Крст и камен

Пише: Горан Даниловић

Је ли врху Румије вјековима недостајала Црква? Је ли њен врх био предодређен и завјетован за ново родно мјесто старог сјећања и народног памћења? Је ли новосаграђена црквица испунила вријеме, заокружила предање, или је измислица за међувјерску и међуетничку свађу?

Текст и причање треба почети упитаношћу, не да би се личило на радозналог Сократа, него да бисмо се исплели из неспоразума и зле крви прије икаквог смисленог казивања. Ипак, Сократ није случајно ту, напротив!

Највећи Философ је, у људској димензији, антички Исус – хришћанин, по моралним начелима, прије појаве Христа!
Како Црну Гору може подијелити једна Црквица, од лима, саграђена на врху планине, једине у овом дијелу свијета, на коју се вјековима на дан страдања једног светитеља, Светог Јована Владимира, износи његов крст и камење?

Гдје је ту сакривен извор зле крви? Може ли се Црквом додатно освојити Румија ако је претходно освојио крст? Како је могуће да „узнемиреној јавности“ не смета „глава Цркве“ и његов крст, а смета јој „тијело“?

Поимање Хришћанства као катастарског међаша је жалосно посткомунистичко и постмодернистичко убјежиште атеиста. Поштујем право свакога на атеизам али не и право да се вјерујућима објашњавају недостаци вјеровања – сувишно је и глупо јер више звучи као правдање.

А само национални катастарски медници могу бити изговор за пријетњу и вапај да се Црква на врху Румије сруши! Тај аргумент ми је разумљив јер, рекох, ко Цркву доживљава као међаш има право да мјери и размјерава, да држи стражу, ма право да се буни и доказује да је његово његово – питање је, медјутим, само, да ли је?

Ако није, а није, кључни аргумент је срушен и јавност може и мора бити умирена. Опаснији, колико год тривијални, су изговори „естетске“ природе за побуну против Цркве на Румији. Наводно, то је лимени објекат коју ружи красоту нетакнуте планине!?

Дакле, да је изливена у бронзи, да је од бакра, да је са златном куполом, била би више Црква и мање сметња? Претпостављам да је од дрвета била би од мнозине невјерујућих проглашена за Колибу?

Питање је, с тога, када је црква Црква, када је и да ли је икада међаш и од чега мора бити да била света? У одавно Турској Кападокији „највећа атракција“ су хришћанске, монашке испоснице ископане у стијанама и Цркве које су најсличније пећинама. Светост истих никада нису спорили ни Римски Папа, ни Цариградски Патријарх.

Ни за Турке Мухамедове вјере светост кападокијских светиња, па и светаца, није спорна, макар су од неких кроз вријеме направили и хотелска здања.
Како то Цркви смета материјал да буде Црква, како је то лим чини мање „домом“, а критичари је оспоравају из својих кућа обраслих у елоксирану браварију?

Лимена Црква не може бити Црква, али пластични, кинески креветац може бити гнијездо соколова? Могу пластични људи, клонови и киборзи, силиконске јагодице, филероване усне, усађена коса, крокодилске ташне, еликсири од носорогове кости, дрога у школским двориштима, болнице које прокишњавају, градови од просјака, дјеца без дома, мозак и срце од ничега, али не може Црква од лима?

На румунској планини Фагараш саграђена је црква од леда до које се долази жичаром. У питању је култно мјесто за вјенчања младих парова и крштења оних који желе да то ураде на надморској висини од 2000 метара. Можда је наш проблем што Румији недостаје жичара?

Одавно знамо за Цркве чакмаре, црквице од прућа и блата, али и за служеће „провидне“ цркве које представљају понос појединих градова и народа у Европи или другдје. Дакле, манимо се естетике и лоших изговора, манимо се испитивања поријекла материјала румијске Цркве јер својство њене светости и црквености не произилази из специфичне тежине конструкционог елемента.

Или је Црква или није, или је међаш или није? Допустимо на тренутак да и јесте нека међа (између) два свијета? И лаички ћемо закључити да је горе на врху најочигледнија граница највишег додира земље и неба. Наша румијска Црквица не може, дакле, бити катастарски спорна – није на туђој планини извјесно, а није ни на туђем небу.

Вратимо се на почетак. Има ли румијско камење које се износило на врх заједно са крстом икакво значење? Је ли то подсјећање на Сизифа или на Христа? И да није Владимировог крста, опточеног сребрним металом, било би христозначно, то је сигурно.

Управо Он је од Симона рибара направио „Стијену“ на којој ће сазидати Цркву. Петар – Камен станац, симбол је тврдоће и утакања живота у сваку твар. Та стијена је праотац и прамајка свих легура од којих живи и у којима живи свијет. Сваки румијски камен је материјализована и персонализована молитва из далеке прошлости.

Дјелићем ће бити узидане у Цркву, већ сада стару колико је старо и њено камење. Да смо Румуни били бисмо поносни на њу као да је од отопљивог леда и градили би је изнова и изнова сваке године и у вјекове.
И на самом почетку;
Бираним Атињанима пресуђивао је остракизам, право да с поводом или без њега, Атињани на „каменим“ плочама (радило се углавном о цријепу) испишу чије год име и отпочну прогон и изгнаство недопадљивог и неподношљивог суграђанина. Остракон у својој певертитној форми дошао је главе и Сократу.
Изношење камена на Румију, на неку врсту наше ћутљиве Агоре, небу под облаке, представља савршено хрисијанизован обичај остакизма, негово хуманизовање и обожење.

То нису атинске „препечене плочице“ осуде, то није смртна пресуда најбољем, него побједа живота – изношење властитог гријеха и молитве пред ноге творца. Румијски „остракизам“ није тражио жртву, него опрост гријеха. Није тражио невину главу ближњег, него је Христу приносио расуто камено тијело. У том тијелу је негдје и камен-глава праведника, првог великог државника којега је имао овај простор.

Свети Јован Владимир српски, црногорски, албански, Божији, људски и васељенски, суштински је градитељ румијске Светиње – нико није носио камен према небу, а да није носио и дио његове величанствене и мученинчке приче.
То је „олтар прави на камен крвави“. То је његова и Косарина „освета“ силницима оног доба, самуилима, василијима и владиславима.

А грађевинска дозвола је најмање спорна за румијску Цркву Свете Тројице. Једина је на овом простору недвосмислено издата на вријеме, с обзиром да су радови започети неколико вјековима прије нас.

Црква тако није измислица за међунационалне сукобе, него испосница од лима и камена, за наш лимени и Владимиров камени свијет, исти онај који је распињао и каменовао Христа. Исти онај који се руга Христовој штали или пећини, родном мјесту данашње Европе. Исти онај који се одрекао Сократа. Исти овај који траје и правда се; и пилатовски и мелетовски!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: