Крвави Божић у Кравици код Братунца

Село Кравица код Братунца симбол је патње српског народа у Подрињу и читавој Источној Босни. Ово село је све до данас остало препознатљиво по великој трагедији коју је доживело у оба рата и (1941-1945) и (1992-1995). Ране мештана никада нису зацелиле, а на овом подручју нема куће која некога није изгубила. Многе породице заувек су угашене, многа огњишта више не постоје, бројни српски засеоци збрисани су са мапе…

Кравица је велико место и највећа месна заједница братуначке општине. Одувек је била насељена само српским православним становништвом. Ово место је било средиште српске културе и писмености у Западном Подрињу, ту се још од давнина окупљала српска омладина, ту се неговала традиција и чували су се обичаји. Због свега тога Кравица је била трн у оку муслиманским фанатицима који су у оба рата имали исту идеју – да затру све српско и да створе чисту исламску државу. Први масакр у селу Кравица збио се током Другог светског рата за време НД Хрватске када су муслимански екстремисти интегрисани у хрватске фашистичке јединице попалили ово српско село и масакрирали 620 мештана, међу којима и шездесеторо деце. Највећи масакр почињен је 3. јула 1944. године када су Муслимани заклали и запалили 111 српских цивила. Тада су спаљени многобројни засеоци Кравице (Доњи и Горњи Бачићи, Анђићи, Солаковићи, Поповићи, Мандићи….). Само у подруму породичне куће Васића спаљено је 46 становника засеока Анђићи, махом жена и деце. Муслимани су убијали чак и новорођене бебе. Иако су муслимани овог краја покушавали вешто да прикрију тај масакр приписујући га „хрватској војсци“, преживели мештани Кравице и братуначких села знају врло добро да су масакре организовали и спровели управо Муслимани – њихове прве комшије из околине али и из Сребренице.

Пет деценија касније почињен је идентичан покољ. У агресији на српска села (1992-1995) су учествовали потомци муслиманских екстремиста који су клали Србе током Другог светског рата. Преживели сведоци испричали су да су исте породице, исте фамилије са истим презименима чиниле покоље и деведесетих. Током трогодишње опсаде, у овом селу је убијено 158 српских цивила а највећи злочин је почињен управо на највећи православни празник – Божић. Било је то 07.01.1993. године. Најмлађа жртва муслиманског терора био је четворогодишњи Владимир Гајић који је погинуо током збегова ка Братунцу, док је најстарија жртва била непокретна старица Мара Божић, стара 89 година коју су Муслимани живу запалили у кући.

Међу 49-оро убијених тог Божићног јутра, било је 25 жена и деце. Тога дана када је требало да Срби обележе најрадоснији празник – рођење Исуса Христа, цело село је завијено у црно. Село је опљачкано и запаљено је 688 српских кућа на ширем подручју Кравице и још око 2 000 помоћних и 27 друштвених објеката. Преко 1 000 становника остало је без домова у једном дану и кроз сметове се пробијало према реци Дрини бежећи од сигурне смрт. Без једног или оба родитеља остало је 101 дете. Више од половине српских жртава је било обезглављено а свега четворо је страдало само од метка док су сви остали страшно мучени.

Припадници муслиманске војске који су убијали децу, силовали жене и девојке, масакрирали и спаљивали живе старце и непокретне и болесне, никада за своје злочине нису одговарали. Многи и данас живе слободно, награђени су функцијама и високим положајем у друштву а бошњачки народ их назива херојима. Они други умрли су природном смрћу у годинама након рата; многи су се вратили и данас живе као повратници тик уз куће својих жртава а неке убице су погинуле током рата у нападима на српска села, на туђем кућном прагу; Позамашан број их је страдао и у јулу 1995. године па их данас називају „жртвама геноцида“.

Извор: Истина и правда / Ускок

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: