Куд је нестао, гдје је и шта ради наш народ?
Прикладна илустрација
Пише: М.Р.
“Враг ће знати ђе се он налази.
…
сакрио се ка ћук у плотину,
не знамо му смрти ни живота.”
Куд је нестао, гдје је и шта ради наш народ?
Када оно о чему говоримо или оно о чему пишемо не производи логичне посљедице – логично је заћутати.
Ако народ штрајкује (“штрајкује” у смислу што је нестао, не оглашава се), ако побуна штрајкује, коме је намијењен вапај због силних неправди које су нас притисле?
И, зар онда није нормалан и неки штрајк ћутањем – као одговор на општи штрајк храбрости, побуне, морала.
Постоји нешто горе од цензуре, а то је нестајање потребе и жеље за писањем истине.
Зашто, ипак, пишемо?
Писати истину је можда лијек, а можда и алиби – доказ да у неким жалосним историјским тренуцима нијесмо били равнодушни. Или, ако нијесмо успјели да дамо неки допринос, неки смисао, историји, покушај да дамо неки смисао сопственом животу. Говорити, упорно, истину, морална је обавеза: ми не можемо да се „играмо Пилата“, перемо руке.
…
“О како бих био срећан да неко крене на Црну Гору, па да пробуди у нама дух јуначки, да нас окупи да се види има ли нас још, и да се сјетимо да смо људи и људски синови. Да се сјетимо да је живот нешто друго од онога што нам сада прожима душу и тијело.” – неопрезно запомаже један мој стриц.
Међутим.
Значајне се промјене неће десити захваљујући томе што смо опрезни и одговорни, него захваљујући томе што смо неопрезни, непослушни, и што смо бунтовници, и што смо храбри.
Непослушност бјеше први човјеков гријех – али бјеше и прва човјекова врлина – она која га је натјерала да мисли, и да се развија, и да ствара.
Па ипак, ми смо концентрисали све наше снаге на то да покушамо да докажемо да је могуће преживљавати и у оваквим најгорим условима, као што, рецимо, преживљавају слабо ухрањена говеда…
Шта је нама?
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
I ja se pitam kud je nestao naš narod ?
Kako to da je na popisu 1981 bilo 68% Crnogoraca , 1991 bilo 62% Crnogoraca , a 2011 bilo 45% Crnogoraca ?
Đe je nestao naš narod ?
Kako to sa su u to vrijeme srbi sa 3% 1981 narasli na čitavih 28% na popisu 2011 godine ?
Dakle , čitavih 25% Crnogoraca se u međuvremenu posrbilo !
Шта рећи некоме ко се потписује као Дробњак и пише о посрбљавању. Ево, мало историје: 1805. године, мимо упозорења светог Петра Цетињског, дробњачки главари су одлучили да се прикључе Карађорђевом устанку и дигли се на Турке у намјери да побуне и околна племена. У страху да би устанак могао букнути широм Херцеговине из Травника је с великом војском послат Скопљак паша да Дробњак смири и примјерно казни. По доласку у Дробњак, вође устаника су већином похватане и повјешане на мјесту званом Пушина између села Пошћење и села Петњица. Међу објешенима најистакнутији је био харамбаша Мијо Годијељ (од кога су данашњи Мијовићи из села Годијеља) који је и приликом вјешања успио да удари турског џелата ногом и у кратком времену опсује и прокуне светог Петра Цетињског због тога што је одбио (или није могао) да помогне устанике, а Морачанима сугерисао да им се не прикључују. Ипак, турској казненој експедицији је измакла устаничка група од око 200 бораца који су се преко Језера пребацили преко Таре и даље на сјевер све до Златара гдје су се прикључили Карађорђевој војсци у нападу на Сјеницу. Вође те групе су били браћа Јован и Гаврило Шибалија, касније Карађорђеви барјактари и одабране мегданџије. Та група дробњачких хајдука је касније учествовала и у нападу на Београд. Многи од њих се нијесу вратили, неки су се населили по Шумадији, неки пребјегли преко Саве и Дунава, а неки погинули. Међу онима који су се вратили у Дробњак био је будући харамбаша и син војводе Стојана Караџића, Шујо Караџић. Толико о посрбљавању Дробњака.
Vi posrbice sve lažete , tako i za tu tvoju bajku isto , ništa ja vama ne vjerujem .
Ако ти ово не потврде и Шербо Растодер и Живко Андријашевић и Зоран Лакић и Мијомир Дашић, повлачим ријеч и јавно ти се извињавам, само уз обавезу да се оба јавно представимо.
Toiliko o osobama za koje je istorija počela posle zasedanja u Jajcu.
Pitaj se druže dje su Crnogorci iz Kraljevine Crne Gore, kako Srbi sa 100% dođoše na 28%.
Moze sve do nekih razmera da se primi kad je rec o CG.O apsurdima kao neverovatnom i nepojmljivom stanju.Ali to je kob roda naseg Srbinovog.Npr:da cu letos u letovalistima videti u Grckoj pola Srbije a svi nekad zauzimali obale CG.Da cu na plazi videti momke iz CG koji igraju odbojku a iz CG su.Da vidim registracije HN,PG…i da mi ljudi ogorceno iz CG kazu da je sve u njihovoj zemlji slavnoj devastirano pa i turizam.
A drugo oko takodje“ raskopano“pa na izborima na Kosovu postoje Srbi koji mole Albance da glasaju za njih!!Srbi koji sebe zovu Kosovari,a onda se cudimo kad Montenegrin sebe samog izbacuje iz Srpstva!Kako opstajemo,samo Bog zna,jer verovatno On samo pamti muke nase kroz koje su nam preci prosli,pa imamo kredit jos uvek kod Njega.Ima jos Bigougodnih naroda,sva sreca po nas.Uzdajmo se u silu Bozju i dalje da nam bude stit od nas samih pevo.
Dje je narod? Ceka snimke da se zabavlja i seiri.
A kad ih i doceka i kad je sve ogoljeno prave se da ni vidjeli ni culi.
Put od oci do mozga je nekada dug, a i kad stigne zavisi sta ce tamo zateci.
U svakom slucaju veliko nista.
Velike stvari i veliki dogadjaji pocivaju na dobro rasporedjenim pojedincima koji su u svemu nadrasli svoju okolinu. Kad oni odrade sta treba, obicno ih skrajnu, a uzivaoci plodova tudjeg rada i zrtve, obicne kukavice i podlaci stupaju na scenu i u nedogled glodju tudju muku.
Један од одговора на питање из наслова нуди сам аутор тиме што се потписује иницијалима, као и сви ми који коментаришемо под псеудонимима. Анонимност, која је постала једна од доминантних црта савременог друштвеног живота, могла би да се тумачи као кукавичлук данашњег човјека, али и као његова жеља да сачува какву такву приватност и зрно слободе и личности у тој приватности. Наш народ је трпио и трпи окупациону тортуру и мијења се под силом те тортуре, а ми као кукавице нећемо да кажемо да је суштински проблем у окупацији и у тежњи окупатора дапостанемо дјелић капиталистичког подаништва. Нашнарод је утучен економском зависношћу, осакаћен образовном политиком, а ослијепљен политиком инсталираних и наметнутих подјела. Наш народ је био исувише мали да би се супротставио новом свјетском поретку, а покушао је и због тога је кажњен „демократијом“ у виду Мила Ђукановића и његове вјерне опозиције, кажњен „људским правима“ у виду НВО хијена и сличних института празне приче, због тога је разбијен и фрагментиран и живи одметнут од сопственог колектива јер инстинктивно осјећа да се у његово заједништво инсталирала најдеструктивнија и најподмуклија сила разарања. Зато није страшно и лоше кад народ мало заћути и умири се. Окупатор и његови домаћи представни управо то не желе. Они желе да ми причамо.
Samo napomena, uz sav rizik da ću citirati ordinarnog idiota i radikalnog islamistu kao što je Muhović, Tuzlanski kanton je, izuzmemo li vehabije i sveprožimajući džihadizam, industrijsko – privredni „džin“ za mafijaško – kleptokratski Montenegro.
Монтенегро (Тузлански кантон), нема снагу народа, па не може бити ни држава. То је мала, нефукционална, безинституционална творевина, којој је криминал једина активност и привредна грана и којом се највише баве њени властодршци и зато су несмењиви.
То што се звало државицом, чинили су 95% Срби и 5% Албанци.
Одговори је тако прост да простији не може бити.Потпуно друга је ствар одбијање суочавања са истином.
Читајте Матавуља,у Пилипенди су кључеви.