Кучи дочекали митрополита Амфилохија и владику Јоаникија тробојком од 70 метара: Режим повампирује дух богоубилачки и братоубилачки!
1 min read
Фото: Борба
Мошти Светог Арсенија, наследника Светог Саве први пут након 164 године стигле су Кучи. Свету литургију служили су митрополит црногорско-приморски Амфилохије и епископ будимљанско-никшићки Јоаникије.
Кучи су дочекали митрополита Амфилохија и епископа Јоаникија великом тробојком дугачком преко 70 метара.
Митрополит Амфилохије казао је да се данашњи празника Спасовдан не зове тако случајно јер све што је Бог рекао од Адама и Еве до светих пророка и што је Господ говорио светим мученицима је била припрема јављања њега као Спаситеља и спасења човјека и свијета.
Он се посебно осврнуо на данашњи догађај јер су у Кучи по први пут након 164 године из манастира Ждребаоник стигле мошти Светог Арсенија, другог архиепископа српског и наследника Светог Саве.
Митрополит је подјестио да је Свети Сава оставио као свога замјеника у Жичи светог оца Арсенија изабравши га између свих осталих монаха.
„Свети Арсеније је заиста наставио дјело Светог Саве у нашем народу“, казао је Амфилохије и такође подсјетио да је он и први који је пренио сједиште архиепископије Жичке и тако започео Пећку патријаршију.
„Године 1266. се упокојио и био епископ 30 година. Чудеса су се догађала на његовим моштима. Остало је предање да је на његов ћивот пчела направила пчелињак“, казао је митрополит.
Говорећи о томе како су мошти светог Арсенија кроз вијекове често биле премјештане на простору Србије и Црне Горе, митрополит је подсјетио и да су између осталог такође биле и у Кучима на Медуну до 1856.
„Велика трагедија и похара Куча која се догодила била је и похара моштију Светога Арсенија“, казао је митрополит, и додао да су оне након тога пренијете у манастир Ждребаоник у Бјелопавлићима.
„Данас управо после 164 године ево се поново вратио Свети Арсеније да благослови Куче. Није случајно да су оне дошле у Куче данас у вријеме гоњења цркве Божје. Оно што ме посебно обрадовало је што су га Кучи дочекали са писмом Ћирила и Методија, Климента и Наума и Марка Миљанова“, навео је митрополит.
„Дај Боже да од Куча науче сви Црногорци и да се поново сви упутимо правим путем којим су наши преци ишли кроз вјекове. И да Свети Арсеније помири Куче после похаре 1856. године са осталима Црногорцима“, казао је митрополит Амфилохије.
Он је додао да се данас нажалост преко оних који владају Црном Гором повампирује дух богоубилачки и братоубилачки.
„Они који поричу Светога Саву поричу и Светога Арсенија. Они обезбожени и обескоријењени покушавају да стварају сатанске заједнице. Да граде будућност на расколима, похарама и мржњи, а не на исцељењу злога и опакога духа“, упозорио је Амфилохије, и казао да ће се мошти вратити у Ждребаоник, а да ће претходно бити кратко и у храму Христовог васкрсења у Подгорици.
На крају бесједе он је закључио да је долазак Светога Арсенија од огромног значаја и за Куче, али и за све нас.
„Нека господ Благослови Куче“, казао је митрополит.
(Борба)
Прочитајте још:
(ВИДЕО) Након 164 године: Мошти Светог Арсенија – наследника Светог Саве у Кучима
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Sretne oči koje čitaju ove redove, sreća da su Kuči ovako aktivni! Sa nama je Bog! Ljubav, Vjera, Nada! Sloga biće piraz vragu! Do pobjede! Za krst časni i slobodu divnu!
КУЧИ ПОНОС И ДИКА ЦРНЕ ГОРЕ!
Аутономија за Србе у ЦГ!
(од ономад)
Пар ствари, за размишљање, треба,
„Од 21 епископа петорица су убијена, двојица интернирана и у интернацији умрла, двојица премлаћена и пребачена у Србију где су ускоро умрла, један држан у затвору заједно са Његовом светости Патријархом, а затим послат у логор у Немачку, а један у Италију, а двојица протерана са својих епархија у Србију. Само су њих десеторица остали на својим местима. Једна четвртина свештеника је поубијана (око 700), око 300 помрло природном смрћу, једна трећина протерана у Србију, око 400 било је у логорима у земљи и у заробљеништву, а само једна четвртина свештеника остала је на својим местима. Једна четвртина манастира и цркава је порушена а скоро половина од укупнога броја мање или више оштећена. Само у Горњокарловачкој епархији од 189 цркава порушено је и попаљено 175, а 14 остало. Од 8,500.000 верника 1,200.000 је погинуло или убијено. Ратна штета цркве износи 7 милијарди предратних златних динара…“ ( Види: Гласник СПЦ, Београд, број 1 – 3, март 1951., страна 10.)
ЦРНИ ПАС, из Сеоба Стефана Штиљановића, Микица Илић
Узмичући у непрекидној борби пред агарјанском силом, велики деспот Стефан Штиљановић од Паштровића, ходећи Херцеговином, Босном, Хрватском и Славонијом, пободе на ушћу Студве у Босут крвави барјак цара Уроша и сазида град Моровић 1498. године, у част Пресвете Богородице. У рукописном минеју моровићког храма, с краја XVII века, за месец септембар, при дну тридесет осме странице, између пожутелих листова, стоји запис „грешног инока Дамаскина Морачког“ :
„…Закле се тад деспот Стефан, спуштајући у градске темеље запис, котлић са водом и босиљком, златни путир и кашичицу, да се даље неће селити пред османлијским налетима и да ће српско име сачувати у Срему…“
Многи Агарјанин изгуби главу тих година под зидинама, не видевши сјај и славу Стефановог Моровића. Тукао се Штиљановић храбро са азијским неверницима, али како то често бива, већа му је опасност претила из сопствене куће.
Стефанова жена, лепа Мађарица, хотећи да искористи велику мужевљеву љубав, науми тајно, уз помоћ католичког жупника, да преведе Стефана у своју веру. Не могавши да отрпи сузе љубљене жене, Стефан јој допусти, после много молби, да своју цркву подигне изван градских зидина.
Мађарица већ беше превела у унијатску веру војводу градинског и још неколико сремских великаша, а кад Стефан оде у један од бојева са Турцима, отпоче зидати цркву западнога закона на Клиси, под шумом, с друге стране Босута. У службеној забелешци високог краљевског чиновника Алфреда фон Крауса, под бројем 583-1499, на шестој страници леже подаци о отпочињању радова на римокатоличком храму „у рацком граду Моровићу“, затим предрачун неимара о цени изградње и завршних радова, преглед утрошених средстава, списак прилога високог племства и клира, новац који одорбрава канцеларија Његовог Краљевског Височанства, као и друге појединости везане за изградњу цркве.
Зидајући цркву, лукава Мађарица се досети, па окрену Божји храм ка истоку, наменувши га западу, не би ли Стефана лакше на поклоњење довела и поунијатила. Најпосле, нареди мајсторима да црквена врата отворе у висини струка, да би се поклонио вери западнога закона свако ко уђе у богомољу. Многи Стефанов поданик на превару, многи из незнања, али понајвише из чисте користи, пређе у веру унијатску, не би ли се деспотици додворио.
Кад се деспот Стефан врати из војне и ујаха у град под крвавим барјаком, угледа мноштво непознатог народа како се тиска улицама Моровића. Не познаде Стефан своје слуге, сараче и поткиваче, измењених лица. Остадоше му страни дунђери и ћурчије, грнчари и перјаници са којима је до јуче један хлеб јео. Не познадоше ни они њега јер им душа беше поцрнела, па га засуше каменицама и истераше ван градских зидина.
Обузе Штиљановићево срце велика туга, а душу преплави жалосни плач за изгубљеним српским главама које је требало изнова сећи, раздвајајући веру од невере. Ходећи испод зидина измењеног града, Стефан сиђе до реке и, умивши се, погледа преко воде у чудесну грађевину под шумом. Видевши да је то црква, деспот пожели да се у њој помоли, па потера својег вранца преко дрвеног моста.
Објахавши неколико пута око храма, задиви се његовој великој красоти. Најпосле, сиђе с коња и стаде пред она врата, али не паде му у очи, као што би сваком другом, где су необично ниска, но примети одмах да су затворена и познаде по томе да то нису врата од цркве православне.
Силна љубав према лепој жени нагонила га је да уђе у цркву и потражи је међу непознатим светом који је стално пристизао и улазио унутра, али га љубав Божија научи да образ не укаља, те се окрену леђима према улазу и натрашке уђе у богомољу, не поклонивши се.
Кад га Мађарица угледа где натрашке у храм улази, окренувши леђа бискупима и кардиналима који држаху у рукама свете дарове, празно срце јој преплави велика мржња, те одмах оде војводи и жупнику у Градину, не погледавши га у очи.
Оданде удари на Стефана са поунијаћеном војском у исти мах кад и Турци са југа и истока, па се деспот са шачицом верних повуче на север, у Барању. Мађарица заседе у празном граду, на празан престо, господарећи празним поданицима, а они што душу сачуваше, назваше град: „МОРО ‘ ИЋ“ , плачући над Штиљановићевим одласком.
Напуштајући Моровић и Срем, Стефан поштеди живот војводи градинском јер му хлеб који поједе у његовој кући брањаше да га погуби, али зато баци клетву на њега и своју бившу жену. Ондашње хронике бележе чудесни догађај: многи обраћеници умреше од глади поред пуних магаза жита, јер се „семе свакоје по амбарима и ораницама у црни кам преобраћаше“.
Војвода од Градине, кад му Агарјани леђа окренуше и град освојише, сиђе у доње лагуме да њима ходи проклет до судњега дана.
Још се само понекад у звезданим ноћима може видети Стефанов црни пас како лута зидинама разрушеног града, чекајући господарев повратак.
…“Галипољски Срби: Преживели Османлије, нестали у Југославији
Стравична судбина „сремских прогнаника“ говори о страдању дугом пет векова, али и опомиње. Временом асимиловани, матица их заборавила. У Македонији тренутно живи само 12 Срба Галипољаца
Срби из Срема и Београда, браниоци последњег остатка српске деспотовине, поклекли су пред османском инвазијом почетком 16. века. Османлије су их због непокорности у оковима преселиле у Цариград и на Галипољско полуострво. Највећи део се у наредним вековима стопио са околним становништвом, само су сремски изгнаници у селу Бајрамчик 400 година чували свој национални идентитет, језик, веру и наду да ће се једног дана вратити у отаджбину.
Жеља им се испунила 1922, кад су дошли у Југославију, поносни што су сачували српски идентитет. После 1945. за пола века стварања вештачких нација у СФРЈ по рецепту Коминтерне, Галипољски Срби су нестали.
– После невероватне одисеје више од 1.100 Галипољских Срба дошло је 1922. у село Пехчево на крајњем истоку данашње БЈР Македоније. На надгробним споменицима до Другог светског рата види се да су сахрањивани под старим презименима на „ић“. После рата на гробницама истих породица пишу презимена која се завршавају на „ски“. Од 73 породице Галипољаца које су дошле у Пехчево на последњем попису 2002. само 12 становника ове варошице изјаснило се као Срби – каже историчар Борисав Челиковић, уредник едиције „Корени“.
– Реч је о антропогеографским истраживањима порекла насеља и породица Срба на свим нашим етничким просторима. Међу тим сагама о сеобама нашег народа, најинтригантнија је она о Галипољским Србима – сматра Челиковић, који је недавно посетио Пехчево у потрази за Галипољцима.
Открио је да се они данас изјашњавају као Македонци.
– То је очекивано јер их је матица заборавила. Претапању у нову нацију допринели су и природни процеси мешања и стварање вештачких нација у СФРЈ. Тек тад су Галипољци изгубили национални идентитет и заборавили језик који су чували вековима – констатује Челиковић.
Одисеја „сремских прогнаника“ почиње после пропасти деспотовине, кад турски хроничари бележе да Срби са „острва Срем“, како су називали простор између Саве и Дунава, и даље жестоко бране своје утврђене градове, пре свих тврђаву Шабац и резиденцију деспота, престони град Купиник. Ипак, њихова храброст није могла да заустави инвазију. Срем је опустошен, а османска војска је успела да у обруч затвори Београд, који је пао 1521. после јуначке одбране. Малобројну угарску посаду Османлије су пустиле на слободу, али не и непокорне Србе. Сремци и Београђани су под пратњом турских војника кренули на дуги марш ка Цариграду.
– Тврђаве Купиник, Бареш, Земун и Сланкамен освојене су великим залагањем бораца. Предводници отпора и они који су се упорно супротставили били су заробљени и стављени су у ланце. Да би се упокорили и постали послушни, пребачени су у околину Цариграда – записао је турски хроничар Бостан.
Српско градско становништво насељено је у Цариград, у кварт који се и данас зове Београдска шума, а „неверници прогнани из Срема“ упућени су на Галипоље.
– Њих око 2.000 насељено је у девет села на Галипољу. Забележена су имена Павле, Радослав, Радован, Марко, Јован, Милош, Вук, Радич, Лазар… С временом се део Срба исламизује, а део хеленизује под снажним утицајем Грка из околних села и грчког свештенства, јер је служба на српском била забрањена – каже Челиковић.
Ипак, Сремци у селу Бајрамич остали су непоколебљиви и задржали су језик и обичаје далеке отаджбине.
– Они представљају јединствен феномен. У потпуном окружењу Турака, Грка и Бугара, они су успели да четири века очувају свој етнички индентитет, иако нису имали никакву везу с матицом – наводи Челиковић.
Турски документи у којима пише да је део „сремских изгнаника“ у 17. веку побегао с Галипоља, стигао у Србију и укључио се у аустро-турске ратове. Кад су се Аустријанци повукли остављајући Србе на цедилу, Турци су крај Јагодине поново заробили део Галипољаца. Једну групу су одвели на опустеле поседе у пиротском крају, а другу у Ниш, у четврт која се и сада зове Јагодин-мала. Већ на почетку следећег аустро-турског рата 1737-1739. пиротска раја – Галипољци – истерала је Турке из своје нахије. Турски продор из Софије 1737. почео је покољем ових устаника.
– Становништво пиротске нахије кренуло је за Аустријанцима у другу сеобу Срба. Народ који је прешао на аустријску територију помилован је 1740. и дозвољен му је повратак на своја огњишта. Део Галипољских Срба вратио се у опустелу Србију, у Темнић, у близини Јагодине – открила је др Радмила Тричковић.
Нови преокрет у живот Галипољаца у Бајрамичу доносе балкански ратови. Српске трупе долазе у помоћ бугарској војсци и ослобађају европски део Турске. Разјарени Турци и придошли муслимани из Босне бес због пораза искаљују на Галипољским Србима. Они уз велике перипетије добијају одобрење за сеобу у Србију и долазе у тек ослобођено Скопље.
– Власти су им одмах доделиле земљу где је било размерено земљиште за грађење кућа, па је већ и камен донет, кад изби Први светски рат и прекиде тај рад на насељавању ових Срба у околину Скопља – записао је наш чувени етнолог др Миленко Филиповић.
У јесен 1915. део Галипољаца креће са српском војском према Албанији, али их на Косову сустижу Бугари и одводе у интернацију, као и оне које су затекли у Скопљу. Већи део упутили су у села око Ниша и Алексинца, да раде као слуге и надничари, а мању групу шаљу у Пловдив.
– По окончању Првог светског рата, погрешно обавештени од неких грчких војника да је Бајрамич заузела Грчка, Галипољци крену да се врате у своје село. После 40 дана путовања у Солун су стигли почетком 1919. Ту их је сачекало велико разочарање, у Бајрамичу су још били Турци. Неки су се одмах вратили у Скопље, а Грци остале упуте у село Лутру, где су остали једну и по годину и многи страдали од разних болести – навео је Филиповић.
Мировним уговорима из 1920. Бајрамич је припао Грцима и Галипољски Срби су из Лутре кренули у свој крај.
– Нажалост, долазак у Бајрамич 1920. није донео мира већ знатно умањеној групи Срба пошто су неки помрли, а неки остали у Пловдиву, Скопљу и Солуну. Септембра 1922. после по Грке несрећног грчко-турксог рата, Бајрамич је пао поново под Турке – пише Филиповић.
Галипољски Срби су морали да беже главом без обзира пред новим турским погромима хришћана.
– Овог пута нису могли готово ништа да понесу од имања. Док су раније носили стално са собом и звоно из своје цркве, приликом ове сеобе нису могли, него су га бацили у црквени бунар. Многи нису понели ништа сем икона – забележио је Филиповић.
Бежећи, стигли су до Солуна, где су се обратили за помоћ српском конзулу молећи да буду пресељени у Србију. Крајем децембра у планинско село Пехчево стигле су 73 породице Галипољских Срба и усељене су у напуштене турске куће.
– И данас су потомци Галипољских Срба живе у Пехчеву груписани у горњем делу вароши. Говор старих Галипољаца знају само они најстарији, и са њима ће нестати та снажна нит која је вековима била веза са завичајем предака – сматра Бранисав Челиковић.
Ипак, додаје он, још има неколико Галипољаца који памте своје порекло и претке. Један од њих је и Љупче Галзов, чији је отац био је врло поносан на српско порекло, па га је у средњу школу послао у Јагодину, а потом на факултет у Београд.
– Он нас је одвео до капеле Свете Петке, где Галипољци чувају своју највећу светињу – икону Свете преподобне мученице Параскеве – коју су са собом носили током свих сеоба. Ту се последњи Галипољски Срби моле да њихови потомци не забораве корене. Да не доживе оно што се већ збило са многим другим српским заједницама и појединцима ван државних граница Србије, током 19. и 20. века, а дешава се и данас, као што ће се све више дешавати у времену које долази – закључује Челиковић.
НЕСТАЛИ ЗБОГ НЕБРИГЕ
Све студије о вековној одисеји „сремских изгнаника“ први пут су сакупљене и објављене тек крајем 2012. у књизи „Галипољски Срби“ едиције „Корени“ у издању „Службеног гласника“ и САНУ. – Циљ „Корена“ је да у 80 књига објави на једном месту све студије написане о насељима и пореклу српског становништва, од Галипоља до Беле Крајине у Словенији, од јужне Италије до српских насеља у Мађарској, Чешкој, Словачкој, Румунији и Украјини. Основу чине студије објављене у „Српском етнографском зборнику“ Српске краљевске академије. Нажалост, оваква озбиљна проучавања српског етничког простора практично су престала половином 20. века. Због такве небриге матице, Срба у удаљеним енклавама више и нема, јер су потпуно асимиловани…“
Погледати, лагано све
па се врати
на 1.16.30
Дуго путовање у Јевропу
https://www.youtube.com/watch?v=TQFpi3Oe-as
Kuci svaka vam cast.
BRAVO KUCI, STPSI RODE. ZIVJELI KUCI ,!!!
Кучи дочекали Сремца!
Српски народ и држава Црна Гора треба/морају да формирају Аутономну покрајину „Српска Гора“, а Никшић би био главни град. Црна Гора би и даље постојала, али ово би било сигурност за српски идентитет. Босна и Херцеговина јесте била део српске краљевине, али данас српски народ тачно зна да има своје ЛИЧНО, а и зна да је БиХ заједничка територија свих држављана.
Тако и Срби у Црној Гори,морају да траже и конститутивни статус, као Албанци у Републици Северној Македонији.
Црна Гора цела… радосна и весела.Кандидат је за ЕУ, а и у тој ЕУ има таквих примера.
СПЦ је једина православна црква у Црној Гори,у коју иду сви верници који осећају припадност њој. Да народ не осећа у себи српски идентитет „Милова Ц“би била „пуна“.
Вера, мир, прогрес, знање, култура, идентитет-то је пут.
Лијепо је бити Куч, јер знаш да си понос и узданица српског рода.
Nije zaludu receno….
„Ko nije KUC….
Ime mu je Muc“…
Srbski Kuči su sastavni dio primorsko-zetske Srbije!!!!!!!!!!!!!!!
Срби за Србе!
До Христове побједе!
Kuči su sastavni deo zetske Srbije i u Kučima će se vječno vijoriti naša Srbska trobojka!!!!!!!!!!!!Samo Srbska trobojka i nijedna druga!!!!!!!!! Zivjeli Srbski Kuči !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!
Где су дукљанскомонтенегрински „историчари“ и „академици“ да објасне откуд мошти наследника Светог Саве у Црној Гори ако им је црква до пре уједињења 1918. била аутокефална?!Да докажу да Православни народ у њиховом монтенегру није Светосавски, да докажу како им је то СПЦ отела храмове па сад они морају да их враћају. Или можда ти дукљанскомонтенегрински академици трају таман толико колико и милова власт. Живо ме интересује коју и какву науку ће презентовати својим студентима кад пукне мило. Или су можда ти стручњаци од пластелина па може да их обликује сваки следећи властодржац сходно својим потребама.
Рећиће да је то великосрпска пропаганда, да Свети Аресије Сремац није рођен у Старом Сланкамену већ на Ловћену и здраво. Као што је Свети Василије дукљански, биће и Свети Арсеније.
а шта ако није св Арсеније Сремац !? … !?
kuja…niko ka kuja ne prica o postenju…nece drzavu crnogorsku…ni zastavu…ni himnu..ni pravoslavno jedinstvo..ni nista crnogorsko…oce sve srbijansko… gedzovansko…cetnicko….dome spc arlaukaci…vi ste i bogoucice i bratoubice…dusmani janjicarski…
О поштењу највише причају Мило и Дуле. Немој да их називаш кујама. А тек што су новокомпоновали заставу и химну и растурају православно јединство. И Бога су давно убили па чек сад мало и братоубилаштво да заподену.
baki tugo…dje je risto cirov sirio spc barjake i litija mosti….nema zivih srba …samo nesrecno stradale kosti….mrco…ne znate ni sami kakvo krvavo kolo igrate…janjicari…
Да си ти и нокат од малога прста Рада Томовога, знао био да су Црногорци Срби и то, понајпознатији међу свим Србима. Неби се проводио за фашистичком идеалима које је промовисао усташа Дрљевић. Но брате мој, моли се Господу и исповиједи гријехе код часнога Митрополита Амфилохија за спас душе и тијела, за добро укућана и васколиког рода српскога.
Има Срба колко оћеш. Уткани су у државност и историју ЦГ. Ко је Карађорђе ЦГ народа а да није Србин, која велика битка да је нису били Срби. Препуна ЦГ српских костију и земља натпљена српском крвљу. И сад се то не зна. Заборавили се барјаци, химна, вера, чојство. Користиш израз јањичари и грубо вређаш потомке оних који су створили државу у којој си се ти нашао као неко ко ће да је брани. Новокомпоновани бранитељ из сигурности дома и анонимности. Алал ти вера, ако је имаш.
Hajvan
Rade Tomov bugaromonetengrinče ne beri ti brigu kopnene Raške Srbije, no što ćemo sa ovom našom brdsko-primorskom Srbijom?
А ко дочека св. Арсенија? Срам вас билио!!!
Куч – челични српски обруч !
Оно што се раније представљало српству да су Црногорци некакви супер Срби, то није нико, али по храбрости и карактеру том идеалу су најближи Куч-и.
Pozdrav za čuveno Srpsko pleme Kuče!
Слога биће пораз врагу! До Христове победе!
Zivjela Njegoseva Crna Gora Srpska Sparta.
Nat.montenegro je OKUPACIJA CG.
Vecina crnogoraca uz svoju Mitropoliju SPC.
Tvrd je orah vocka cudnovata..
Smrt FASIZMU.
Свака ти је као у Његоша, жив ти био.