Кућа Ивановића у Шавнику

Од принудне национализације до ортачке приватизације, како је привести правој намјени?

Мој прађед Ристо Ивановић доселио се у Дробњак, највјероватније је то било 1863. године. Био је по занимању ковач и „добјежао је под књажев скут“ из Фоче, како је негдје касније изјавио. Да ли са њим или можда нешто касније из Фоче је дошао и калајџија Јован Поповић.
Њих двојица су се оженили сестрама Јаном и Станом. Оне су биле родом од Суботића из Рисна. Ова два досељеника су међу првима који су своје занатске радње саградили крај дробњачких млинара.

Варошицу назваше Шавници, по врбовом прућу које су Дробњаци користили за пошивку кућа. Моја прабака Јана је заједно са њеним Ришњакама, изгледа да их је било више, била први шавнички урбаниста јер данас пијаца личи на приморске пристане.
Јана и Ристо су саградили највећу кући и на најљепшем мјесту. То је видљиво на свим фотографијма Шавника, од постанка вароши до данас.

Зашто ово пишем?

Ивановића је било у Шавнику три генерације, мој ђед Лука такође ковач, његов брат Неђељко био је трговац а трећи брат калуђер, Пахомије био је игуман манастира Подмалинско. Трећа генерација Ивановића били су претежно трговци, стриц Ђорђије био је свештеник, намјесник шавничког и веома учен човјек. Са њима је растао и Војо Станић, унук ђеда Неђељка, знаменити црногорски сликар. Мој отац са браћом и сестрама имао је оркестар, били су сви музикални. Лијепо су пјевали, научили у цркви. Глумили су и у аматерској позоришној трупи.

Шавник је комплетна породица напуштила 1943. године под пријетњом повратка партизана из Босне и настанила се у Никшић. У рату је стриц Саво погинуо као добровољац у Пљеваљској бици, а стриц Ђорђије страдао на Зиданом Мосту.

Послије рата сва имовина нам је одузета односно национализована. Негдје 70-тих година прошлог вијека општина нам је за кућу дала неку симболичну надокнаду.

Али није све ово разлог зашто се јављам. Наша кућа је послије рата служила као продајни објекат а на спрату су биле канцеларије, дирекција трговачког предузећа „Сињавина“. У вријеме опште пропасти друштвене имовине иста судбина је задесила и ово предузеће.

„Сињавина“ је 2007. године продата бизнисмену Челебићу из Подгогице, ортаку и блиском пријатељу тадашњег шефа државе. Тада је продата сва имовина овога предузећа укључујући и 12 милиона квадратних метара земљишта за неких 300 хиљада еура. Кажу да је то петина обрадивог земљишта општине Шавник. Тада се Челебић пожалио да нема довољно пословног простора да се бави предузетништвом, па је неки незнавени предсједник општине Перишић дао све продајне објекте предузећа „Сињавине“ Челебићу без надокнаде.

Челебић годинама издаје спрат наше куће Републичкој дирекцији за некретнине док је у приземљу самопослуга. Тако је рентирање куће Ивановића за сада једини бизнис компаније Челебић. Умјесто да је кућа Ивановића као најексклузивнији објекат претворена у галерију или завичајни музеј она је девастирана разним преправкама и затрпана празним гајбама пива.

Да ли у Шавнику постоје људи који воле свој завичај, који поштују и цијене људе који су некада стварали ову лијепу варош? Да ли постоје људи који хоће да заштите и сачувају оно што нам је остало од предака? Да ли постоје у Шавнику људи који су свјесни љепоте природе која нас окружује?

Да ли ће у Шавнику доћи на чело општине људи који знају што је светиња, вратити стару варош општини, заштитити законом ту стару архитектуру и ставити је у функцију новог времена.

Сачувајмо оно што нам је Бог створио и што су нам претци оставили. Ми који потичемо из Дробњака спремни смо да вам помогнемо.

Аутор: Јован Ивановић, Подгорица

О аутору: Рођен 1946 у Никшићу. Након гиманзије дипломирао на Електротехничком факултету у Београду. Поред осталог, радио и у Министарству саобраћаја и телекомуникација у Подгорици. Живи у Подгорици.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: