Крвава лаж која живи 23 године
Пуне 23 године просторима Балкана и Европе кружи једна густа, крвава лаж. Неко време становала је у архивама Међународног суда за ратне злочине у Хагу, а након пресуде по тужби Хрватске и контратужби Србије ево је поново овде: у Загребу, где је рођена, и у Београду где се гнезди по потреби и где нико од српских званичника (из још увек неутврђених разлога) већ 15 година не сме ни у очи да је погледа, камоли да оспори њено постојање.
Пише: Ратко Дмитровић
То је лаж о рату деведесетих, о растакању Титове Југославије, а гласи: Југославију је разбила Србија, предвођена Милошевићем, тако што је извршила агресију на Хрватску.
Ништа у овој реченици није тачно, ниједна реч, слово, запета.
Ово је највећа од свих великих лажи из деведесетих година, из те лажи израсле су све друге. Све оптужбе на рачун Срба, све антисрпске кампање кренуле су из те лажи.
А како је заиста било?
Почело је 30. маја 1990. године, доласком на власт у Хрватској истих оних људи који су осамостаљење Хрватске хтели 1971. године. Ово је важан податак због евентуалног „контрааргумента“ кроз спомињање Милошевића и Газиместана. Нова власт одмах покреће масовне смене и отпуштање Срба с посла. Као и Павелић 1941, тако је и Туђман 1990. године тражио да Срби у Хрватској потпишу документ о лојалности хрватској држави.
Дозвољен је слободан повратак преживелих усташа у Хрватску. Међу њима и високом службенику Министарства одбране НДХ, Винку Николићу. Вратио се и Иво Ројница, усташки стожерник за град Дубровник, којег је Туђман одликовао и именовао за конзула у Аргентини. Забрањена је употреба ћирилице, извршено насиље над језиком у који су уведени термини важећи за време усташке Независне Државе Хрватске: бојна, сатнија, стожер, сатник, бојовник, постројба, новачење, здруг… а службена валута постаје куна, као и за време НДХ.
У децембру 1990. године усвојен је нови Устав Хрватске из којег су Срби насилно избачени а били су конститутивни народ. У исто време траје акција разоружавања општина са српском већином, што је за последицу имало тзв. балван револуцију. Марта 1991. Хрватска оружано напада Србе у Пакрацу и на Плитвицама. С пролећа 1991. године почињу ликвидације Срба по већим и мањим градовима, укључујући Вуковар. Само у Сиску зверски је ликвидирано више од 500 Срба. Напади хрватске паравојске на касарне ЈНА кренули су крајем лета те године. У Бјеловару пуковник Рајко Ковачевић предаје касарну Хрватима који га, са још тројицом официра, стрељају на лицу места.
Нигде у Хрватској није регистровано да су Срби или ЈНА први напали, први започели оружани сукоб.
Први министар полиције у Туђмановој Хрватској, Јосип Бољковац, написао је покајничку књигу „Истина мора ван„, у којој констатује: „Није Југославија напала Хрватску, већ је Хрватска напала Југославију.“
Ниједан од наведених података није могуће оспорити. Тако ствари стоје.
Ово је истина о рату у Хрватској.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ako vam je to „legitiman strateški i politički cilj“ onda makar ne pokušavajte da ostalom svijetu mažete oči da ste u ratu 90-tih potpuno nevini i da su drugi za sve krivi!
Е мој Анонимни. данешто знаш потписао би се.
Karlobag-Karlovac-Virovitica (in that order), je nekadasnja etnicka granica srpskog naroda prije jasenovackog istrebljenja. Kao takva je legitimni strateski i politicki cilj. To sto trenutno nije ostvariv ne znaci da ce tako biti u buducnosti. To sto to ne vole poustaseni montenegrini i hercegovci je njihov problem.
Niko ovđe ne pomenu onu opšte poznatu parolu dokle je trebalo da se pruži velika Srbija. To je „Kavlovac- Kavlobag- Vivovitica!“ Koliko znam neko je pokušao da ostvari taj ratni cilj!
„Хрвати нису никад марили за славизам, нити без неповерења говорили о југославизму. Они су славизам идентификовали са руским православљем, а југославизам са балканством. Зато су обоје сматрали неподударним са хрватском идејом о култури, јединој правој култури, западњачкој, значи већим делом католичкој. А тако исто неподударним и са искреном жељом Хрвата да остану и даље на једном моралном континенту који је, пре свега, одељен, као широким морем, од источњачке културе везане за источну Цркву.
Југославизам, кад се очисти од реторичких елемената, био је за хрватску
памет само један политички израз, а не и један национални појам.“ Јован Дучић
Нема веће неправде од закасњеле правде!
Istina nemoze da umre, ali moze da okasni, no kad god dodje dobrodosla je, nekome ce valjati.
Laz je agilna i sveprisutna. Tesko je razluciti laz od stvarnosti, jer je ona tako i koncipirana.
Inace istina je na duge staze, a laz na kratke. Tesko je istinu docekati, olos se lazima nazivi dok istina dodje.
Isuvise je mnogo lazi prosuto o rasturanju SFRJ i takozvanom velikosrpskom nacionalizmu i nesretnom Milosevicu da ce trebati puno vremena i ovakvih i slicnih clanaka da pohvatamo djelice istine.
Наравно не може се оспорити ова истина о којој је написано пуно књига, али је за Црну Гору једнако важна истина о томе шта су све Славко Перовић и Јеврем Брковић почетком деведесетих одрадили по заповијести Фрање Туђмана и како су Ђукановић и Месић сву кривицу за ратна дешавања у Хрватској пребацили Србији и ЈНА.
Sve sto je Dmitrovic ovdje napisao je istina. Inace jos nijesam procitao nijedan Dmitrovicev clanak u kome nije sve istinito do najsitnijih detalja. Nikada nijesam procitao da ga je iko demantovao. Stav prema njegovim clancima je samo cutnja u nadi da sve prodje nezapazeno.
Добар чланак. Треба чешће понављати овакве чланке ради младих нараштаја, а и ради оних што се ,,пепелом посипају“ након свих ових година, а добро се сјећају како је почело. Требало би набројити викендице по Далмацији, које су у праскозорје рата лећеле у ваздух, а нијесу биле Хрватске. Није на одмет напоменути снимак са упутствима ген. Шпегеља, како треба поступати са старешинама ЈНА. Не кажем да не треба опростити, хришћански је, али не и заборавити. Заборав омогућава зликовцу да понови злочине!!!