Крвави београдски Васкрс 1944. – „Пријатељско“ разарање Србије
1 min read
Савезничко бомбардовање Београда
Приредио: Ђорђе Бојанић
Бомбардовања Београда априла 1944. била су изузетно разорна, разорниjа од немачких ваздушних напада на Београд 6. априла 1941. године, на самом почетку Другог свjетског рата у Југославиjи.
Пре 75. год на Васкрс, 16.04.1944. године „Савезничка авијација“ је починила стравичан злочин бомбардовањем Београда на први дан Васкрса.
Бомбардовање је настављено и на други дан Васкрс 17.04.1944. године.
У та два паклена дана срушене су Теразије, оштећени сви мостови на Сави и Дунаву, главну Железничку станицу, железнике станице у Топчидеру и Раковици, , палату „Албанија“, Пошту број 2, Технички факултет, Вајфертову пивару, Студентски дом, Бајлонијеву пијацу, разорено је и прво београдско породилиште, страдале су неколико породиља са тек рођеним бебама, уништене су болнице, дечији домови. Разорене и уништене су биле и мноштво улица, а исто тако срушено је више стотина зграда за становање, у којима током рата никад није био ниједан војни објекат.
Али зато, главни немачки пунктови у окупираном Београду нису ни окрзнути.
После бомбардовања нађене су и неексплодиране бомбе на којима је писало на ћирилици „Срећан Ускрс„. Колико је то била огромна мржња у болесним умовима.
Сваки рат има за циљ уништење противника, али да ли је могуће да ће српска деца по породилиштима бити „војни објекти“ силовитих Енглеза и Американаца, који су нам у том периоду били лажни савезници, који су нас више разорили него Немци, што не умањује Немачки злочин и геноцид над Србима. Трагично је што о овоме се није смело расправљати и писати у комунистичкој Југославији, односно Титовој.
Министар Таса Динић дао је после бомбардовања следећу изјаву:
„Оштећене су пре свега све болнице. У кругу Опште државне болнице највише је упропашћено дечије унутрашње оделење. У главној војној болници погођено је рендгенолошко и зубно оделење и било је мртвих. Жртве су били болесници, а и две болничарке теже су повређене. На болницу за душевне болести пало је такође више бомби али није било жртава. Настрадала је такође болница за заразне болести, амфитеатар патолошког Института и Централни хигијенски завод.
Ортопедски завод са болницом и Инвалидско оделење потпуно су уништени и ту се једино не може обављати рад. Сем тога, демолиран је Државни дом за мушку децу и Дом слепих. Школа за нудиље је срушена и две сестре су погинуле. Берза рада је тешко оштећена, као и Главни уред за осигурање радника.
Дом Српске заједнице рада добио је пуни погодак.
Иако су биле тешко оштећене, све установе, изузев оних срушених наставиле су рад, а многе га нису уопште прекидале, упркос бомбардовању. Пример у томе давале су Општа државна болница, Главна војна болница, Болница за душевне болести и Болница за заразне болести, која је под ватром успела да евакуише најтеже болеснике. Исто тако показало је велико пожртвовање Материнско удружење. А и све остале установе продужиле су свој рад, иако, на жалост, не све у својим просторијама….“
„Савезничка авијација“ бомбардовала је те године Београд и још доста српских градова, међу којима и у више наврата:
Ниш, Краљево, Алибунар, Смедерево, Нови Сад, Крагујевац, Сремску Митровицу, Руму, Крушевац, Ковин, Панчево, Куршумлију, Грделицу, Подујево, Рашку, Сталаћ…
Подаци говоре да је само првог дана бомбардовања од „тепих бомби” које су бацали амерички бомбардери погинуло 1.160 Београђана, док их је више од 1.400 било рањено.
Савезничка авијација је немилосрдно разарала Београд… девет пута од априла до септембра 1944. године: 16. и 17. априла, 18. маја, 6. јуна, 3. јула и 3, 6, 8. и 18. септембра.
Убиjено више од две хиљаде српских цивила. Београд брутално рушили три дана узастопно тако да ни жртве нису могле да буду сахрањене. Партизанско вођство подстицало овакве акциjе.
Досиjеи Балкан ер-форса, коjи jе 1944. под британском командом 11 пута бомбардовао Београд и друге српске градове, и даље су запечаћени.
… Била је среда, 26.април 1944. када је Радио-Лондон јавио, да је маршал Тито Енглезима и Американцима упутио поруку захвалности за бомбардовање југословенске територије.
Дапчевић и Бакић радио везом одговарају: „Нека бомбардују Сјеницу, Бијело Поље и Подгорицу. Молимо хитан одговор на ове предлоге. Пеко и Митар“. Титов одговор је стигао из ваздуха: 5. маја 1944. на Подгорицу је кренуло 120 четворомоторних бомбардера, који су иза себе оставили пакао. Пола Подгорице је сравњено са земљом. Од 15.000 житеља, 4.500 деце, жена и стараца је теже или лакше рањено. Енглеске и америчке бомбе убиле су сваког шестог житеља Подгорице. Убијено је 2.500. Нацистички окупатор имао је само 15 мртвих.
„Недеља пацова“
Веза у бомбардовању српских градова 1944. између партизанског вођства и Балкан ер-форса нарочито је функционисала током операције „Ретвик“ („Недеља пацова“).
– „Недеља пацова“, коју је измислила Меклејнова мисија, заиста је била јако несрећан назив. Била је то вежба намењена хватању Немаца приликом њиховог повлачења из Грчке преко Србије. Овај циљ није испунила тако да је армија од 100.000 људи обавила уредно повлачење. „Недеља пацова“ је за Тита је била офанзива за ослобађање Србије од Михаиловића и лојалиста и успут од свих противника комуниста, стварних или потенцијалних – каже Лиз.
Само у првој недељи септембра Енглези и Американци су свакодневно са 200-300 ловаца и бомбардера разарали оно што је од Србије остало. Њихови кобни бомбардери су у тој недељи, од 1. до 7. сепрембра 1944. године, извели равно 1.973 борбена лета над Србијом и Црном Гором.
Прва жртва наших западних „савезника“ био је Ниш, највећи српски град после Београда. Била је среда, 20. октобар 1943. године… тај град је до краја рата њихова мета био још 14 пута.
Американцима је после Другог светског рата успело да наплате све бомбе које су пред крај рата бацили на српске градове. Сваку бомбу, сваки литар горива за своје авионе које су донеле смрт многим Србима, углавном цивилима у Подгорици, Београду, Нишу, Лесковцу, Бихаћу…
Практични Американци су и за то имали покриће: бомбе на Србе је тражио Јосип Броз Тито, што и јесте тако.
Све у режији Врховног штаба
Бомбардовање свих градова Србије и других делова Југославије, од почетка па све до краја ове вишемесечне терористичке операције, било је у искључивој надлежности Титовог Врховног штаба.
То је својим сарадницима у Словенији крајем јула 1944. године открио Едвард Кардељ. Ево како тај део његовог писма гласи од речи до речи:
„Договарајте се с Енглезима о сарадњи њихове тактичке авијације у вашим акцијама (митраљирање колона, мања бомбардовања конкретних циљева на фронту итд.). Они на такав начин сарађују у целој Југославији. БОМБАРДОВАЊА ГРАДОВА И УОПШТЕ ВЕЋА БОМБАРДОВАЊА ОДОБРАВА САМО ВРХОВНИ ШТАБ.“
(Подвучено у оригиналу)
Извор: Српска историја
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
tito = pavelic
“Практични Американци су и за то имали покриће: бомбе на Србе је тражио Јосип Броз Тито, што и јесте тако”
Броз је за своје циљеве у оквиру великохрватске фашистишке и римокатоличке стратегије захтевао од англо-американаца да бомбардују србске градове.
Нема никакве сумње да је Јосип Броз „Тито“ био фашиста. У дипломатском акту из резолуције Информбироа који је објављен под насловом „Југословенска компартија под влашћу убица и шпијуна“ дословно стоји:
„Прелаз Титове клике ка фашизму није случајан, он је извршен по заповести њених господара – англоамеричких империјалиста, чији је најамник та клика већ одавно, како се то показало…“ (Види: Из резолуција Информбироа „ Југословенска компартија под влашћу убица и шпијуна“, „Напред“, Орган југословенских комуниста полит-емиграната у НР Бугарској, Бр. 12 (28) од 15. јула 1950).
Такође, имајући у виду да су за време Брозове фашистичке, великохрватске, интермаријумске владавине вршена масовна стрељања извесних србских родољуба, као и извесних „српских“ комуниста-интернационалиста.
Што се пак тиче великохрватског диктатора Јосипа Броза Тита, самопроглашеног „маршала“, папиног хаџије, пилигринског фратра, малтешког витеза, почасног каноника цркве св. Јеронима у Риму, аустро-угарског наредника из хрватског села Клањца, који сада труне у фараонској могили у извиканој „кући цвећа“ у београдско-јосипградској Србији, довољно ће бити да констатујемо да се њему и данас клањају „српски“ ренегати и полтрони на срамоту нашег обесправљеног, потлаченог, осакаћеног, пониженог и несрећног србског народа.
Сматрамо да неће бити сувишно да нешто кажемо о извесним односима Јосипа Броза „Тита“ и Ватикана. У хрватском листу (тједнику) „Даница“ објављен је чланак под насловом „Католичка црква у Југославији“, где између осталог, стоји:
“Но то још није све! Папа, у духу екуменизма и мирољубиве коегзистенције, са жељом да нормализира односе Католичке цркве у Југославији, именова је друшкана Тита – ‘ПOЧАСНИМ КАНОНИКОМ’ – цркве с. Јеронима у Риму. Тиме му је подјелио привилегије, које је уживао аустријски цар над Хрватском…“ (Види: Katolicka crkva u Jugoslaviji, hrvatski tjednik “Danica”, od 29. rujna/septembra 1971, Chicago, Ilinois, U.S.A.; Ante Jeric, “Svica”, broj 135, Dalmatian publishing company, New York, U.S.A., 1971; Урош Зоњић, Под командом војводе Павла Ђуришића, Windsor, Ont., Canada, 1990, стр. 99 ).
С овим у вези Броз је још у току 1944 године наговестио да ће у Југославији водити хрватску политику, рекао је бану Шубашићу, када су се срели на Вису: “Ја сам најприје Хрват, а онда комуниста…” У разговору са Иваном Мештровићем, Броз је рекао: “И мени као Вама хрватски интереси прво леже на срцу. Вјерујте да нисам на челу државе било би зло за Хрватску…” (Види: Иван Мештровић, Успомене на политичке људе и догађаје, Buenos Aires, Argentina, 1961; Проф. Лазо М. Костић, Комунистичко таксирање народа Југославије, Toronto, Ontario, Canada, 1969, стр. 406-407).
Све у свему у циљу што јачег зближавања са Ватиканом, Броз је у току 1945. године јавно истицао и свој римски католицизам ( Види: Милован Ђилас, Власт, London, England, 1983, стр. 32).
У овом контексту вредно је указати и на значајну студију Рад. П. Рашанина, која је објавњена у наставцима у “Американском Србобрану“ од 1976 до 1983 године под насловом „Комунистичка партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литерартуре, извора и докумената“ , где између осталог стоји;
„КПЈ никада није имала ни стално ни одређено ни јасно, а још мање чврсто становиште. Она га је мењала као камлон боју своје коже према природи околине и промени природних појава. Она га је преиначавала, извртала, дадавала му или одузимала поједине тезе и ставове, прилагођавајући његово постављање и решавање према датим и опортуним политичким, економским и временским приликама и потртебама. Према развоју политичке и светске ситуације, према моменталним успесима или неуспесима у борби за власт и полпуларизацију међу широким народним масама. Борба за власт била је у ствари њен сталкни, главни и једини прави циљ а све друго па и национално питање било је подређено томе циљу и у његовој сталној потчињености и служби. Стално га је наводно решавала или покушавала да га реши а никада га није хтела, а како га је она поставила није ни могла, правилно и успешно решити. Те је оно као такво остало нерешено све до данашњих дана. На њему је у многоме благодарећи настојањима и утицају КПЈ пала и срушена прва краљевина Југославија (Хрватско Питање), па ће, у то смо као сигурно убеђени, без обзира хоћремо ли ми то доживети као сведоци паспада прве Југославије, на њему пасти и данашња друга социјалистичка или комунистичка Југославија. И тај ће пад сигурно доживети млађе генерације које иза нас долазе…“ (Види: Рад. П. Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литерартуре, извора и докумената, „Американски Србобран“, број од 4. маја 1983, Pittsburgh, Pa., USA).
Pa upravo to su ti Vučićevi, Dačićevi i Brnabićkini, ali nikako i naši „prijatelji“!