Крунисање цара Николаја II и трагедија на Ходинском пољу

Крунисање цара Николаја II Александровича и царице Александре Фјодоровне последње је крунисање једноц цара и његове супруге у Руском царству. Оно се догодило 26. маја 1896. године у Успенској катедрали у Московском кремљу.

ИСТОРИЈСКА ЧИЊЕНИЦА: НИКОЛАЈ II НИКАДА НИЈЕ БИО „КРВАВ“

Нови поглед на прву руску револуцију 1905. године и „Крваву недељу“.

У совјетско време се у свим уџбеницима говорило о трулом царском режиму и крвавом Николају II. Совјетског Савеза нема више од четврт века, али митови совјетске пропаганде и даље чврсто живе у неким умовима. Одакле надимак „крвави“? Он је повезан са два догађаја: трагедијом на пољу Ходинка и „Крвавом недељом“. Али довољно је упоредити број жртава ових трагедија са последицама револуционарног терора 1905-1910. године и репресијама совјетског режима из 1930-их да би се разумело ко је заиста био крвав…

Трагедија на пољу Ходинка догодила се у Москви, у мају 1896. године и била је повезана са крунисањем цара Николаја II.

Након крунисања, према традицији, требало је да се организују свечаности за народ: огромни столови су постављени на пољу Ходинка у близини градских зидина. Грађани и сељаци били су позвани на величанствен свечани оброк као цареви гости. У рано јутро, пре зоре, више од пола милиона људи окупило се на Ходинки.

„Због неочекиваног броја окупљених људи, полиција се није могла носити са гомилом, и на почетку поделе поклона догодила се невероватна гужва. После 10-15 минута, ред је био успостављен, али је било касно. Испоставило се да је на лицу места погинуло 1282 људи, а било је на стотине рањених. (историчар С.С.Ољденбург)

Бољшевици су искористили ову трагедију као повод да закаче Николају II надимак „крвави“.

Сигурно је да личне кривице Николаја II у тој трагедији није било, али како је био на челу државе, он је одговорност за трагедију преузео на себе. Он је одредио да се исплати по 1000 рубаља свакој породици погинулих на Ходинском пољу, одредио је пензије породицама погинулих и осакаћених, за децу која су остала сирочад наредио је да се оснују прихватилишта, а све трошкове сахрана ставио је на свој рачун.

Нико од учесника трагедије није кривио 26-годишњег Цара, који је тек ступио на престо. Када је Цар обилазио рањене у болници, многи од њих су забринуто, са сузама у очима молили цара да опрости њима „неразумнима“ , који су покварили „такав празник“.

„Случајно је на дан несреће у француској амбасади заказан сјајан пријем, за који су се наши савезници Французи одавно припремали, трошећи огромне количине новца и много труда на ове прославе. На предлог министра спољних послова, владар је тешка срца одлучио да не откаже своју посету како не би изазвао политичке гласине. Дужност царске службе стављао је изнад свега. У заказано време, владар је стигао у француску амбасаду, остао је минимално време које протокол захтева, а затим је отишао, упућујући амбасадору молбу да пренесе захвалност француском народу за његова пријатељска осећања према Русији …Његов храбри гест био је цењен у страној штампи, посебно у француској. Што се тиче руске либералне јавности и левичарске штампе, они су у пропагандне сврхе покушали да искористе овај инцидент како би цара представљали као човека бездушног, безобзирног и окрутног. “ (историчар Е.Е. Алфериев)

Други догађај везан је за „крваву недељу“, 09. јануара, 1905. године

Једна од кључних фигура у завери био је свештеник Г. Гапон, организатор штрајка и масовне поворке радника упућене Цару са петицијом.

Позивајући их на „мирну шетњу“, на једном од окупљања Гапон се обратио радницима: „Ако … нас не пропусте, пробићемо се силом. Ако војска пуца на нас, ми ћемо се бранити. Део војника ће прећи на нашу страну и тада ћемо организовати револуцију. Направићемо барикаде, разбити продавнице оружја, разбити затвор, узети телеграф и телефон. Социјалистички револуционари су обећали бомбе… а наши ће узети » (лист Искра бр. 86 из 1905).

Бољшевички одбор Санкт Петербурга издао је проглас:

„Не молити Цара, и ништа не тражити од њега, не понижавати се пред нашим заклетим непријатељем, већ га збацити са трона и истерати са њим читаву аутократску банду – само се на тај начин може добити слобода.“

Ето како су изгледале пароле „мирне“ поворке.

То је била чиста политичка провокација револуционара, који су покушали да у тешким условима руско-јапанског рата за Русију, поставе политичке захтеве царској власти у име народа.

У недељно ујутро, 9. јануара 1905. године, демонстранти су кренули из разних крајева града ка Зимској палати. Они су носили транспаренте са слоганима „Доле самовлашће!“, „Живела револуција!“, „На оружје, другови!“.

Провокатори из „мирне“ поворке били су први који су отворили ватру. Први мртви били су полицајци. Као одговор на пуцње, чета 93. пешадијског Иркутског пука отворила је ватру на наоружане демонстранте. За полицију није било другог излаза. Они су извршили своју дужност.“ (историчар А.Борисјук)

Мирна поворка претворила се у оружани сукоб са снагама реда. Резултат су били повређени на обе стране.

Из извештаја директора одељења полиције А.А. Лопукхина:

Затрована агитацијом, гомила радника није подлегла уобичајеним полицијским мерама, па чак ни нападима коњице, тврдоглаво су тражили да иду на Зимски дворац, а затим су раздражени отпором, почели и сами да нападају војне јединице. Такво стање ствари је довело до потребе хитних мера за успостављање реда, а војне јединице су морале да делују против огромне масе радника ватреним оружјем.

…на 4-ој линији Васиљевског острва, окупљени радници су поставили барикаду са црвеном заставом. На истом подручју изграђене су још две барикаде од дасака и дошло је до напада на зграду 2. полицијске станице Василијевског дела, чија је канцеларија била поломљена, а било је и покушаја оштећења телефонске и телеграфске комуникације.

Пуцњеви су испаљени са прозора кућа поред барикада, а овде је опљачкана и фабрика оружја Шафф, и гомила је покушала да се наоружа украденим сечивима.

…Истог дана опљачкано је пет приватних продавница на петербуршкој страни и две продавнице вина на Васиљевском острву.

Даље се у извештају наводи да је „9. јануара убијено 96 људи (укључујући рејонског надзорника), а рањене су 333 особе, од којих су 34 особе умрле пре 27. јануара (укључујући једног помоћника судског извршитеља)“, односно тада је укупно убијено 130 људи. Поруке о „хиљадама жртава“ које је либерална штампа дистрибуирала у земљи и иностранству нису биле истините.

Истог дана радници су, у обраћању митрополиту Петрограда, изразили потпуно кајање због онога што се догодило: „Због своје непросвећености ми смо дозволили да неке особе које су нам туђе изражавају политичке жеље у наше име.“

И опет Владар показује милост и бригу за жртве. Наређује да се одвоји 50.000 рубаља из сопствених средстава за пружање помоћи члановима породица убијених и рањених (о томе постоји извештај у Градској управи Санкт Петербурга бр. 16 од 20. јануара 1905.). Историја не зна за још један такав случај, да се током тешког рата средства одређују за добротворну помоћ породицама жртава антидржавних демонстрација.

Поставља се питање да ли је одлука о употреби оружја била погрешна. Можда је влада требало да направи уступке радницима?

Историчар С.С. Олденбург, савременик тих догађаја, даје недвосмислен одговор: „Покоравање нападној гомили или доводи до колапса власти или до још горег крвопролића“.

Након јануара 1905. у земљи се развио прави револуционарни терор.

„Немири који су почели у јануару 1905. захватили су цело царство. Свакодневно је од терориста гинуло на десетине људи. Од јануара 1905. до 1907. године терористи су убили 9 хиљада људи, од јануара 1908. до јануара 1910. – 7 хиљада 634 људи. Укупан број жртава терора износио је 16 хиљада 634 људи. Важно је напоменути да руска либерална интелигенција „по традицији“ није саосећала са жртвама терора, већ са терористима, у којима су напредњаци видели напредни одред против омражене аутократије“. (Кандидат историјских наука П.В. Муљтатули).

Па за шта је крив Николај II? Зар због тога што је бранио свој народ и постојећи државни систем од превирања?

За то Николају II нису биле потребне масовне репресије против целог народа.

Строге казне које су уследиле против терориста и побуњеника довеле су до тога да је почетком 1908. године у земљи потиснуто револуционарно расположење, талас крвавих злочина заустављен и живот се вратио у нормалу.

Да упоредимо неке бројеве:

Под Николајем II 1908. (рекорд по броју погубљења), погубљено је 1.300 људи.

Према званичним подацима ОГПУ-НКВД (извор: О. Мозокхин):

– 1921. године, када је грађански рат у Русији био у пуном јеку, ОГПУ је усмртио 9.701 особа:

– 1937. године (у јеку стаљинистичких репресија), 353.074 особе су биле изложене смртној казни!

Резултат царских репресија био је 7,5 пута мањи него у првим годинама совјетске власти и 270 пута мање него у једној од најтежих година стаљинизма.

И то је у поређењу са званичним подацима ОГПУ-НКВД.

Али постоје и други статистички извори.

Дакле, у студији А.И. Иванова „Демографски губици Русије – СССР“ на основу архивске статистике, дати су други подаци. Каже се „укупни губитак становништва земље формирањем Совјетске државе, проузрокован њеном унутрашњом политиком, вођењем грађанског и светског рата током 1917-1959.“

Аутор даје следеће бројке:

„1. Успостављање совјетске власти 1917-1929. године, број жртава – преко 30 милиона људи.

2. Губици у изградњи социјализма (колективизација, индустријализација, елиминација кулака, остаци „бивших класа“) 1930-1939. – 22 милиона људи.

(Објављено у часопису „Руска ренесанса“ бр. 16 за 1981.)

Укупно – више од 52 милиона људи.

Ко је стварно крвав?

Проглашавајући Николаја II крвавим, идеолози совјетског режима покушали су да скрену пажњу са својих крвавих злочина.

Ознака „крвави“ требало би заувек да буде уклоњена са имена цара Николаја II!

Аутор: Елена Иљина

Превод: Александра Игњатовић, Православна породица, март 2020

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: