаром? Да ли ће сваки човјек имати свој број и свој код, без којег неће моћи ни куповати, ни продавати и да ли они који одбију да учествују у том универзалном систему, неће имати право на постојање?

Ако пажљиво пратимо свјетску политичку сцену,повремено можемо  добити одговоре и сугестије од глобалне елите, јер им се деси да им неопрезно из контекста омакне по нека сулуда мисао, суманути концепт или циљ од којег не одустају.

Сјетимо се пар примјера, када бивша америчка шефица Стејт департмента Медлин Олбрајт, нимало дипломатски изјављује да је „неправедно да Русија располаже толиким простором и природним ресурсима, док друге земље у томе јако оскудијевају“. Да би ту било мјеста и за многе друге. Наравно да је изоставила нагласити да су САД већ на крају другог свјетског рата са 6,3% свјетског становништва бестијално користиле око 50% свјетских ресурса. Чијих ресурса? Не свакако америчких. Зар је потребно посебно наглашавати изјаве великих геополитичара и савјетника САД-а од З. Бжежинског, С. Хантингтона о православној цивилизацији и њеној неприкладности за Нови свјетски поредак и да је послије комунизма који је ријешен сада православље на реду?

Тешко је изоставити списак неморалних, хистеричних и геноцидних порука од папе Јована Павла Другог, Била Клинтона, Жака Ширака, Жака Кота, Лоренса Инглбергера, Давида Гомперта, Пола Џексона, Клауса Кинкела, Виљема Коена, Ричарда Холбрука, Робина Кука, Сера Питера Јустинова, Хелмута Кола, Тонија Блера, Џејмса Шеја, Бернара Кушнера, Хавијера Солане, Веслија Кларка и других, чија је хистерија проузроковала да противно међународном праву и мимо одлуке Савјета безбједности УН, НАТО алијанса бјесомучно 78 дана бомбардује народ, а не власт СР Југославије за примјер свим непослушним народима у свијету, који се оглуше на интересе новог свјетског поретка.

Не треба посебно наглашавати материјалну штету, која је незапамћена у модерном времену и какав је економски колапс земље настао након тога. Не треба посебно наглашавати условљеност и  потребу узимања кредита од Свјетске банке и других свјетских финансијских лобија, чији постајемо таоци до краја наших живота.

Треба ли подсјећати на 15 тона бомбама изрученог осиромашеног уранијума по нашој земљи, о чијим последицама ни данас нико од наших званичника не смије проговорити? Тачни подаци о обољелим, смртности, разлагању осиромашеног уранијума  и дан данас су табу тема, које не смије ни један државник споменути, а да не говоримо о блокираним истраживањима за утврђивање последица овог незапамћеног помора.

Треба ли посебно нагласити да нико од политичких званичника више не помиње непроцјењиву накнаду штете, настале нелегалним бомбардовањем, чија се висина штете према још неутврђеним процјенама креће преко 100 милијарди еура? Зашто? У чије име и због кога то не раде?

Треба ли затварати очи пред чињеницама, које се не објављују, чије стране компаније су присутне у бизнису и обнављању инфраструктуре након бомбардовања (ко стоји иза њих) и чије су фирме које учествују у приватизацијама државних компанија и природних ресурса тих подручја након бомбардовања? Наравно, не, јер ту стоји велика челична завјеса новог свјетског поретка.

Сви који се оглуше о те интересе нестаће са политичке сцене и због тога смо сада и будућих неколико деценија у сопственој исплетеној клопци. Од веома болног и скупог искуства са униполарним свијетом, остао је реалан зрачак наде ка биполарном свијету у којем ће бити мјеста за све, за разноврсне интересе и опредјељења без тешких последица услијед различитости.

Поред свих прокламованих настојања о свијетлој будућности новог свјетског поретка, која нам се стално намеће као безалтернативна вриједност, само у једном сегменту насупрот њему и таквој аргументацији, стоји фрапантна и забрињавајућа статистичка објава УНИЦЕФ-а, од прије неколико година, која указује у чијем то интересу, а на чију штету функционише овај глобални систем.

Дневно у свијету умре преко 30.000 дјеце од последица сиромаштва.
Око 6 милијарди људи на свијету живи испод границе минимума. Преко 1,3 милијарде људи на свијету нема приступ пијаћој води. 3 милијарде људи на свијету нема приступ канализационој инфраструктури.

Преко 2 милијарде људи не користи електричну енергију у домаћинству, као и велики низ фрапантних података које креатори новог свјетског поретка, тј. неолибералне идеологије и капитала не виде, тј. ставили су их под тепих, заслијепљени својим благостањем, резервисаним само за њих.

То благостање је настало вјековном експлоатацијом малих неразвијених држава, дугим облицима колонијализма, преточеним у модерне хаљине новог разорног неоколонијализма, који дефинитивно нема граница ни у којем смислу.

Шта у том дијапазону и имплементацији скривених планова тек слиједи, није нам тешко наслутити!

Прочитајте још:

Раковић: Нужан регистар српских угоститеља у Црној Гори

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: