Крвави октобар остао без казне

У Србији се од прошле године, како дословно пише у закону, „празнује и обележава радно Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату – спомен на 21. октобар 1941. године и крваву јесен 1941. године када су немачке окупационе снаге извршиле масовни ратни злочин над цивилима у Крагујевцу и широм Србије“.

Многи историчари и политиколози сматрају да је овакво образложење мањкаво и неправедно према најмање 10.000 стрељаних талаца само у Србији током крвавог октобра 1941. године.

– Тај октобар био је апокалиптичан за све Србе, а овако штуро дефинисан Дан сећања показује како нам је слабо сећање. Кад је реч о Србији, како је могуће изоставити масовне злочине над цивилима у Краљеву, Јадру, Мачви, где су побијене хиљаде талаца? Да не говоримо о селима која је Вермахт систематски уништио да би испунио квоту за одмазду – каже историчар др Срђан Цветковић, из Института за савремену историју.

Однос друштва према жртвама Крвавог октобра илуструје чињеница да се спомен-парк у Крагујевцу финансира из локалног буџета.

– Управник спомен-подручја Бухенвалд био је више пута овде и увек нас је питао зашто нисмо под управом државе већ града. Он сматра да Крагујевац има много већи значај од локалног – каже историчар Ненад Ђорђевић, кустос у Спомен-парку „Крагујевачки октобар“.

Ваш је задатак да прокрстарите земљом у којој се 1914. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију има се створити застрашујући пример који мора погодити целокупно становништво – наредио је генерал Франц Беме уочи крвавог октобра 1941. године.

Жртве Хитлерове одмазде страдале су и у Хладном рату. Наиме, у „Талачком процесу“ у америчком суду у Нирнбергу суђено је дванаесторици немачких генерала за „масовна убиства цивила у Грчкој, Албанији и Југославији“. Титова Југославија тада се налазила на совјетској страни гвоздене завесе. Судије су закључиле да су „партизани незаконите формације, нису морали да се третирају као ратни заробљеници“, па је после заробљавања њихова егзекуција била легитимна!? Суд је закључио да „под одређеним околностима, чак и узимање талаца, одмазде и убиства могу представљати дозвољену линију акције против герилских напада“.

Генерал Франц Беме, командант гушења устанка у Србији 1941, убио се пре пресуде. Остали генерали одговорни за смакнуће 70.000 српских талаца током Другог светског рата осуђени су временски. Пресуде су изречене 1948. а сви су на слободу изашли већ 1953. године.

Још гори ударац правди од овакве пресуде је заборав у Србији. Управо то се десило с првим у низу масовних злочина Вермахта.

– У Драгинцу је средином октобра 1941. стрељано 2.950 грађана, а још много их је побијено у околним селима. После стрељања више од 6.000 људи команда 342. дивизије известила је вишу команду да јој за квоту „100 Срба за једног убијеног Немца“ недостаје још 3.389 лица за стрељање, али више нема кога да стреља! У Јадру приликом стрељања нису одвајани мушкарци од жена и деце. Међу убијенима су и 24 моја рођака из села Цикоте код Драгинца, а мој отац је случајно избегао смрт – наводи историчар мр Драган Крсмановић, бивши начелник Војног архива.

Изасланик немачког Министарства иностраних послова послао је у Берлин извештај о 20.000 стрељаних цивила у Србији до 3. децембра. Због губитака од 160 мртвих и 370 рањених у сукобима с устаницима, окупационе власти наставиле су да стрељају и касније до прописане квоте од 39.900 талаца. До 1944. Вермахт је у Србији побио 70.000 цивила у казненим експедицијама и одмаздама. Хитлер је лично одредио пропорцију одмазде, да се за једног убијеног немачког војника или фолксдојчера стреља 100 српских талаца-цивила, а за рањеног 50. Ова формула није се примењивала ни на једном другом окупираном подручју.

Српским жртвама је процес дугог трајања, започет још после Првог светског рата, од када Немачка покушава да окриви Србе као изазиваче светског сукоба, каже др Драган Петровић, виши научни саветник на Институту за међународну политику и привреду.

– Поједине НВО минимизирају српске жртве покушавајући да импутирају Србима да су, ако не директни кривци, онда свакако пасивни саучесници ликвидације 6.000-7.000 Јевреја међу око 18.000 жртава логора Старо сајмиште. Чињенице, пак, указују да је реч о логору који се налазио на територији Независне државе Хрватске. Најбројније жртве тог логора, чији су организатори и сви чувари етнички Немци, ако их већ посматрамо по етничком принципу, опет су Срби – истиче др Петровић.

– Хитлер је задржао према Србима исти став који су имали Аустријанци 1914. Као Аустријанац држао се стриктно тога, наређујући строге мере према Србима. Створено је схватање да би најбоље било када би Србија нестала с географске карте. Срби као вечити узрочници немира морали су што је могуће више да буду стешњени и притиснути – рекао је на саслушању 1947. Франц Нојхаузен, Хитлеров генерални опуномоћеник за привреду.

Ради гушења устанка у Србији Хитлер је у септембру 1941. упутио 30.000 елитних војника. За команданта је одредио пешадијског генерала Франца Бемеа, који је, као и остатак његовог штаба, 1914. учествовао у нападу на Србију. Он у извештају од 15. септембра пише команди: „Руководство је у рукама српских официра. Војника и командног кадра има довољно. До сада се живело у заблуди да се ради о комунистичком покрету“. Беме наређује систематски терор цивила и 24. септембра за дан је ухапшено 4.000 житеља Шапца од 14 до 70 година. У следећих 15 дана војници Вермахта убили су 88 устаника, стрељали 1.267 талаца, ухапсили 17.420 особа.

Следећи масакр одиграо се од 15. до 20 октобра у Краљеву, а немачка команда саопштава да је стрељала 1.735 људи. До данас су историчари Музеја у Краљеву открили идентитет 2.190 стрељаних, али и немачку наредбу која забрањује достојно обележавање стратишта.

– Приликом закопавања стрељаних треба пазити да се тамо не стварају српска светилишта (ходочашћа). Стављање крстова на гробове, украшавање истих итд. треба спречити. Зато треба сахрањивање вршити намерно на усамљеним местима – наредио је генерал Беме.

Први организовани излазак на гробље стрељаних био је октобра месеца 1942, када су мајке и супруге, по дозволи тадашњег команданта места, немачког капетана Димела, организовале први помен.

Највећа манипулација жртвама у Краљеву је увођење бројке од 6.000 стрељаних, каже Драган Драшковић.

– После хапшења Драже Михаиловића, из свих градова и места слани су телеграми подршке Александру Ранковићу и Озни. Овдашњи функционери Синдиката железничара шаљу „у име 6.000 стрељаних другова“ поруку: „Железничари из Краљева чијих је другова на хиљаде побијено: злочини су вршени по наређењу Драже, а у име краља Петра“. После Ранковић користи ову тврдњу у говорима. Овакве идеолошке манипулације понизиле су не само жртве, већ цео српски народ – каже Драшковић.

– На помену, поред мајки и супруга стрељаних, учествовало је и неколико свештеника. У годинама после ослобођења сваког 14. октобра одржавају се организовани помени, али убрзо су удаљени свештеници. Око 1950. централни део спомен-гробља је „уређен“ тако што су посађене тополе, пошто су претходно повађени крстови са хумки. И нове власти су се плашиле стварања српског места ходочашћа – каже историчар Драган Драшковић, директор Музеја у Краљеву.

Суштинска измена у обележавању трагедије у Краљеву одиграла се 1965, када се уместо традиционалних црних плаката који најављују помен појављују шарена обавештења која промовишу „Октобарске свечаности“.

– Тако су жртве стављене у потпуно други контекст, протеривањем традиције и народних обичаја са краљевачког стратишта. Стварана је и профилисана нова манифестација – каже Драшковић.

Иста ствар десила се у Крагујевцу и околини, где су за ноћ уклоњени крстови са стратишта на којима је од 19. до 21. октобра стрељано 2.792 особе, међу којима и велики број ђака. У извештају државне комисије ФНРЈ суду у Нирнбергу 1947. наведено је 2.300 стрељаних.

Крстови са хумки повађени су око 1950. године

– Није било згодно истицати да су жртве били српски таоци. После рата се водила политика изједначавања жртава ради стварања неких нових југословенских основа. Као што су јаме у Херцеговини забетониране, тако су и српски таоци стрељани у одмаздама представљани као жртве у идеолошком смислу иако нису били ни четници ни партизани – наводи историчар Ненад Ђорђевић, кустос у Спомен-парку „Крагујевачки октобар“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: