Курск, или када ће престати руски Авнојизам?

Пише: Отац Дарко Ристов Ђого

Неко је ових дана шаљиво написао: „моле се грађани да запамте ове врућине, како сљедеће године не би биле незапамћене“

Након пословичне изненађености наших путара снијегом у јануару, и љето је добило своје „чудо“ – врућине! Но има и трагичних изненађености, попут оних руског војног врха али и руске јавности украјинским продором у Курску област. „Напали су Русију!“ „Изненађујуће премјештање фронта на територију Руске Федерације“ и слични наслови показују трагични ниво идејне успаваности не само код руководства већ и код „обичног човјека“. Циник би рекао да су украјински и НАТО генерали више освијестили одлуке о присаједињењу некадашњих области Украјине Русији него што је то учинила руска јавност. Јер, већ двије и по године траје рат који се у руској јавности често посматра као наставак Великог отаџбинског рата. Замислите: Паулус код Стаљинграда туче се свом силом, а код Курска руски генерали ставили регруте на линије и надају се да ће до краја рата Фон Манштајн да чека расплет на југу. Незамисливо, зар не?

Но ово није текст о војничким и другим аспектима курског изненађења (за то аутор нема никакве амбиције ни способности). Ово је спис о стању свијести које је довело до масовне илузије о томе да је Русије тек сада нападнута, иако се Украјина својски трудила да Русији од 2014. наовамо нацрта крај „братске љубави“. У овом спису назваћемо то стање свијести „авнојевском парадигмом“, иако су саме одлуке АВНОЈ-а, ЗАВНОБиХа и сличних ад хоц „вијећа“ у историјском смислу дошле послије формирања СССР-а и совјетских република. У историографији је одавно установљено да је политичко-идеолошки резон југословенских комуниста био директна имплементација совјетског модела у југословенским условима. „Авнојевство“ је у том смислу само наше име за један заједнички (пост)совјетски и (пост)југословенски феномен.

Социјалистичко-републичка парадигма

Идеолошке основе на којима су се правиле нове „социјалистичке републике“ плагијаторска су копија совјетске идеологије тог времена.

Након идеолошких лутања ране совјетске политичке теорије и праксе када је у питању рјешавање „нациоалних питања“ у СССР-у усталила се „социјалистичко-републичка“ парадигма. Са једне стране, свим језичким и народним идентитетима, дијалекатским и менталитетским особеностима подарен је неки облик аутономије и афирмације, како би се на тај начин разбила „великоруска хегемонија“. Не треба заборавити да је империјални статус СССР-а замагљивао чињеницу да је по сриједи био савез република, облик федералне државе која се састоји од мањих држава. Дакако, замисао је била таква да се „социјалистичким“ национализмима подари толико даха колико да се боре против „руске хегемоније“ али никада толико колико Москва не би била у стању да контролише. Отуда су „социјалистичке републике“ од самих почетака биле двосмислени подухвати: требало је да разбију осјећај сверуског Отечества али да изграде осећај совјетске Родине. Са једне стране границе међу републикама требало је да буду „унутрашње“ а за репресивни апарат непостојеће, па ипак снажно се радило да се оне поунутрашње и да се с временом људи у Курску навикну на то да припадају РСФСР а они у Харкову – УССР. Онај преко (тада још релативно „апстрактне“) „границе“ некако је остајао и „наш“ и „други“.

Та квантна политичка ситуација у којој „нико није знао ко је које националности“ и „нико није знао гдје је чија република“ одједном се кристализовала као „светиња“ нових граница, успостављених распадом СССР-а и СФРЈ. До тада „виртуелна граница“ постала је аксиом геополитичке фрагментације српских и руских земаља. Но нови господари архитектуре српског и руског простора нису рачунали само на бруталну, војну и политичку моћ. Рачунали су на жилавост авнојевске магле код оних Руса и Срба чије су културне и језичке координате побрисане и нејасне, па су се и оне успостављале на основу пасошког идентитета и нове „државне“ границе. Јесте, већина Руса зна да је Кијев „мајка руских градова“ или да је Гогољ рођен на Полтави, али иста та већина би вам и данас рекла да се Кијев и Полтава налазе у „другој држави“.

Када год се поведе полемика о националности Николе Тесле, не постоји Србин који неће са правом констатовати непобитну чињеницу да је по сриједи свештенички син, Србин из Далмације, али много теже је за оне који нису пронашли наизмјеничну струју да разбију авнојевску парадигму „дођоша“. Страница „Тумане – српски Острог“ има хиљаде лајкова – иако је манастир Острог српски и свеправославни манастир на тромеђи Бјелопавлића, Херцеговине и старе Црне Горе. Шта ће Србима други „српски Острог“ ако је већ Острог – српски? Шта да се ради када званична туристичка агенција београдско-карловачке епархије СПЦ и даље (на дан закључивања овог текста 19. 8. 2024) рекламира обилазак Острога, Подмаина и Цетиња у рубрици „ходочашћа у иностранству?“ Чијем иностранству? Авнојевство не само да није престало да дјелује након краха СССР-а и СФРЈ већ се и данас – што по инерцији, што по геополитичким налозима споља – активно пропагира и обликује свијест маса код Руса и Срба.

Авнојевство је код других послужило само као полазна тачка, идеолошка основа за државно-национални пројекат од које се полази, али не и као коначно стање ствари. Иако се куну у „границе БиХ“, у Сарајеву ипак Нови Пазар и Плав доживљавају као дио своје отаџбине. Маштање о Црној Гори до Неретве није ишчилило из оних који само „поштују Црну Гору у њеном историјским границама“ (иако ти исти често игноришу чињеницу да је Бока которска постала дио нове Црне Горе тек 2006. године, јер се 1918. Бока присајединила Србији, а до тада није улазила у састав српске краљевине од које је савремена појава узела само име). О томе како Хрватска „поштује“ авнојевске границе увјерили смо се одавно.

Оне су заправо темељно поунутрашњене само код народа и даље залуђених заблудама и невољних да признају ћорсокаке сопствене историје (чувајући и поштовање према оним појавама и људима који су и у то вријеме доприносили националној култури). А то су Срби и Руси. Само код нас авнојвски републички идентитети се дозивају са неким ранијим регионализмима на један начин који нам се чини наивним али који се показао трајно деструктивним.

Босанац, Црногорац, Србијанац

Иако су и Босна и Црна Гора историјски српске земље – баш као што је и већина данашње Украјине древна руска земља – Срби из Републике Српске и Црне Горе често ће осјетити авнојевски призвук у називима „Босанац“ и „Црногорац“. Осјетиће моменат удаљавања од онога што сматрају својом светињом – од Србије. Онај моменат удаљености другога код људи којима авнојевстсво није сасвим избрисало осјећај блискости са онима „преко гарнице“ постаје јасан тек када се авнојевска дистанца врати назад, ка нама. „Босанац“ и „Црногорац“ су у Србији уједно регионалне ознаке, називи за оног уопштеног другог, идентификатори који најчешће нису зломишљени, али који свеједно садрже једну врсту дистанцирања која не прија Србину који је свјестан да је танка линија између богатства српских завичаја и разруђености заједничког идентитета. Оно – макар не мишљено на зао начин – што нас поврјеђује јесте и дистанца и њена уопштеност(јер „Босанац“ је свако преко Дрине, макар и из Невесиња, а Црногорац такође може бити и Бокељ, врло поносан на историју и завичајни идентитет свога фјорда). Ствар постаје јасна тек када се на авнојевску слику и ознаку одговори истом таквом ознаком: „Србијанац“, ријеч забиљежена још код Вука и употријебљена у поезији Бранка Радичевића, тек од краја XIX в. добиће онај (могући) пежоративни призвук аустро-угарске пропаганде који је хрватска штампа задржала до данас. Па ипак човјек за ког сте до јуче били „Боске“ или „Црногорац“, врло ће повријеђено одбацити „Србијанца“ – „Србин, бре, какав Србијанац!“ Србин, свакако, али Србин је и онај из изван крајева данашње Републике Србије.

Но та игра двостркости коју авнојевство и даље латентно игра код нас у руском случају још је дубље укоријењена у трансгенерацијском забораву историјских оквира руских земаља. Да, историчари и књижевни историчари знали су да је Русь започела свој пут на простору од Кијева до Новгорода, али совјетска парадигма „братских“ (али одвоједних) народа у постсовјетском периоду још више је наркотично дјеловала на масе словенског становништва. И док се Украјина од почетка перестројке окренула уобличавању савременог украјинског националног пројекта, у Русији ни тада ни данас није се уобличила јасна свијест о историјским координатама сопственог простора. Заправо, стари совјетски седименти су више служили као успављујућа средства. Вјеровало се у много шта, по навикама прошлости али и из потребе олигархије да не види оно чега у трговачким уговорима о транспорту гаса није било.

Тако се мантрало о способности руског језика да интегрише све они који на њему говоре, па се испод политиколошког радара провукао феномен украјинског рускојезичног шовинизма. Он је постојао од 1992. али идеологема о „русофоним Украјинцима“ као љубитељима Русије није га видјела јер је рушио њене елементарне поставке. Украјина је била „наша“ када је требало лагати самог себе да се тамо ништа лоше не може десити – чак и када је све упућивало на екстремно русофобни карактер „незалежне“, али она је увијек била довољно „туђа“ и „другачија“, да извјештаји о Донбасу од 2014. до 2021. не нађу мјесто у ударним вијестима у московским медијима. Јер авнојевстсво још дуго функционише као постмодерна игра двосмислености и када се чини да се политичка елита одриче комунистичко-републичког насљеђа: Донбас је био простор на коме живе „русские люди“ али и даље „Украјина“.

Ето, видјели смо да чак ни чињеница да су некадашње украјинске области 21. 2. 2022. званично постале дјеловима Руске Федерације још увијек није дошао до свијести људи у самој Русији. Игра двосмислености која лежи у суштини комунистичког насљеђа „УССР“ и „РСФСР“ и даље није престала да у Русији обликује хоризонт разумијевања догађаја. У Украјини – већ одавно јесте. Јер просјечан Украјинац не само да схвата да рат између Украјине и Русије потире било какве раније „границе“ – он сматра да данашња Русија не само треба да „врати“ Крим, Донбас и Луганск већ се потајно нада епилогу у коме би, распарчана и раздробљена Русија била неспособна да држи „украјинске земље“ – Кубањ и Краснодарски крај. Украјина, просто, не игра никакву игру двосмислености. И премда новоукрајински шовинизам можда још није сасвим уништио џепове сверуске свијести у данашњој Украјини, не треба се заваравати: није само кијевска олигархија напустила авнојевску парадигму. Напустиле су је масе старијих или новопечерних Украјинаца. За њих је она просто заблуда. Ако треба на Курск – ићи ће на Курск.

Исте те заблуде још се нису ослободили многи у Русији. А заблуде су опасне, због њих људи страдају.

Извор: Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: