Крвник над крвницима генерал Рудолф вон Браун

Пише: Предраг Савић, адвокат и писац

Требињски прота Владимир Ј. Поповић, је по угледу на великог историчара Владимира Ћоровића написао књигу „Патње и жртве Срба среза требињскога 1914.-1918.“ и као највеће крвнике, починиоце најтежих злочина означио војног команданта Требиња, аустријског генерала Рудолфа вон Брауна и шуцкоре, који су били припадници регуларних војних снага. Њихова индустрија крвавих прогона и смрти била је најава да се геноцидним идејама и напорима неће лако стати, да ће их опет када тад поновити и то у још горем облику! Јасреновац је био логичан след мржње и дугорочног плана за истребљење!

Прота још вели да „перверзни Нерон и Клалигула блиједе пред крволочном фигуром Брауна који подиже нову Ћеле кулу у Требињу.“

Рудолф Браун (1861-1920) је био аустријски генерал који је у вријеме Првог свјетског рата командовао злогласном 47. пешадијском дивизијом, а касније и 12. корпусом Војске Аустроугарске монархије, која је починила стравичне злочине над србским цивилима у Босни и Херцеговини.

Школовао се у родном Будвајсу на југу Чешке, а касније прелази у Беч на Техничку војну академију. По завршетку га је служба распоредила у Праг. Прво унапређење добија 1886. као чин поручника. Школовање наставља углавном у Бечу све до 1895. када је послат у Требиње, где му је задатак био сузбијање устанка херцеговачких Срба.

Зна се да је Браун у априлу 1901. постао заповједник инжењерије у Котору, потом је службовао на много другмим месима. У септембру 1911. године именован је за заповедника тврђаве Требиње, након чега је унапријеђен у чин генерал бојника.

Према свједочењима у Требињу је 1914. године јавно је објесио чак 79 Срба са циљем застрашивања народа и одобрио, подстицао и извђио многа друга зверства због којих је 1918. године добио чин генерала топништва и племићку титуулу.

Врховна команда Аустроугарске му је указала част децембра 1915. тако што је његову јединицу назвала „Група Браун“, која је имала величину колико и једна дивизија, чији је циљ био напад на Краљевину Црну Гору а касније и на србску војску која је била у повлачењу. Његова група се истакла у нападима на југо-западне дијелове Црне Горе, освајањем Ловћена и Цетиња почетком 1916. године. И ту су почињени злочини над цивилима.

По завршетку Првог свјетског рата је пензионисан 1. јануара 1919. године у Бечу, гдје је дочекао и смрт 15. априла 1920. године без суђења, без пресуде за злодјела која су починили солдати по његовом наређењу.

Одмах иза објаве рата Краљевини Србији крајем јула 1914. године, генерал Браун је наредио да се сви виђенији Срби у Требињу и околини хапсе и спроводе у затворе, узимају за таоце и интернирају. Узимање таоце, представљало је прву и врло битну карику у спровођењу злочиначког подухвата против Срба у БиХ, а Владимир Ћоровић посебно истиче:

„Још пре него је предан ултиматум Аустро-Угарске Србији почело се затварањем соколских функционера у Бањој Луци и Спљету и кућним преметачинама по свој Далмацији, Срему, Босни и Херцеговини. А после предаје ултиматума и његова одбијања у Србији зарезало је још исте ноћи, 25. јула, затварање свих угледнијих народних људи у свима нашим местима, и то без разлике свих оних, који су били изразите националисте и отворени поборници идеје народног јединства. Као такви страдали су Срби понајвише, па напредни Хрвати, нарочито по Далмацији, и Муслимани, који су се осећали као Срби. Постојећи закони о заштити личне слободе и о забрани присилног протеривања припадника једне општине у другу, која му је туђа, били су просто игнорирани. Врховна војна власт наредила је, по напред спремљеним плановима, да се „у интересу војног водства“ морају безуветно провести извесна затварања, конфинације и прогони свих ових људи, за које се политичким и војничким властима могло чинити, да нису довољно „лојални“ и да „угрожавају јавну сигурност“.

У ратном министарству образовала се једна централа, „(к.ук. Kriegsuberwachungsamt“), којој је била дужност да спроведе организацију те државне сигурности, односно, да нађе начине, како ће непоћудне људе учинити мање опасним за опште војничке и државне интересе. Командама појединих трупа дате су наредбе, да „оне особе, које нису довољно осумњичене ради каква кажњивог дела, него су само уопште политички непоуздане и сумњиве, лише слободе и да буду чуване било од политичких области, било од војничких команда аналогно као и ратни заробљеници“. Војним судовима је опет наложено, да означе за своја лица, да ли су „политички сумњива“ (politisch verduchtig; отуд ознака р. в.) и да онда такве људе не пуштају, него да их предају оним органима, који су већ одређени да воде надзор над тим елементима, који имају бити интернирани или конфинирани. Мерило, зашто је и у колико је ко политички сумњив и по чем то да се узме, оставило се потпуно увиђавности и компетенцији политичких и војних власти, којима се сад дала најзгоднија прилика, да чине самовољу и несавесности најширег обима.“

Од оних Срба, који су били затворени првих дана после ултиматума, највећи је део био оглашен за таоце. И Ћоровић и прота Поповић наводе, да су најистакнутији, најобразованији и најимунији Срби хватани по унапред спремљеним листама за свако место. Одвођени су у затворе као најобичнији зликовци и тамо добили обавест, да они својим животима јамче за сваку штету, која би се у земљи могла догодити у војсци, војним објектима, транспортима, јавним прометним средствима и свему, што је у то време за војску од вредности. Људи су, кад се што догоди, на месту бити екземпларно стрељани без претходних испитивања ко је кривац и из каквих мотива је злочин учињен. А ником није било слободно да о том поближе упути свет и да делује на њ, да не доводи без потребе у опасност ни свој, ни туђ живот.

У гарнизонском затвору у Мостару, у старом конаку код Пашиновцем, били су интернирци подељени у две групе: у горњем спрату били су таоци, у доњем, у подруму, без прозора и без врата само са једним отвором, на голој земљи други затвореници. Ћоровић блежи следеће:

„Суд за вршење нужде стално се преливао, јер је био мали међу много особа, а на том се истом простору у општој стисци морало и јести и спавати. Низ мрке зидове непрестано је цурила вода, а по блату испод тога готово се види како гамижу разноврсни инсекти. Профоз, наредник Гаспар Шолијер, један сурови бесомучник, који је увек носио свој квргави гвоздени штап зван „Конприн““, којим је немилосрдно тукао заточенике не гледајући куд удара, тако је једном приликом изударао калуђера Драгутина Тихог, једног и иначе болесног човека, и то с тога, што је од своје хране делио другим гладнијима, да је тај пао онесвешћен и сав преливен крвљу по телу, са ког му је на леђима био одеран велик део коже. Кад је дошла једна партија прогнаника из Гацка, која је као и све друге била путем испребијана, пустили су људе да леже на авлији на голој земљи, изморени и подерани, и то за неколико ноћи, не давши им ни сламе ни покривача. А после неколико дана силом су од њих одузимали децу и давали их у оближња, највише католичка села, док су њих старије, обескућене и искорућене слали у Арад. При том тргању деце од матера било је ужасних и неизбрисивих призора; нешто од оне страховите трагике кад се губи све и кида рођено чедо. Изгубити имање, кућу, стоку; напустити огњиште и после свега жртвовати и рођену децу и то оне мале, нејаке, свикле само на материну негу! Поседник Смаилага Ћемаловић био је на путу до станице инсултиран и сав испљуван од уличне светине, иако се налазио у пратњи двојице војника, који су му били стража, али без упуте и осећања да заштите немоћна човека, који иде да врши једну дужност и чији је живот њима поверен. Напротив, ти су сами војници често чинили највећа безакоња. Перу Гвозденовића, Манојла Јелића и Ђорђу Шахина изударали су немилице. Они су Ђорђу Ћапину са Домановића као таоцу у возу на голој глави тукли орахе, а Ђорђу Додеру држали бајонет тако под грлом, да није смео нити могао икуд окренути главом. Петра Мандрапу затворили су у вагон мећу коње и ту му наредили да чучи не смејући се ни макнути. Један га је коњ том приликом ударио у колено и пробио му панталоне, док му је, у исти мах, један стражар чупао длаку по длаку из косе.“

У Чапљини су, под водством шуцкора Хасана Хајдаровића, „злотвори“ магарећим самаром оседлали десет угледних грађана, па су то хтели учинити и јеромонаху Христифору Крстовићу, али га је од те бруке спасао месни католички фратар. У вршењу службе таоци су просто били премарани. Светозар Ћоровић је једном приликом ишао три дана и четири ноћи уз железничке транспорте не добивши ни трени одмора, ни ма шта зајело и пиће. „Изморен и клонуо“, вели сам, „често сам зажелео да се деси ма каква несрећа, ма каква од оних незгода због којих стрељају таоце, само да се једанпут сврши са тим бескрајним мотљањем и тим смишљеним гнусним мрцварењем.“

У Зеници је био затворен свештеник казнионице Јован Гргуревић, који је био од цара одликован за ревну и лојалну службу, па је као таоц морао излазити на перон пред сваки воз најпре у Зеници, а после у Лашви. То су главне станице на јединој прузи Брод Сарајево, преко које је сваких 10-20 минута пролазио по који воз. Он је на тај начин био просто лишен сна и одмора. С њим је био затворен и његов син Вељко. Једног дана, кад су се на станици нашла неколика воза, наредише Вељку, пратећи му да ће иначе бити убијен, да оца ухвати за браду и да претрчи с њим тако, вукли га за њу, неколико пута преко перона.

Тодор Ријић из Кивакара код Бос. Брода стрељан је првих дана августа, јер да се код Руданке пуцало на железнички воз, бележи Ћоровић. У Фочи су били поставили шест најугледнијих Срба као таоце код два железна моста на Дрини. На првом су били поп Јосиф Кочовић, поп Владимир Поповић из Челебића и трговац Нико Хаџивуковић; на другом поп Василије Кандић и два трговца Милан Хаџивуковић и Никола Мазија. По дану су ти људи држани у једној кућици код мостова, а по ноћи су морали бити на самим мостовима. У зору 9. августа 1914. дође једна војничка патрола пред први мост и постреља сва три таоца без икаква повода, а у исти мах нападнута су и друга тројица. Један од војника збоде два пута бајонетом Николу Мазију, који на месту остаде мртав, а онда прободе по два пута и Кандића и Хаџивуковића у прси и у трбух. Кад је приметио, да су још живи, пуцао је још два пута на њих, а да га нико од колега није задржао или опоменуо. Команданту поручнику Премужићу, кад је дошао да пита шта је било, јавише, да су таоци хтели бежати. На то су убијене пренели у Фочу и сахранили забранивши породици, да их обиђе и да учествује при спроводу.

Свештеник Димитрије Јевђевић из Праче доведен је 28. јуна у тамошњи војнички логор и ту био затворен у једној ковачници заједно са још 10 других грађана и радника. Шуцкори су псороводили сурове „игре“ са несереним протом. Тачно у поноћи, морао је прота Јевђевић устати, обући се брзо, па га онда окованог одведе једно три километра у шуму. Тамо би био свезан за једно дрво и ту би остао читаву хладну ноћ до самог јутра. Док је он тако привезан стајао дотрчао је један од војника и, у том систематском мучењу људи страшећи их смрћу, стао да циља на њ псујући и претећи најгрубљим начином. Тај се призор мучења понављао исте ноћи и после за пуних десет дана, јер су војници имали посебног уживања у тој преплашеној бризи за живот и у том избезумљавању на доглед смрти.

Свештеник Симо Беговић ухваћен је пред црквом у Сокоцу. Жандари су наперили на њега пушке, прогласили га затвореним и нису му дали ни да се опрости са женом и децом. Окована одвукли су га у Рогатицу. Од 2. августа употребљавали су га у Месићима као таоца. Ту су тешко изубијали рогатичког пароха Атанасија Косорића, одвукавши га у подрум, и то с тога, што се пронио глас, да му слуга у врећи носи бомбе, да дигне станицу у зрак, док му је он у ствари доносио од куће јело и карлсбадском водом закухане хлебове. Човека су злостављали животињски не хтејући сачекати ни да се лично увере, шта је у врећи и да у повољном случају добију непосредан доказ у руке за још љући прогон. Алекси Вучинићу из Блажуја, пошто су га везали, спалили су жигицом бркове, не давши му ни да се макне тим, што су му под грло ставили бајонет. Исто су то учинили и Сави Копривици. По наредби једног наредника испребијали су седамдесетогодишњег старца Ристу Еру, џемат-башу из Касидола. У гарнизонском затвору у Сарајеву стрпали су Беговића са 37 других људи у једну собу. Беху то сељаци из Рогатице, Вишеграда, Фоче и Чајнича. Сваки новодошли био је сав крвав, јер би га већ на дворишту дочекали са батинама. Чула се јасно команда: „Још, још, још јаче!“ и онда страшно запомагање. Већина би их без свести падала на тле, на што би их онда односили и као врећу убацивали у затвор.

Свештеника Драгу Урошевића из Сребренице затворили су као таоца у једну собу, где је провео 15 дана са још 40 људи у уском и нездравом простору, у ком се нужда вршила јавно пред свима. Одатле морали су сви, патећи се страшно, пешице и без престанка ићи у Тузлу. Одмарати није им се готово никако дало уз претњу, да ће, остану ли, бити поубијани. У затвору у Тузли, где су стигли мртви уморни, није се могло спавати друкчије него седећи.

Са окружним сарајевским протом Костом Божићем, преме Ћоровићевом запсиу, шуцкори су у марвеним вагонима затворили 30 угледних људи из Вишеграда у сарајевски гарнизонски затвор. Војници су их злостављали јавно на улици; свештенику Алекси Ђуровићу из Добруна чупали су косе и браду; а раднике су из реда тукли кундацима. У дворишту сарајевског гарнизонског затвора стално се чуло јаукање тучених. Једног дана доведено је из Фоче и стрпано у једну једину собу око 70 људи, који преморени од толиког пута и напора за пуна двадесет и четири сата не добише ни једног јединог залогаја хлеба или друге хране.

Стево Николић, учитељ из Бијељине, затворен је 26. јула са још 19 других као таоца у једну тамошњу касарну и то у једну собу, која се месецима није отварала ни ветрила и где је прашине било на прегршти, не давши им, наравно, да је очисте. Соба је та била у партеру, на домак војницима и са дворишта, па су у гомилама долазили, грдили таоце најсуровијим начином, пљували на свештенике и претили голим бајонетима. Нису људима давали ни да седе, ни да легну. У соби није било суда за вршење нужди.

У Арад је 10. августа отпремљено је десетак таоца. Међу њима су била четири свештеника, два учитеља, два трговца, два сељака и један посланик. Понашало се, уопште, према њима као да нису људи. Кад их је, приликом једног прегледа, питао један генерал о њиховом положају, рекао је свештеницима, да су они највећи лопови („die grosstcn Gauner“). Таоци су морали да чисте коњско ђубре по дворишту, чисте клозете и суђе за вршење нужде. Нису им дали ни да се перу, ни да се чисте. А да поруга буде виша доводили су разне људе из града да их гледају у том стању и да их сликају. Стража им се састојала из седам Мађара, који су говорили само кундаком. Кад су српске гранате почеле да падају око касарне одређен је по један таоц за електричну централу и за парни млин. Први је дан отпремљен на млин Стјеран Грђић, а на Централу Стево Николић. Један поручник заповеди војницима, да одмах убију таоце, погоди ли ма једна граната дотичне објекте.

Учитељ Коста Крајшумовић, таоц од 1. септембра до 20. новембра 1914. године, био је у једној тесној соби са 19 других затворен на станици у Високом. Преко дана морали су таоци стајати два корака удаљени од пруге при проласку сваког воза. Увек су готово били грђени или тучени од пролазника. Преко ноћи морали су редовно ићи „патролирати“. После су их превели у оближњу фрањевачку гимназију. У мучењу су учествовали војници, железнички намештеници и раздражени муслимани из Високог. Физичка мучења су била свакодневна. Једног злотвори су довели 30 сељака из Заврха и Подлугова који су таоце, везане ланцем или конопима, тукли су толико немилосрдно да су поломил и кундаке на пушкаама. Троје таоца из те групе умрло је одмах, док су други вукли повреде и последице дуже времена.

Тимотије Савић у Кладњу затворен је као таоц 28. јула. У његовој отсутности дошао је наредник Наглић са 15-20 „шуцкора“ на његово имање, донео три ханџара и пријавио, да их је нашао у шуми и да по свој прилици припадају Савићу. Та сумња била је довољна, да се тај у читавом крају врло угледни човек затвори и да у затвору одседи од 28. августа до 27. септембра. Кад је био ослобођен кренут је опет од куће као таоц, по највећем пљуску, са још 22 друга, пешке од Кладња до Тузле. Ко није могао да иде био је бијен, без обзира на доба и здравље. Кад је Савић замолио једног чиновника тузланског затвора, да му дозволи, да за свој новац добије хране, овај га је одбио са ријечима: „Поцркајте сви“.

Таоц Јосиф Симић из Маглаја замало није изгубио главу. 10. августа дође изненада један муслиман, Пашо Мусаефендић, и јави, да су му Срби сељаци напали на кућу. Одмах стража оде тамо, поче пуцати и тражити, али не нађе ништа. Међутим изјави командант, да таоц мора ради тог дела бити стрељан за пола сата. Симић, у невољи, да добије времена, примети, да он само одговара за железничку пругу и да је с тога та одлука незаконита, нашто се разви дебата о том питању. У то стиже један сусед Мусаефендићев и рече, да је читава ствар просто измишљена. Пашини синови били су тај дан позвани од котара у комору, па је стари скнадио ову причу, да би се приказао угроженим и да би му власт с тога разлога поштедила синове. То је било у ствари тако; Симића с тога оставе на миру, али клеветнику, јер се ствар тицала Срба, не би ништа.

Гора је судбина задесила свештеника Ђорђу Петровића из Осјечана (кот. Грачаница). О том прича његов сапатник Лука Тодоровић из Скуповца (кот. Грачаница). Као таоце повели су у августу Петровића и њега заједно на станици Добој, да прате влак, што је имао ићи у Брод. „Док смо још стајали на станици дошао је к нама неки повисок аустријски часник, те нам претражио џепове и њедра, па кад је код мене нашао хлеб, који је заједнички, тј и мој и попов рекао је:

„Шта ће вам толики хљеб, кад га не ћете имати када јести, ви ћете ноћас бити поубијани.“ Затим је метнуо руку на моје раме, рекао стражи: „Овог вратите натраг, а г. поп нека иде сам, можда ће имати друга у путу“. Ја сам на то понудио пок. попу Ђорђу његов хљеб, а он је бришући очи одвратио: „Понеси га собом и поједи или коме другом подај, ја га јести не могу“. Те ноћи је и погинуо.“ (Српска Зора, бр. 45,1919.) Изговор је био унапред познат: таоц је убијен при покушају бега.

Теже муке морао је да поднесе Трифко Максимовић, свештеник са Илијаша, док није био убијен на најсвирепији начин. Њега су тукли с дана на дан. Један лекар, који је једном приликом прегледао дуж пруге, наредио је, да се тај човек с места пренесе у болницу, али је командант поништио тај закључак и место у болницу превели су несрећника у Семизовац. Спомињани Розенбергер мучио га је на све начине. Пре поласка у Семизовац свезао га је са сељацима Илијом Радићем са Влахиње и Алексом Крављићем из Мракова тако чврсто, да им се коноп усекао у помодреле руке. У Семизовцу бацише их у један подрум на станици. Ту су их тукли поново толико, да су дуго времена лежали без свести обливени крвљу. Сјутра дан Максимовић није више готово могао ни да иде, кад су га са оба друга водећи га на неко преслушавање о свештенику Ристи Ераковићу из Нишића и учитељу Војводићу са Илијаша. Дали су му неку мотку, да са њом поштапа, а кад је поред тога клецао и падао, тукли су га војници без иједне речи суда или објашњења. Али тим бестијалност није била засићена. Кад је, нешто иза тога, дошла попадија Максимовићева, немајући ни појма о убиству, и упитала за мужа, одговорио јој је жандарски наредник: „Твој поп не прди више; ето ти све, што је иза њега остало“ и баци јој пар хелера. Зна се, међутим, тачно, да је поп у Високом имао уза се већу своту новца. Осим Максимовића стрељано је 30. септембра још 18 других људи, јер „су се огријешили о своју држављанску дужност“, како вели службено саопштење.

Исто је тако без икаква суда и кривице био смакнут и свештеник Тимотије Поповић из Дрињаче, отац шестеро незбринуте деце. Њега је ухватила једна војничка чета у часу, кад је неким другим војницима саветовао да врући не пију воде из једног грозничавог бунара, и одвела га је једном капетану, који без ичег даљег нареди, да се човек обеси. Сама казна вршена је на најнечовечнији начин. Неспретношћу или можда хотимице, из више пакости, они су човека два пута дизали на вешала и он је два пута падао с њих, док га нису трећи пут обесили дефинитивно код Суљина Хана. Официри су на попов рачун правили простачке шале и своју једну кућицу на путу назваше, из обести, „дие Хутте зум гехангтен Попен“.

Саборски посланик, др Саво Љубибратић, затворен је 26. јула као таоц за источну пругу Сарајево-Увац. Ту су га тако мучили, да је већ 20. августа бацио крв, а тек почетком октобра био пренесен у тврђавну сарајевску болницу и ту био држан под нарочитом паском. Лекари, међу њима и бечки професор Тирк, констатоваше болест (Хäмоптое) и прописаше му апсолутан мир, јер би свако узбуђење могло имати тешких последица. Ипак, њега у таком стању преместише из болнице у једну малу собу, која је имала по два метра ширине и дужине ни 1-80 метра висине, у којој је у диму и студени било још девет војника. Неколико дана доцније одведоше га пре зоре једног језовито хладног јутра, на станицу Пале, где је вагон, у ком је он био, застао пред једним редом вешала. Један од војника пратилаца упозори Љубибратића на та вешала и рече му, да је с тога доведен овамо, да ту буде обешен. Мало иза тога доведоше на његове очи четири мушкарца и три жене и убише их управо покрај његова вагона. Њему је примећено, да ће и њега задесити иста судбина, јер је и он то исто, што и ови погинули. Пошто је ту држан неко време изведоше га, уз злостављање и погрде, на оно место, где су преноћиле малопрашње жртве. Ту му наредише да седне и да се нипошто не миче. На том месту остао је Љубибратић од 10 сати пре подне, па до 11 у вече и чим је покушао, да макар мало промени свој положај, притрчавао би војник и претио му, да га прободе.

Тог дана прошло је поред њега неколико хиљада војника, којима је таоц показиван као кривац и зачетник рата, на што су га многи пљували, грдили и претили убиством, док га је стража „спасавала“ тим, што је изјављивала, да ће и тако бити до мало убијен. Око 11 сати ноћи спремљен је са још 27 људи и две жене у оклопљени вагон и доведен до Корана, јер се даље није смело из страха од Црногораца и Србијанаца, који су се туда јављали. За време вожње морали су читаво време гледати преда се, а ко се усудио да дигне главу и погледа на поље или на кога друга, осетио је с места кундак на леђима. У Корану су их увели у једну дрвену бараку, па им ту одузели новац с примедбом, да ће сјутра бити стрељани. А сјутра дан казало им се, да се већ спремају гробови за њих и они су доиста могли видети кроз пукотине дасака, како се копа и изасипа земља. Тих 27 људи и две жене, сви из села Граба трновске општине, бише доиста и поубијани тај дан без икаква претходног суда и расправе. Љубобратића су опет довели на Пале, поново са напоменом, да ће сад бити тамо убијен. То је било једног понедељка средином октобра 1914. На Палама је остао на истом месту, где је био и дан пре, до четвртка, до 11 сати ноћи, одакле је опет враћен у Коран. За тих пет дана добио је само комад хлеба и нешто цигарета од два војника, од којих је један зато био кажњен, и један чај од једног официра. Пошто је у Корану, у муци, провео десет дана би упућен у Доњу Прачу. У тами, он је у Корану био упао у подрум и озледио ногу, па сад није могао да држи размак од 200 корака пред четом, како му је било заповеђено, па је и ради тога био тучен и грђен. У Прачи је најзад затворен ради велеиздаје и после неког времена преведен у Бању Луку. По службеном саопштењу(Хрватска бр. 892) смакнуто је на Палама 20. и 21. октобра 50 мушких и две жене; и то први дан 14, а други 38 особа.

У чети шуцкора Мујаге Капетановића дошао је Иван Мартиновић 23. септембра 1914. у 21/2 сата после поноћи у кућу свештеника Ристе Јокановића, „дигао га из кревета, тукао га пред његовом женом и дјецом, псујући му све светиње, повео га са 4 наоружана шуцкора и преметао га с кундака на кундак до ријеке Зујевине, заједно са Гавром Кртолином из Илиџе, те их утјерао у ријеку Зујевину, гдје су морали стајати око пола сата.“ Илију Тркљу са Илиџе тукао је толико „да је постао неспособан за сваки тежи посао.“ Карло Шошић, заставник код ветерана, ударио је два пута по образу трговца Перу Памучину у бившој Филиповића касарни, а онда га „угурао у једну собу, где су га шуцкор Лакатош и још један муслиман кундацима тако тукли, да је поцрнио као гуњ и на његово запомагање дотрчао један ветерански официр и забранио да га даље туку.“ Војислава Борића, школског надзорника, ударио је у присуству истог Шошића шуцкор Хефим Кукавица кундаком у слабину. Шуцкор Лакатош тукао је у истој касарни Ристу Кебељу, који је услед тога и умро. (Српска Ријеч, бр. 90,1919.).

Интернирани Зворничани морали су у војничком затвору голим рукама чистити људску нечист, а свештеницима у Лијевну, који су били натерани на исти такав посао, нису дали ни да руке оперу, него су тако онечишћени морали да једу.

Саву Савића, свештеника у Трнову, свезала је стража за дрво, па му тако свезаном наредила да широм отвори уста, у која су онда они пљували. Он је то морао прогутати и захвалити се посебно и за то, као и за примљене ударце. Љубо Николић, сарајевски парох, морао је по читаво пола сата на станици у Смиљевцу правити велике чучњеве све дотле, док не би од умора обнемогао и пао. Осим тога је морао, кад би долазио воз, стати управ до њега, да би га војници што пролазе могли дохватити и злостављати. Тако га је једног дана један војник ударио по глави голом сабљом и ранио тешко. Попа Митра Поповића из Доњег Вакуфа натерали су војници, да о илинској жези читав сат трчи поред железничке пруге. Хафиза Џамхура, хоџу из Коњица, мучена зато што је Србин, присилили су, да чисти нужник, а канте са нечисти да носи кроз варош. Ристу Вуковића из Подлугова били су шуцкори као таоца и тукли му 22 минута каменом орахе на глави, од чега се тешко разболео. Шуцкор Исмет Механовић упао је са већом групом шуцкора у кућу Нике Илића у Високом, тукли га и крхали му ствари тако, да је Никина кћи од страха занемогла и умрла. Напали на кућу Жарка Радивојевића, на кога је пуцано из пушке, шуцкори су били толико страшни, да је Жаркова жена, тучена од њих, још тај дан побацила.

Нарочит је био систем застрашивања таоца скором смрћу, као код Јевђевића, и уживање у њиховом страху од тога. Свештенику Сави Шкаљку из Језера код Јајца неколико су пута везали очи с напоменом, да га воде на стрељање, псовали га, пунили пушке и онда командовали паљбу не изводећи ништа, мучећи га том језовитом неизвесношћу по неколико минута. Сиромах је човек полудио због тога и био одведен у сарајевску лудницу. Исто је тако ради застрашивања за време таоштва и ради других суровости у тузланском затвору полудио и после умро и Јово Дангић, свештеник Братунца. Трговца Ђоку Милаковића, таоца у Бос. Броду, злостављали су сами официри, надносили му револвер на чело и чак му једног дана натицали коноп на врат све у жељи, да уживају у патологији страха. Исто су тако Милану Грковићу, трговцу из Коњица, шест пута завезивали очи до Ивана говорећи му сваки час, да ће сад одмах бити стрељан.

Како се при свему поступању према таоцима водило мало обзира у погледу истраживања материјалне истине показаће најбоље ова два три случаја. На путу измену Добоја и Тузле, прелазећи преко једног моста, отворила су се врата на једним железничким колима, а како је мост био узак, врата су се ударајући у гвоздене пречаге сва искомадала. То је приметио железнички стражар М. Цвијановић и дао знак, да воз стане. Вођа локомотиве није то опазио и ишао је даље. Кад је кондуктер видео ту штету, бојећи се одговорности и казне за себе, наведе, да су то учинили Срби из оближњег села Липца. Без даље истраге наређена је одмах контрибуција од 3000 круна и сва је срећа била, да још нико није ради тога платно главом.

Село Талежа код Требиња сравњено је 12. августа сво са земљом јер је један муслиман – како су тек после установило – бацио на железничку пругу неколико камења, да изазове казну или покољ. У Брадини је случај испао страшније. Одмах од првог дана узети су за таоце Милан Мркајић и Богољуб Дамић, те су „вршили службу“ између Брадине и Ивана. 25. августа 1914. нареди натпоручник Јаков Чик, да се обојица убију. Он је од истих таоца куповао за своје одељење неке животне намирнице и уводио их у књиге знатно скупље, него их је плаћао, што је после утврђено жандарским испитивањем. По свој прилици он је таоце дао смакнути само с тога, да се ослободи евентуалних сведока против себе. Наредио је, да се најпре обеси Дамић, а онда Мркајић. Кад су Дамића обесили о једно дрво пукла је грана и он је још жив пао на тле. Онда је Чик позвао осам војника и дао убити обојицу „ватром из пушака“. Као разлог за убиство навео је, да је неко по ноћи пуцао на влак, не истражујући, наравно, ни ко је то учинио, ни зашто и да ли се уопште то и догодило.

Ђуро Тополник, учитељ из Тузле и резервни поручник, нарочито се истицао у нељудској мржњи против таоца. Народног посланика др Ђорђу Лазаревића дао је са целим водом војника пешице везана отерати из Тузле у Зворник, да тамо буде таоц. Кад је Милоје Топаловић из Бос. Петрова Села чувао железничку ћуприју на Спречи у Мирчини као таоц Тополник га у мало није дао убити ради ове ствари. „Једне ноћи, кад је вода набујала, носила је кршеве, пањеве и гране, које су ударале у бране и стијене ћуприје, од чега се је мост тресао и настајала велика бука. Тополник премда је био упозорен на праве узроке томе, дошао је Милоју и рекао му, да српске комите наваљују на ћуприју, осудио га за то на смрт, дао му два сата рока да се спреми за онај свет и одреди од страже оне војнике, који ће ту његову осуду извршити. Уједно је затражио помоћ из Лукавца, да се тобоже брани од комита. Кад је ова дошла и претражила терен, установила је право стање ствари и извјестила га. На то је Тополник опет дошао Милоју Топаловићу и рекао му, да је превишњом одредбом помилован.“ (Ослобођење, бр. 2, 1918).

Илија Бабић, таоц у Пазарићу, преведен је 6. априла 1915. у сарајевску болницу са осамнаест рана на телу и две на врату. Они, који су га предали у болницу говорили су, да се ранио он сам и то с тога, што му је додијао такав живот. Ако је навод истинит, та је аргументација врло карактеристична за поступак, који су таоци имали да подносе од својих чувара и других лица, с којима су долазили у додир.

Тих је таоца било све до 12. јула 1917. Задњи су: поп Ђорђе Трабеж с Пала, таоц на Алипашину Мосту; поп Никола Костић из Бања Луке, таоц на мосту преко Уне између Добрљина и Волиње и прото Душан Кецмановић, таоц на железничком мосту у Добоју. Овај задњи, окружни прото бањалучки, био је интерниран од 28. јула 1914. до 25. априла 1916. у Бањој Луци, Араду, Неждеру и Шопроњеку 9. августа 1916., на заповед земаљског поглавара Стјерана Саркотића, био је поново послан у Добој, да служи као таоц. Како се још тада поступало с њима сведочи најбоље баш овај пример. У Добоју је Кецмановић предат једном подофициру и морао је спавати у једној тесној соби са својом стражом од девет војника. Прљава, смрдљива соба, пуна инсеката није имала ниједног кревета, него се морало спавати на голој дасци, мало одгурнутој од тела, без сламе и без икаква покривача, храну је добивао најпре с војницима, а после од 1. септембра 1916. са српским интернирцима из Добоја. Забрањено му је било свако читање, док се после нису присетили, да бар то дозволе. Тек 12. јула 1917. био је пуштен кући, али са строгом забраном да не сме вршити својих дужности као окружни прото.

О здрављу таоца није се, наравно, водило никаква обзира. Чак би се могло рећи противно. Дра Живка Њежића, који је бацао крв, хотимице су у Алипашином Мосту сместили у једном загушљивом и влажном подруму. Сарајевске таоце држали су првих дана све на станици збијене уједном вагону, не давши им ни шетње ни одмора, ни могућности да испружени легну. После 2. децембра 1914. остало је било у Мостару само шест таоца: др Јурош Круљ, Светозар Ћоровић, Манојло Јелић, поп Стеван Шиниковић. Ђорђо Лабало, и Владимир Спахић. Ти су људи морали онда пратити транспорте сваки прекодан, често сваки дан узастопце, од Хума па до Коњица, не могући и немајући где по читаве ноћи склопити ока. А незгода је било сваковрсних. „Кренемо ли из Мостара“, пише С. Ћоровић, „гурну нас обично у претопао вагон, те се читавим путем непрестано знојимо. Али чим дођемо до Хума, туре нас отуда у вагон који као да се још никада наложио није и у коме од студени дрхћемо све до Мостара. Каткада допремо и у отворене вагоне и тада нас изложе још јачој студени и промахама. Никакве хаљине не могу одбранити од назеба. Зато, наскоро, и почесмо побољевати један за другим. Одлежимо по два по три дана, па опет на пут. И опет озебемо и поново легнемо“.

Док су наши људи, тако затворени и немоћни, били чувари државног поретка и одговарали за унутрашњи мир, дотле су у неким местима поновљене јунске демонстрације против Срба, без икакве казне за оне, који су их инсценирали. Нарочито су биле сурове те демонстрације у Мостару за време мобилизације, од 26. – 29. јула. Оне су, у вези са пријашњима, биле толико нељудске и бестидне, да је сам мостарски бискуп, фра Алојзије Мишић издао, 1. августа, једно посебно пастирско писмо и унио у њ ове речи: „Сазнали смо, ојађени у души, да су неки између вјернога стада минулих дана далеко заборавили се својих кршћанских дужности, дали се завести од обиестне, безглаве и развратне млађарије, који сију мржњу, немир и несклад, одвојили се од правога кршћанскога стада и убројили се у чету, којој није свето поштивати туђи иметак, те с којим у друштву около по градовима у разним навратима револуционарно обилазаху и на штету ближњем поганским и управо дивљим начином куће разваљиваху, квар по трговини и по зградама велики проузроковаху“.

Каква је била стварна унутрашња потреба за узимање таоца показује врло речито ова афера. Прњаворски предстојник, Хрват, Милан Блажековић, јамчио је за ред и мир у свом од ратишта удаљеном котару и није подузимао ништа, да узбуђује свет. Кад је од владе дошла по други пут наредба, да мора узети такође, и то људе од значаја, он је одговорио, да то не може учинити. Јер нема повода за то и јер се против тога буни његова правна свест. Он је на то одмах опозван, а на његово је место послан злогласни Рабатић, који је за пар дана увео страховладу и за кратко време упропастио читав низ српских ексистенција. Јасно је онда, зашто се тако пашовало и по осталим крајевима и колико је за то било савесне оправданости.

Врло брзо је његова команда установила преки Војни суд гдје је наређивао јавно вјешање цивила, са циљем застрашивања народа од могуће побуне. То је рађено пред србском школом и црквом, тако што је направољено шест вјешала, па су их из затвора у мањим групама доводили и на тај начин убијали, без испаљеног метка. Испред те поворке затвореника који су били под јаком стражом, ишли су бубњари и најављивали вјешање. Прва јавна вешања збила су се 28.јула 1014. године када су према запсима проте Поповића обешени тежаци из Ораховца Обрен Грубач, Марко Деретић и Трифко Шакотић.

Гајо Покрајчић, младићу из Покрајчића шуцкори су наредили да чува реквирирану стоку и запретили му да једно грло нестане, да ће он то својом главом платити. Несрећно момче је сасвећом ноћу обилазио и чувао стоку. Шуцкори су пријавили да на тај начин шаље сигнале Црногорцима. Иако је свима било јасно да је пријава лажна, Гају Гудеqа су без икакве провере и судског поступка обесили 30. јула. Крсто Средановић и Шпиро Средановић, из села Вучје обешени су 3. септембра заједно са Јовом Вучковићем, из Бојојевић села и Николокм Давовићем, из Ушћа. Чак једанеаест Срба обешено је 13. септембра.

Благоја Лиздека, сељака из села Удружења, осудили на смрт и обесили дана крсне славе светог Архангела Михаила јер га пријавио кафежија да јавно изговорио следећу реченицу: „На мени је униформа аустријска, али у мојим грудима српско срце куца и ја нећу ићи на границу, да пуцам на свога брата!“

Аница Вукаловић, из Богојевић села супруга Раде сина војводе Трифка Вукаловића обешена је по пријави једног Хрвата угоститеља. Њему несретна жена грешком плаћајући дала и црногорски перпер. Хрват јој је реако да перпери не важе а Аница му одговори узимајући перпере назад: „Хвала Богу, дако ваљадну!“. Изнурену од мучења војници су је полуживу довукли до вешала.

За џелате би Браун обично одабрао Роме (цигане), који су о тим работама били невјешти, па је мученицима требало двадесетак минута да издахну. Лешеве би товарили на запреге и онда би их вукли на гробље. Један котарски чиновник Потучко је често тражио да се не хапсе и не убијају невини цивили од Брауна, али је Потучко пребачен из Требиња. Цијело вријеме командовања Барауна у Требињу 1914-1917 цивили су масовно интернирани и убијани.

Овај врли прота и одлични писац и хроничар свог времена, прво појашњава на концизан и прецизан начин историју Требиња, од Травуније, преко Грда, Михаила, и остлих жупана, владавиен Немањића до злочиначке војне управе под командом генрала Рудолфа вон Брауна.

У исто време организована је и посебна војска за потпуни грађански рат у земљи. То су били такозвани „шуцкори“, (Сцхутзкорпс), „заштитне чете“, регрутоване обично из најгорег олоша муслиманског и католичког пролетаријата, створене да тобоже држе ред у залећу војске и да паралишу евентуално деловање српских комитаџијских чета, а спремане у ствари тако, да служе као оруђе једне потпуне страховладе према Србима и да постану најстраховитији насилници у обезглављеним и њима на чување преданим местима дуж читаве Босне и Херцеговине.

У следећем наставку: Срби као таоци

Извор: Тамо далеко

Прочитајте ЈОШ:

Мила чека Тачијева судбина!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: