Крсто Андријашевић – добитник 13. јулске награде: У једноставности је љепота

Црногорски сликар и скуптуриста Крсто Андријашевић добитник је највећег државног признања Тринаестојулске награде. Многи критичари се слажу да је ово једна од најзаслуженијих награда у последњих пар година. Крсто на врло тих и ненаметљив начин живи и ствара у Никшићу.

Изненадили сте јавност са двије велике вијести. Прва је појава ваше монографије „Крсто“ коју су критичари оцијенили као најбољом до сада међу црногорским монографијама. А потом и добијање највећег државног признања Тринаестојулске награде. Како доживљавате тако велике догађаје?

Па све ми је то тешко, терет. Не волим превише публицитет. Наравно да ми је драго што је изашла монографија. То смо дуго чекали. Помогли су добри људи. Моји пријатељи који купују од мене радове. Награда исто ми је драга. Нормално, банално је рећи да ми је драга, јер сам дуго чекао ту награду. И коначно добио. Ово је пети пут што конкуришем за награду и исплатила се упорност.

– Крсто, ко год вас познаје зна да сте изузетно скроман и ненаметљив човјек. Чини се да се и у умјетности слично понашате. Тренутно на црногроској сцени нема умјетника да са мање изражајних средстава може да каже више од вас. Како вам успјева да у минимализму обрадите тако значајне теме човјековог свијета?

Умјетност коју радим и мој живот – то је једно исто. Ако сам повучен у животу и у умјетности сам повучен. И то је тако. Што се изражајних средстава тиче закључио сам да је у једноставности љепота. Ако се много компликује и шта ја знам не буде баш тако добро кад је једноставно. Оно што се не види на умјетничком дјелу, а осјећа се, то је тежина умјетничког дјела. Ја апстрактним средствима стварам фигуру.

– Еротско је итекако присутно у вашем стваралаштву. Људско тијело једно је од ваших омиљених опсесија. Међутим приказујете га у сведеној форми и без сувишних анатомских детаља. Да ли се у том сакривању тјелесног прије ради о еротици срца и душе?

Сви умјетници кроз историју умјетности су радили наго људско тијело. Баш сви. И ја тако радим. На примјер драперију ја не бих могао да радим јер ми је то некако неинтересантно. Највише волим наго тијело да радим. Код мене све то има више значење. Изгледа да сам преокупиран тиме. Еротиком. И размишљао сам пуно о томе, и маштао. Шта ја знам. И онда иза свега тога је произишла та еротика. Каже ми један пријатељ да хоће да направи изложбу мојих еротских радова. А ја сам рекао, богоми ја се сада стидим тих радова.

– Критичари наглашавају да не прецртавате већ стварате живот. Све што радите, радите на врло емотиван и искрен начин.

Ако радим онако како што је, на примјер, овај сто ако направим овако што је. Шта то значи? Нема ништа. Да се не изразим банално. Треба неки свој свијет приказати. Реализам је пропао када је створена фотографија. И многи умјетници су и умјетници и неумјетници. Јер ја зовем неумјетницима ове што су хтјели под сваку цијену да буду авангардни. Да створе нешто што нико није створио. И довели су умјетност до ништавила, до бесмисла. Зато лаици с неповјерењем прилазе ликовној умјетности. И мени се чини да је ликовна умјетност на задњем мјесту свих умјетности. Све због ових људи који су уништили ликовну умјетност.

– Зар вас није страх да будете тако отворени у ликовном изразу?

Код мене нема прикривања ни мимикрије. Мени није тешко. То је мој свијет. Ја мислим ако ја уживам у тим својим радовима, и ако има неког осјећаја да ће то препознати људи који гледају. И да ће они имати исти утисак, исто осјећање као ја када сам стварао та дјела.

– Побожан сте човјек. Недјељом одлазите у цркву. Колико је религија битна за вас као човјека али и за вас као ствараоца?

Наравно да вјерујем у Бога. Био је период у мојој младости кад нисам вјеровао у Бога. Али су се догодиле неке ствари које су ме опаметиле. И сад сматрам да без Бога нема ништа. А у стваралаштву је мало несклад између религије и мог стваралаштва. Јер много је еротике, а овамо вјерујем у Бога. Па Бог нек’ опрости ја не могу друго ништа радити него тако како је.

– Па управо на почетку цивилизација први религијски тотеми којима се човјек клањао имали су облик фалуса и других сексуалних атрибута. Такође и ви преко својих полу-тотемских фигура као да трагате за духовним смислом сексуалности? Као да упућујете на оно симболично и архаично у еротском? Прије него на пуки чин сједињења двије особе?

Адам и Ева су били наги док нијесу направили гријех. И они су сакрили своје интимне дјелове лишћем од смокве. А Бог им је рекао ко вам је казао да сте наги. Окле то знате? И онда их је истјерао из Раја. Тако моја умјетност можда представља ту тежњу за повратком у то првобитно рајско стање када су религија и еротика некако биле заједно.

– Поред тијела, срца, душе и ероса заинтересовани сте и за човјеков мисаони свијет. Психолози су писали о вашим радовима.

Јесте. Направио сам фигуре, попрсје човјека са теглама у којима има свашта. То је људска свијест, људска природа. Јер ми све држимо у мозгу и у срцу. Све што смо радили, све што смо мислили, све што смо преузели од других све је то записано у мозгу. И онда сам хтио на тај једноставан начин да то прикажем, да појасним. И многима се свиђају ти радови.

– Између осталих и Дадо Ђурић је такође истицао да сте по питању анатомије свијести чак испред сликара из Париза! Да ли је данашњем човјеку стаклена глава збиља пуна „трица и кучина“ и оптерећена тривијалном свакодневницом?

Ја мислим да јесте. А те „трице и кучине“ како сте рекли вуку успомене из мог дјетињства. Кад сам био дијете долазиле су из Имотског неке жене да продавају неке ситнице. И мени је то било тако драго и огледала мала и разне ствари ситне, све то као да сам желио да имам. И онда значи то се одмах уцртало у мојој глави и у моме срцу. И онда кад сам добио то, наравно то се плаћало вуном и шта ја знам, тиме је у том моменту био испуњен мој живот. Али не само то тада, него све је тако у животу. Све што сам желио све је уцртано у мом мозгу. Што сам желио и о чему сам маштао. Нешто се од тога остварило, нешто и није.

– Изузетно сте осјетљиви када је у питању црногорска традиција?

Што се тиче Црне Горе одушевљен сам Ристом Стијовићем. То ми је велики узор био. Мада не радим као што је он радио. Него ми је тако драг. И мислим да је један од најбољих лирских вајара у свијету. Његова „Дјевочица која се смије“ је мени најдража скулптура коју сам видио. Значи Ристо Стијовић је врхунац црногорског вајарства и жао ми је што мало више не поведу рачуна о њему. О његовој родној кући. И монографију да му издају. Била је нека књижица. Није монографија него мања много, и реподукције су биле тако слабе. Блиједе. Искакали су листови, није био повез добар. И то је мене разочарало јер мислим да Ристу Стијовићу треба направити велику монографију са радовима који се налазе у Београду и који се налазе у Подгорици.

– Ко вам је још од умјетника, близак и по вама значајан?

Ови умјетници који су радили кроз историју ујетности, није то само реализам, Рембрант, ван Делфт,Гоја, Веласкез… Иза тога што су радили ту се осјећа да има ту нешто. Да то није реализам прави. Ако одвојимо један дјелић из слике Рембрантове, то је апстрактно.То је за сва времена.
Са друге стране ја сам на примјер у Лувру видио француске умјетнике прије реализма и прије импресионизма. Ту нема ништа. Читава једна сала непознатих француских умјетника . То је нацртано само ралистички и ништа иза тога нема. Ништа то не дира. Ја се чудим што држе то. Без смисла, без свега. Да се човјек разочара када види то.

Даље бих поменуо вајаре Бранкузија, Ђакометија, Арипа, Архипенка. Ја мислим да ту негдје спадам и ја. Мада нијесам их копирао. По тој једноставности. Волио сам и сликаре Кандинског, Шагала. А на првом мјесту ми је ван Гог. Ван Гог, Сезан, Гоген – то је врхунац. Најдражи су ми они. Можда зато што сам прво о њима чуо. Јер Бранко Мусовић што је предавао у гимназији кад сам ја био, ништа нам предавао није. Само је једном донио и издиктирао нам о ван Гогу, о Сезану и о Гогену. И мени је то остало у души. А онда сам набавио, однекуд ми је дошла књига „Писма ван Гогова брату Теу“. И то ме одушевило. И онда сам набавио књигу „Жудња за животом“ о ван Гогу. И он ми је најдражи умјетник од свих.

– Иако ваши радови говоре универзалним језиком умјетности ипак су неодвојиви дио наших народних обичаја и насљеђа. Како успијевате да будете модерни у изразу, а истовремено вјерни традицији?

Читаву историју умјетности познајем „у прсте“. Сваке године на акдемији историју умјетности сам спремио за десетку. И сви су студенти говорили, у Крсто је и ове године добар, и тако. И онда сам из те цјелокупне умјетности, а највише ми се свиђа архајска умјетност, исцрпио и на основу свега тога створио свој свијет. Мислим да не опонашам никога. Иако волим Риста Стијовића нисам га копирао. Љиља Караџић је рекла да немам претходника и да немам насљедника и ја мислим да је то тако.

– Та чињеница довољно говори о вашој оригиналности. Такође уз све што сте поменули, ви врло храбро стварате мимо актуелних ликовних токова, мада сте о њима добро информисани. У том смислу ко или шта вас покреће на стварање и шта вам даје енергију да и даље трајете?

То је читав мој живот. Ја се нијесам женио. Ја нијесам стварао породицу. Створио сам умјесто тога радове и ја мислим да су то моја дјеца. И драго ми је што налазе мјесто код разних људи који их купују. Ја увијек кажем нека налазе свој дом. Ако престанем да радим онда сам мртав. Нема ме више. Зато морам да се потрудим. А надам се ова награда да ће ме погурати још мало, да још коју годину радим.

– За крај разговора, шта поручујете младим колегама који почињу? Шта је битно у стваралаштву?

Да уживају у умјетности. И да стварају дјела која ће се свиђати њима самима. А кроз то и публици.

Д.М.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: