Курти: За Албанце религија никада није била битна!
Фото: ЕПА
Самозвани косовски премијер Аљбин Курти изјавио је за амерички магазин „Њујорк тајмс” да за Албанце, у смислу идентитета, „религија никада није била примарна“, преноси Албанијан пост.
„За нас су религије долазиле и одлазиле, али ми смо још увек овде“, рекао је Курти.
У чланку, који се бави феноменом верског преобраћања на Косову, углавном са ислама на хришћанство, даље се наглашава да се католички конверти надају да ће оживети предисламску прошлост коју виде као кључ свог европског идентитета.
„Мали број албанских хришћанских активиста, који су сви прешли из ислама, позивају своје рођаке да виде цркву као израз свог идентитета“, пише Њујорк тајмс.
У чланку се наглашава чињеница да у многим муслиманским земљама одрицање од ислама може имати озбиљне последице, што се не дешава на Косову.
„До сада, церемоније крштења које се одржавају на Косову нису изазвале насилно противљење, иако је било неких љутитих осуда на интернету“, наставља се у чланку, преноси Косово онлајн.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Биће да су у праву они у Србији, који тврде да Шиптарима новоподигнуте џамије
на Косову и Метохији не служе за верске потребе,
већ служе – да ЗАПИШАВАЈУ србску свету земљу.
SOTONE!
Lazes! Vecina vas sciptara su teski islamisti. I progonite u albance hriscane kao i sve druge hriscane
Kurti je u pravu i to zna svako ko je makar jednom bio u Albaniji i pričao sa lokalnim stanovništvom na tu temu. Tamo se ne gleda ko je koje vjere i mnogo je albanskih porodica u kojima ima pripadnika sve tri religije. Ako je Enver Hodža nešto uradio korisno za svog života, to je da je izliječio albance od vjerske mržnje. Mržnja prema srbima na Kosovu nije vjerska mržnja već mržnja prema okupatoru.
Vi to pogresno shvatate, on je to u maniru samohvalisanja rekao nesto pohvalno za Skipetare-Arbanase-Albance, da oni u nacionalnom smislu jesu samo Albanci i Skipetari i da religijsko opredeljenje nije bitno kada je nacionalno izjasnjavanje u pitanju dok se kod nasih slaboumnih mediokriteta i prosecnjaga povrsnosti Srpstvo povezuje sa Istocno-Rimskim i Grko-Romejskim pravoslavljem sto je neverovatna debilarija poludebilnih!!
Navodno se formalno preobraćaju iz islama u Hrišćanstvo, a zapravo sve to rade iz interesa i zbog trenutne politike. Kao što je Kurti i sam kazao Šiptarima na Kosovu vjera nikada nije bila bitna i primarna, tako da će se svi oni već sjutra ponovo vratit islamu ako im to zbog geopolitičkih razloga zatreba. A da su Albanci pravi Hrišćani nikada ne bi u zadnjih vijek dva popalili i porušili na stotine Srpskih hrišćanskih hramova niti uništili i zatrli na stotine Srpskih grobalja da im ni traga nema. Uvjek su oni bili uz jačega i uz njihovu zaštitu ugnjetavali slabije. Tako su za vrijeme Otomanske okupacije bili uz Turke, pa u toku ratova uz Ausrijance i Njemce, i bili veći nacisti od Njemaca. A poslije poraza nacizma 1945 preko noći stali uz Ruse i Staljina i bili veći Staljinisti od Rusa. Kasnije prilaze Kinezima i postaju najveći ljubitelji Mao Ce Tunga i tkz.marksizma-lenjinizma. Otvaranjem Kine okreću se početkom 90tih Americi i postaju najamerikanskija država na svijetu, pa se danas na Kosovu vije više Američkih zastava no njihovih. Ko li će bit sljedeći?
A Srbi nisu hrvatima(katolicima) rušili?Zasto to ne spomeneš?
Наведи мјесто и вријеме.
Само ће бити битно колико вас је са Кавказа дошло у српској Арбанији и Косову и Метохији,и како сте Србе Арбаније претворили у Албанце са Кавказа и по Налогу Ватикана,Беча и Лондона покатоличили и исламизирали Србе Арбаније измишљајући им нови језик,нацију и вјеру.Спремите се за повратак на Кавказ,Путин вас жељно чека.
Преци ових Арбанаса нису дошли са Кавказа, они су, њих пет до петнаест хиљада, стигли 1043. године са Сицилије.
Иначе, Мурти је у праву – њима није битна религија, они се, како је то писао Бруно Барили, италијански композитор, отац сликарке Милене Павловић Барили, „дају ономе ко их више плати“.
Ево Вам текст, скинуо сам га са портала“Корени“. Budući da su zvanični tumači istorijske nauke u Srbiji dibiduz nezainteresovani za prošlost srbskoga naroda, još manje za njegovu budućnost (iako je njegova prošlost – njegova budućnost), taj „prostor“ prepušten je amaterima (ljubiteljima, neprofesionalcima). Najčešće, radi se o dobronamernim istraživačima i stvaraocima, ali prostome puku više prijaju samouverena nagvaždanja onih koji se pozivaju na kojekakve „logije“, završne reči u složenicama osmišljenim da imenuju neku od nauka, a zapravo nastoje da svoje znanje, ili „znanje“, proglase za neprikosnoveno; kao Kaplan Burović kada se, na primer, bavi Arbanasima.
Ima li se u vidu sve to, razložnim treba smatrati pitanje (ili nedoumicu) jednog čitaoca koliko je prihvatljivo njegovo uverenje da, nasuprot Albancima – srbskom (ilirskom) plemenu nastalom od Ilirija, unuka Gaadovog – jednog od dvanaest sinova Izrailjevih, „postoje Šiptari (skitačko pleme kao Romi) koji nemaju istoriju, došli negde iz Azije, kojima je Vatikan… dao ime ‘Albanci’ da bi im dao podlogu da su ovde autohtoni“.
Nije prihvatljivo, naravno, taj Gaadov unuk neki je „pogrešan“ Ilirije jer Ilir srbski sin je Kadmov i Harmonijin, a unuk feničanskog kralja Agenora i žene mu Telefase. Kod Pavla Solarića – 1779-1821 – čitamo da je reč „Fenikija“ izvedena od reči Veneti – Nemci ih zovu Vendi, Vindi – kojom su označavani preci današnjih Slovena. Finci i Estonci i danas Rusiju nazivaju Veni, a Veneti su sebe nazivali Slovenima i Antima. „Antički autori pominju Venete još od Homerovog vremena, pa će se tako naziv ovog plemena vezivati za Eneja, heroja Trojanskog rata, potomka carskog roda Dardana, još u Ilijadi. Sedam vekova posle Homera, Vergilije će u svojoj Enejidi, ovom junaku pripisati osnivanje Rima sa ustanovljenjem trojanskih bogova u njemu. Venete pominje i Herodot u svojoj Istoriji… Strabon u svome delu Geografija, smatra da su Veneti bili najznamenitije pleme Paflagonije“, u današnjoj Turskoj, uz središnji deo južne crnomorske obale.
U današnjoj istorijskoj nauci u Srba, nauci kojoj se može pripisati svakakvo obeležje sem srbsko, o arbanaškoj i srbskoj starini piše se nejednako. Suštinu svega tog pisanja sažeo je akademik Jovan I. Deretić (1939-2021) u svom saopštenju na jednom naučnom skupu u Akademiji nauka, navodno srbskoj (ne u Istorijskom odeljenju – koje je izbeglo da taj skup organizuje, već u Odeljenju društvenih nauka!), 21. juna 2007, kada je rekao da je na predstavu o Srbima i o Arbanasima, o njihovom poreklu i njihovoj istorijskoj ulozi, odlučujuću ulogu odigrao Berlinski kongres 1878. godine. Pre toga krupnog događaja znalo se da su Arbanasi kavkaski narod, a da su Srbi, starosedeoci na Helmu (Balkanu), „potomci poznatih starih plemena, kao što su: Iliri, Veneti, Tračani, Dačani, Sarmati, Mezi, Dardani, Tribali, Makedonci, Epirci… Kroz celi srednji vek znalo se i kod Srba i kod stranaca ko su Iliri i da je to jedno od imena, odnosno sinonim za Srbe“.
Posle Berlinskog kongresa, odjednom, iz čista mira, Arbanasi su postali starosedeoci u Srbiji, a za Srbe „unapređene“ u nepoznat varvarski narod, smišljena je priča da su se na svoja današnja staništa doselili niotkuda, negde tokom šestog i sedmog veka. „Prvi koji je istupio sa pretpostavkom da su Arbanasi starosedeoci, potomci Ilira, bio je nemački istoričar Johan Tunman 1774. godine. Njegova teza je izgledala suluda, ali doživeće širu podršku od takozvane bečko-berlinske škole, odnosno nordijske istorijske škole, u drugoj polovini 19. veka. Nije se desilo ni jedno novo otkriće na polju arheologije, istorije, lingvistike ili etnografije koje bi moglo da posluži kao osnov za postavljanje ove teze“, ali je ona, u zamenu za priznanje nezavisnosti na Berlinskom kongresu, Srbiji nametnuta kao zvanična; kao zvanična, ona i danas opstaje.
Iz istog tog Deretićevog saopštenja proizilazi da preci današnjih Arbanasa potiču iz kavkaske Albanije (zemlje koju su stranci tako nazvali po gradu Albana na Kaspijskom jezeru, u čijem se zaleđu ona prostirala), te da su u 8. veku tamo vođeni veliki ratovi između Hazara, turskog plemena Mojsijeve vere, i muslimanskih Arapa. Po prirodi stvari, taj sukob bio je i verskog karaktera, a tokom njegovog trajanja deo Albanaca primio je islam. Kad su Hazari ušli u Albaniju (kavkasku) 730. godine, nad islamizovanim stanovništvom počeo je pogrom. „Jedan deo muslimana Albanaca uspeo da pobegne kod Arapa, koji su ove izbeglice svrstali u dve skupine i jednu poslali u Siriju, a drugu u Arabiju. Oni koji su otišli u Siriju sjedinili su se sa tamošnjim stanovništvom i gubi im se trag. Oni koji su došli u Arabiju bili su naseljeni u pustinjskom predelu pokraj Crvenog mora. Ovo mesto nije odgovaralo kavkaskim stočarima“; ostali su tamo sve dok ih Arapi nisu preselili na Siciliju, čiji su veći deo oteli od Romeja (Vizantije), a učinili su to s isključivim ciljem da brojčano ojačaju tamošnje islamsko stanovništvo. Borbe između Romeja i Arapa na Siciliji trajale su decenijama, sve dok Romeji nisu uspeli da 980. godine osvoje deo arapske Sicilije; tamo su zatekli Albance koje su, dobrim delom, uspeli da tokom narednih decenija prevedu u hrišćanstvo (Jovan I. Deretić, Arbanasi od Kavkaza do Srbije, Saopštenje na naučnom skupu „Srbija i Arbanasi“, održanom u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Beogradu, juna 2007, i objavljenom u zborniku radova naslovljenom kao „Albanci lažni Iliri“).
Da Vas podsetimo: SRPSKA ISTORIJA: Pogrom Srba u Albaniji počeo 29. novembra 1913. godine!
Zaza Aleksidze o arbanaškim precima
Deretićev relativno kratak prikaz kavkaskog porekla davnih predaka današnjih Arbanasa u potpunosti se poklapa sa pisanjem Zaze Aleksidzea (1935) iz Rukopisnog instituta Đurđijanske akademije nauka. Naime, u jermenskoj nauci utemeljen je stav da je početkom 3. veka pre Hrista, severoistočno od Malog Kavkaza, na području današnjih republika Gruzije i Azerbejdžana, obrazovano Albansko carstvo. Njegove granice na jugu prostirale su se do reke Kure, a prema svedočenju grčkog geografa i istoričara Strabona (63. pre Hrista – 19. po Hristu), stanovništvo toga Carstva sastojalo se od dvadeset šest plemena. Prema novijim svedočenjima, do 3. veka po Hristu, budući da u Carstvu nije bilo ostvareno etničko ujednačavanje, svako pleme opštilo je na svome jeziku. Godine 387, kada je Jermenija podeljena između Irana i Romejskog carstva, u Albansko carstvo ušle su i dve provincije bivše Velike Jermenije (Utike i Arcah) na desnoj obali Kure. Tričetvrt veka kasnije (462), Albansko carstvo likvidirano je i pretvoreno u administrativnu teritoriju persijske sasanidske dinastije (od 226. do 651. godine) pod nazivom Albanija, ali se taj pojam, ni tada ni pre, nije koristio kao etnonim. Bilo je to isključivo političko obeležje: i jermensko stanovništvo na desnoj obali Kure postepeno je prihvatilo tu albansku odrednicu, ne samo kao zemljopisnu oznaku već i kao pogled na svet, čak i patriotizam, ali se nikada nije odreklo jermenske samosvesti. Inače, cela ta teritorija nastanjena je življem antropološki jednog porekla, koje je protekom vekova izmenilo samo jezik i veroispovest.
Kako su u kulturno-ekonomskom pogledu te provincije bile u blizini izvornih Albanaca na desnoj obali Kure, one su stvorile Novu Albaniju ne mešajući se pri tome ni s Albancima ni sa Persijancima. Crkveni i državni jezik te Albanije bio je jermenski. Jermensko stanovništvo Albanije i dalje je koristilo jermenski alfabet, a za izvorno stanovništvo stvoren je novi alfabet od 52 (pedeset dva) znaka. Stoga, kada se govori o stvaranju alfabeta za grubi jezik varvarskih Albanaca, imaju se u vidu izvorni Albanci, a kada se govori o prevodu biblijskih knjiga za Albance, misli se na jermenski deo Albanije. Izvorni Albanci nisu mogli stvoriti sopstvenu pismenost i uskoro su se pretopili u susedne narode. To praktično znači da kada srednjevekovni izvori govore o albanskoj pismenosti, treba imati na umu da nije reč o albanskoj već o jermenskoj pismenosti stvorenoj u jermenskom stanovništvu Utike i Arcaha.
Mada nešto sumnjičaviji jermenski naučnici dopuštaju i mogućnost da je stvarna albanska pismenost postojala u toku vrlo kratkog perioda, od 5. do 7. veka, izvesno je da se albanska pismenost nije sačuvala, budući da nije bio oformljen jedinstveni albanski etnos. Po prirodi stvari, to je i sa svoje strane ukočilo razviće albanske pismenosti i stvaranje jedinstvenog književnog jezika.
Sve u svemu, činjenice o davnim precima današnjih Arbanasa (na koje se ni oni, današnji Arbanasi, ni oni koji bi o tome morali razmišljati, Srbi, na primer, ne osvrću) jesu sledeće:
– Cela teritorija kavkaske Albanije, uključujući spornu provinciju sadašnjeg Azerbejdžana – Karabah – nastanjena je stanovništvom antropološki jednog porekla, koje je protekom vekova izmenilo samo jezik i veroispovest;
– Na početku 5. veka bila je stvorena albanska pismenost i uz nju bogata originalna i prevodilačka literatura skoro svih rodova;
Da Vas podsetimo: Nisu se pokajali: Francuska prema Srbiji nekorektna do kraja – od rušenja SFRJ do otimanja Kosova
– Tokom 7. do 10. veka arapski zavojevači i jermenska crkva uništili su spomenike albanske pismenosti. Pre toga, Jermeni su s albanskog na jermenski jezik prevodili spise iz istorije Albanije i crkvene zakone, zbog čega su oni do nas došli samo na jermenskom jeziku;
– Postepeno, jermenski jezik postaje jezik albanske crkve (koja opstaje pod uticajem jermenske) i albanske države i, kao posledica toga, i jezik albanske pismenosti i književnosti, a svi istaknuti stvaraoci 10-13. veka poreklom iz Albanije sa desne obale Kure smatraju se jermenskim albanskim piscima i društvenim stvaraocima.
Deretić o Arbanasima na Srbskoj Zemlji
I za istorijsku nauku važi ona dosetka da „nema starih viceva, ima novih slušalaca“, zbog čega se ovde i predstavlja još jedan deo Deretićevog izlaganja na onome pomenutom naučnom skupu o Arbanasima, a odnosi se na događaj koji je Arbanase sa Sicilije „preveo“ u Srbiju; bio je to rat između Romejskog carstva i Srbije u jesen 1042. godine, kada su Romeji sa velikom vojskom napali Srbiju, u predelu Novog Epira, na današnjoj teritoriji Arbanije:
„U dve velike bitke Srbi su strašno porazili Romeje i to je prouzrokovalo nemire u Vizantiji. Jedan od pobunjenika bio je vojskovođa Đorđe Manijakis, koji je komandovao vizantijskom vojskom na Siciliji i u južnoj Italiji. Pošto su ga bez razloga smenili, odlučio se na pobunu i krenuo da uzme vlast u Carigradu. Poveo je svoju vizantijsku vojsku koju je imao pod svojom komandom i jedan deo kavkaskih Albanaca… kao pomoćne čete. Sa Arbanasima išle su i njihove porodice kako je to bio običaj u tom vremenu. Manijakis se sa svojom vojskom iskrcao u Draču početkom marta 1043. godine. Na putu za Carigrad, on se kod Ostrova, blizu Dojranskog jezera, sukobio s romejskom vojskom vernom Carigradu; u toj je borbi i poginuo, a njegova se vojska predala. Ove događaje opisao je savremenik tih događaja, vizantijski istoričar Mihailo Atalijat (Michael Attaleiates, Corpus scriptorum historiae Byzantinae, Weber, Bonn 1844, Tome II, page 121).
Vizantinci su prihvatili Manijakisove vojnike, koji su se predali, ali nisu hteli da prime Albance koji su bili stranci. Njih su potisli na teritoriju Srbije. Ovi nisu mogli da se vrate natrag na Siciliju, jer su lađe sa kojima su došli bile zaplenjene. Molili su Srbe da im dozvole da se negde nasele, pa kako su oni tradicionalni stočari, gajiće stoku za njih i srpsku vlastelu. Zetski knez Vojislav (umro 1052) dozvolio im je da se nasele u Rabanu, jedno malo i slabo naseljeno mesto na podnožju planine Jablanice. Koliko je bio brojan taj narod nije poznato, ali prema proceni nije ih bilo manje od pet hiljada ni više od dvadeset hiljada. U Srbiju su stigla samo četiri albanska plemena: Gege, Toske, Jape (Liape) i Šamide. Gege su ‘Gosk’ ili ‘Gog’ kod jermenskih geografa. Šamide su azijski Šumiksi. Ova dva poslednja plemena su bila mala, možda samo delovi plemena, pa su se utopili u prva dva plemena.
Po Rabanu mi smo ih nazvali Arbanasima, stranci ih zovu Albancima, a oni sami sebe nazivaju Šćipetarima što na njihovom jeziku znači Brđani. Turci su ih zvali Arnautima. To je arapski naziv koji znači – oni koji se nisu vratili (iz Srbije na Siciliju – IP)…
Predeo oko Rabana gde su živeli Arbanasi nazivan je Arbanon. Taj predeo su Srbi nazivali Raban. U trinaestom veku kada su Arbanasi zapremali određenu teritoriju, Arbanon se prostirao između reka Maće na severu i Škumbe na jugu, bez Drača i okoline…
Svi toponimi na predelu savremene Arbanije su srpskog porekla. Ime Albanije nije bilo u vezi s Arbanasima niti Arbanonom, nego je dato po Beligradu (danas Berat) na latinskom Albanopolis ili Albanum… Arbanasi su se proširili na teritoriju današnje Albanije tek u vreme Turaka gde su uništili cele srbske i hrišćanske gradove“ (J. I. Deretić, Isto).
Što se tiče jezika ovovremenih Arbanasa, šiptarski lingvist Idriz Ajeti (1917-2019) piše da je „na osnovu jezičkih osobina, topografskih naziva i rasprostiranja pozajmica, u albanskim govorima utvrđena dvojakost slovenskog elementa u području severno od Drima i u srednjoj i južnoj Albaniji“ (Idriz Ajeti, Albansko-jugoslavenski /jugoslovenski/ odnosi : Jezički odnosi, Enciklopedija Jugoslavije I A-Biz, Zagreb 1980, 97, lat).
Da Vas podsetimo: IZA SCENE: Albanizacija Srba pod Ahmed begom Zoguom!
Posredno, arbanaškim jezikom pozabavio se i geograf Jovan Cvijić (1865-1927), ali bez premnogo naučničkih skrupula, odnosno kao pisac koji ne zna šta da učini sa svojim prethodnim saznanjima. Tako, na primer, on konstatuje da „suprotno Grcima, i ako zauzimaju epirsko-arbanaško primorje još od najstarijih vremena, Arbanasi se skoro nisu koristili morem. Sami nisu održavali obalsku plovidbu duž svojih obala, ni prekomorsku sa zemljama koje su s druge strane mora“ (J. Cvijić, Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje : Osnove antropogeografije, Beograd 1922, 254), ali ne kaže šta bi to njegovo „otkriće“ moralo značiti. Zadržimo li se časkom na njegovom proizvoljnom zaključku o boravku navodnih predaka današnjih Arbanasa „još od najstarijih vremena“ na obalama Jadranskog i Jonskog mora, moramo odmah zapaziti da u arbanaškom jeziku nema ni traga od terminologije vezane za bilo kakvo pomorsko zanimanje, čak ni za ribolov; Arbanasi ne znaju ni za veslo, već su naziv za tu „spravu“ (lopata) preuzeli od Srba.
Ako već nisu voleli vodu, Cvijić će na stranama 254-255 navedenoga dela priznati da je „zona mediteranske klime i vegetacije dosta široka na celom arbanaškom primorju, a ipak je kod Arbanasa slabo razvijen mediteranski način života i zanimanja. Mahom su se povukli s primorja, koje je u ostalom na velikim prostorijama vrlo močvarno, i žive po okolnim brežuljcima, po planinama i unutrašnjim dolinama; bave se poglavito o stočarstvu, i u manjoj meri zemljoradnji. Primorje, koje im pripada, u stvari je dakle malo njihovo, i oni naseljavaju poglavito planinska pobrđa, vence i doline pindske sisteme i južne strane i doline Prokletija. Još u početku turske vladavine većina Arbanasa je primila Islam; oni su bili potpora turskom režimu i najsvirepiji ugnjetači“.
Cvijić će u toj svojoj misaonoj papazijaniji, naučnički sasvim nesuvislo kao da tome nije potreban dokaz, saopštiti „poznatost“ da su Arbanasi „potomci starih Ilira, donekle poromanjeni za vreme rimske vladavine, zatim izmešani sa Slovenima, naročito u toku Srednjega Veka“. Što će reći: Porfirogenitovi Sloveni uzeli su Ilire „pod svoje“ pre no što su oni uspeli da postanu „preci Arbanasa“!
Posle navodnog dolaska Slovena u 6. i 7. veku, Arbanasi su se, kaže, „povukli u planine i na arbanaško primorje (kako tamo, kad nas je nešto ranije uveravao da su se „mahom povukli s primorja“ je nisu voleli mediteranski način života – IP), naročito južno od Skadra; tu su ostali izolovani i nisu davali znaka narodnoga i državnoga života… Ali za vreme Turaka Arbanasi su se naprasno raširili. Ovde ću pomenuti glavne uzroke te pojave. Na prvom mestu se kod balkanskih naroda ovo zapaža; u doba kada su van kulturnih uticaja i kada su ostavljeni sami sebi oni postaju plodniji; takav je slučaj bio sa Arbanasima, koji su više vekova ostali bez veza sa spoljnim svetom. (A veze sa srpskim plemenima u toj i takvoj Cvijićevoj Arbaniji; a veze sa turskom vlašću kojoj su se približili primajući islam? – IP). Osim toga, čim su Turci zavladali, većina je Arbanasa primila Islam i (verna svom moralnom načelu ‘da se daju onome ko ih više plaća’ – Bruno Barili, Srpski ratovi, Novi Sad 1996, 107) postala odana turskoj upravi. Kao takvi, dobili su potpunu slobodu i postali gospodari“.
Sa svoje strane, Afanasij Matvejevič Seliščev (1886-1942), ruski sovjetski slavist, utvrdio je da se slovenske (srbske!) pozajmice u arbanaškom govoru odnose na sledeće oblasti: okućje, dvorište, kućni nameštaj, poljske radove, poljoprivredne alate, biljke, voće i povrće, stočarstvo, zoološke nazive, imena domaćih životinja, pčelarstvo, vode, lov, imena riba, mlin, valjavicu, terminologiju domaće industrije, odeću i obuću, pravne i administrativne termine, takse, kazneno pravo, nazive nekih javnih i kulturnih pojava, terenske termine, emocije, nazive za delove čovečjeg tela.
A potpisnik ovih redaka teško da se može setiti još neke oblasti svakodnevnog čovekovog života iz onog vremena koja bi, pored ovih oslonjenih na srbsko kulturno nasleđe po celoj Arbaniji („severno od Drima i u srednjoj i južnoj Albaniji“), mogla imati isključivo arbanašku terminologiju.
autor:Ilija Petrović
prvi deo:https://www.koreni.rs/ko-li-su-arbanasi/
KLJUČNE REČIArbanasiIlija Petrović
Изгледа да на рушење и паљење цркава Српске Православне Цркве на Косову не гледају благонаклоно трампови гласачи па се мало рекламира. Отворена подршка Камали Харис, спомен биста Клинтону и рушење и паљење цркава изгледа нису добре за њега и његов злочиначки режим
I ROBOVI BILI VERNICI …MNOGI ROBOVI ZA VERU STRADALI…MNOGO USTANAKA ROBOVA BILO …IMA TZV.NAROD SASTOJI SE OD IZDAJNIKA RODA NARODA VERE ISTINE LJUBAVI PRAVA ZAKONA NARAVNO DA I BOG IM NEBITAN KO I VERA …A ZANIMLJIVO DA SAMI NIKAD NISTA OSLOBODILI NISU OD BILO KOJE TERITORIJE GDE U VECINI SU …INTRESANTNO DA NE POSTOJI NIJEDNA NJIHOVA UMETNICKA PISANA TVOREVINA SVE DO KRAJA 19 VEKA …NIGDE …POZZ ZA KURTOVICA DANILOVICA VESELINOVICA KLIMENTE , POTOMKE DVA VASOVA SINA…JASARIJE KOJI 1912.PRESTALI BIT SRBI I PRAVOSLAVNI I SVU DRENICU TAKVU …“ NIKAD VERA IM BILA NIJE BITNA“ BAZDE NA ZAJEDNISTVO S ATENTATORIMA NA TRAMPA A NIMALO NE STIDE SE DA ODU KOD TRAMPA …KOLIKO SU GROBOVA UNISTILI …