Крваве годишњице на Дрини: Јесу ли сузе и бол свих мајки исти, или можда нису?

У два дана, у Поточарима крај Сребренице и петнаестак километара даље, на Залазју, крај Дрине, биће облежене годишњице трагичних догађаја из последњг рата.

У Поточарима, сутра, 11. јула, 28 годишњица сребреничке трагедије и страдања муслимана 1995. године, у Залазју, прекосутра, на Петровдан, 31 годишњица великог покоља Срба у том и суседним селима, када су снаге Насера Орића, за дан побиле 69 мештана, међу њима и много деце, стараца, жена.

Сутра, у Поточарима, на комеморацији Бошњацима побијеним пошто су српске снаге ушле у Сребреницу биће читав свет. Са „мајкама Сребренице“ у њиховом болу саучествоваће дипломатски кор из Сарајева, представници НВО сектора, Европске Уније, Сједињених Држава. На Петровдан, на Залазју, српске мајке саме ће оплакивати своје синове и кћери страдале од руке Орићеве војске из Сребренице.

У Поточарима и на Залазју тако је то годинама и ту се ништа не мења, нити ће се скорих времена променити.

„Годинама уназад, деценијама, од како је формирано меморијално гробље Поточари и од како се нама Србима упорно ставља етикета да смо геноцидан народ, да смо у Сребреници починили геноцид, главна порука из говора верских поглавара, али и политичара из Сарајева јесте да ‘ко убије једног невиног човека, као да је убио читав свет’. Е, сад, питамо ми са Залазја, јесу ли и овде побијени невини људи, макар један једини новин човек, или су невини убијани само у Сребреници, или су и она српска деца побијена по селима крај Дрине, а нека су имала тек по пар година или пар месеци, они дечаци од 15 година, девојчице од 15 или 16, она деца затварана у логоре у Сребреници, била крива? Ето, то ми Срби са Залазја питамо а одговор никако да добијемо“, речи су једног од мештана Братунаца, Србина пореклом са Залазја, забележене који дан уочи обележавања трагичних годишњица на Дрини.

Бивши високи представник у БиХ Валентин Инцко пре равно две године наметнуо је Закон о забрани негирања геноцида према коме свако ко негира „злочине геноцида, али и друге злочине пресуђене од стране међународних судова и Суда БиХ, може бити кажњен затвором од три месеца до три године“.

После изјаве Милорада Додика, председника РС, из фебруара ове године да се у Сребреници „није десио геноцид и да то сви у Републици Српској знају“ реаговале су „Мајке Сребренице“ и затражиле да Додик буде процесиран и примерно кажњен.

Огласила се тада и амбасада СДА у Сарајеву поруком да „стални покушаји порицања сребреничког геноцида од Милорада Додика, председника РС, не могу промијенити чињенице а ни истину“.

„Неодговорно је порицање геноцида и ратних злочина као и величане ратних злочинаца“, још је из амбасаде САД у Сарајеву поручено Додику и Србима.

Што се тиче мајки Залазја, Саса, Бљевча, Загона, Биљаче, Кравице, њихов се глас ни изблиза не чује толико далеко. У ствари, њихов се глас се чује само до прве долине, до првог потока у коме је њихов јединац завршио под камом Орићевих, не даље од тога.

А некако баш ових дана пре равно 15. година, почетком јула 2008. Апалационо веће Хашког трибнула правоснажно је ослободило „ратног заповједника Армије БиХ у Сребреници Насера Орића кривице за злочине над Србима у том граду од 1992. до 1993. године“. Том пресудом преиначена је првостепена пресуда изречена две године раније, којом је Орић, оптужен да није спречио злочине над Србима, осуђен на пуне – две године затвора.

Председавајући већа које је судило Орићу тада је, набрајајући силне чланове правилника по којима се суди у Хагу рекао како је „утврђено да су се тешки злочини над Србима у Сребреници несумњиво десили, али да није било доказа на основу којих би се Орић могао осудити“.

Тих дана, Шухра Синановић, председница Удружења жена Подриња је, не кријући задовољство хашком пресудом Орићу, остало је забележено, изјавила:

„Да је био крив, Хашки трибунал би изрекао казну. Значи, он није крив, он је наш херој, борац“.

Можда баш те године, на гробљу на Залазју, на једном од гробова затекао сам Станојку Станојевић са Залазја, преминула је мученица има пет – шест година, пресамићену преко гроба једног од двојице својих синова убијених у рату.

„Ходам по гробљу, од сина до сина… Божо ми имао 26, Радисав 27 година. Гледала сам оног дана Насера, к’о тебе сад што гледам. Јаше белог коња, путем, овде испод гробља, преко прса реденици, носи зелену заставу и виче – ‘не пуцај, ватај четнике живе'“, препричавала ми је тог дана тужна старица.

На Петровдан ујутру, док се Залазје спремало за велики празник, сеоску славу, Орићеве јединице из Сребренице, опколиле су село, за пар сати масакрирано је 69 мештана, међу жртвама било је 14 жена и троје деце.

Остало је забележено да је Ђука Симић (65) мучена па окрутно убијена пред својом кућом, а на телу несрећне старице избројано је 16 прострелних и убодних рана. Рада Цвијетиновић (41) заробљена је, сатима мучена и злостављана па масакрирана. Марија Јеремић остала је тог дана без два сина, једног је сахранила, Маркове посмртне остатке никад није нашла…

Када је 2006. године Орић у Хагу првостепено осуђен на две године затвора, па пуштен на слободу, главно питање у Поточарима било је: „Хоће ли се Орић појавити на комеморацији?“

Причало се те године навелико да је Орић, ујутру, док народ још није почео да се окупља у Поточарима, пројахао путем ка Бртунцу на белом коњу, али се после испоставило да јахач на белом коњу није био Орић него Зулфо Турсуновић кога су Срби по околни селима такође по великом злу упамтили.

Те године, док су у Поточарима чекали Карлу дел Понте, свемоћну хашку тужитељку, на улазу у Меморијални центар у Поточарима умало није дошло до туче око – мајица са Орићевим ликом које су сви хтели да имају.

Пуних 14 година касније, сутра ће у Поточарима бити сав „цивилизовани западни свет“, бити ту – дипломатски кор из Сарајева, представници НВО и Европске уније, представници суседних земаља, на Петровдан, на Залазју, српске мајке саме ће оплакивати своје синове.

„Сви који негирају било чију бол, па и бол српских мајки, требало би да дођу на гробље у Братунац, да чују истину о страдању Срба у Средњем Подрињу, Бирчу… Неко се осилио да мери бол мајки и каже да то није бол, трагедија и злочин. Нико нема изузетно право на бол. Бол је исти за сваког човека, бол осећа свака мајака, бол нема ни нацију, ни веру“, рекао је тада патријарх али никога од представника међународне заједнице, сем руског амбасадора, није тог дана било у Братнуцу да га чује.

„Срби знају своју бол, али, препознају и поштују бол мајки Бошњака и Хрвата. Овде смо да се побринемо да се злочини више никоме никада не десе и да упутимо молитву да елитизам и ексклузивност у болу нестане. Лековито је знати и прихватити оно што је чињеница, јер то ће нас једино извести на прави пут“, истакао је патријарх.

И док се у Босни и Херцеговини, за негирање „геноцида у Сребреници“ данас може отићи у затвор и то на три године, за негирање злочина на Залазју, у другим српским селима око Сребренице никога неће заболети глава.

Ствар је једноставна, у „Инцковом закону“ пише да је забрањено негирање „злочина геноцида, али и других злочина пресуђених од стране међународних судова и Суда БиХ“, а за злочине над Србима у Залазју, рецимо, још никоме, што би некадашњи ОХР Валнтин Инцко рекао, није пресуђено.

Није било доказа?!

Извор: РТ Балкан/Зоран Шапоњић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: