Кустурица: Ако си на Косову, онда имаш право да се отцепиш, а ако си у Донбасу, онда – немаш

Спречавање ратова је изводљиво само на територијама које немају оно што се данас зове похлепа или што се зове одбрамбени рат. Ми данас присуствујемо рату који није почео у фебруару ове године, већ 2016. и у континуитету се води из Кијева, преко Азова и њихових војних формација, против отцепљених делова, каже за Спутњик, прослављени редитељ Емир Кустурица.

Оно што може да буде окидач за рат, појашњава Кустурица у разговору са главном уредницом Спутњика Србија Љубинком Милинчић, је тај неуједначени или изгубљени правни потпис под оним што се некад звало држава:

„Ако ниси у НАТО пакту, где су ти границе практично виралне више него реалне, ти заправо можеш да будеш предмет онога што је заостало од међународног права, а то значи да ако си на Косову, онда имаш право да се отцепиш, а ако си у Донбасу, онда то право, наравно, немаш.“

У последњих двеста година, примећује Кустурица, имали смо 95 ратова у којима је „трениран хуманизам“ као део нечега што генерише и рат и хуманизам: „Видели смо да је пре неки дан један словеначки филозоф инспирисао украјинског доктора и рекао да треба да се кастрирају сви заробљени Руси и то се говори у сред те хуманистичке побуде у којој се стоји иза Украјинаца. Ја стојим иза сваког убијеног човека у том рату, али никада не бих својом маштом могао да дођем до закључка да заробљенике треба кастрирати. Таква идеја може да се роди у једном амбијенту који је апсолутно дехуманизован и дехристијанизован“.

Ви сте, на неки начин, предвидели ово и рекли да ће Трећи светски рат почети тако што ће Американци напасти телевизију РТ.

Јесте, то је написано пре шест година у „Искри“, у тексту у коме сам ја попут Орсона Велса хтео да направим један аларм како може да дође до сукоба, пошто је највећи део ратне технике управо у медијима.

И сада видимо да, по ко зна који пут, истина страда прва, зато што је истину, како каже Хегел, могуће постићи само науком. Због тога су Немци постали једина цивилизација којој култура није испред технологије. Тако да сам ја заправо схватио да Русија полако припрема алтернативни поглед на свет и тај поглед је био и остао врло значајан. Ја и даље пратим РТ и гледам – они потпуно с дистанце и хладно пројектују све што се говори и о РТ и о ономе што се дешава на фронту.

Тако да Трећи светски рат јесте почео, он само неће бити разоран као што се људи плаше, иако ни то не можемо да гарантујемо. Као почетни може да се обележи рат који је био крајем деведесетих година прошлог века, када је НАТО савез бомбардовао Србију и тиме не само рушио режим Слободана Милошевића, првог антиглобалисте у читавом свету, него је то било и показивање Европи ко је газда. Данас ми живимо оно што је започето пре 30 година бомбардовањем Србије, а читав амбијент електронски, фиктивни амбијент у коме ми живимо, је био припрема за ово стање у коме се рат води више медијима и информативним ратом него нечим што је стварно.
РТ нису напали оружјем, него тако да их пониште, да не постоје. Брише се све, нема руских медија нигде у свету, нигде се не чује руска реч, али пошто то није довољно иде се уназад, у историју у којој Русија „никада није постојала“, „није ваљала“ и „нема културу“.
Ми присуствујемо „отказу културе“, једном феномену који је започео пре, чини ми се, две године и видимо да четврта индустријска револуција, између осталог, подразумева један широк спектар деловања. Отказ руске културе је у својој суштини немогућ јер се не може Лав Толстој делити на два дела – један европски, а други руски. Међутим, данас се дешава нешто што је појмљиво само захваљујући брзини којој телевизијски сигнал путује, много је бржи од обичног метка и до наших глава долази као централна тачка коју треба да уважимо, а то је да неко постоји или не постоји.
Када све ставимо на страну, немогуће је пристати на идеју да Фјодор Михаилович Достојевски није један од највећих писаца света икада, немогуће је рећи да је трагикомедија рођена изван Чехова и Гогоља. Све то може једино да буде у пакету те четврте индустријске револуције у којој се спрема нови такозвани „трансхуманизам“ – неки нови човек који је потпуно одвојен од идеје о хришћанину који се развијао уз хришћанство или његову секуларну верзију, пошто његова секуларна верзија и не постоји другде него у тој сфери у којој се Исус Христ појавио као човек који се жртвовао. Та дехуманизација је оно што је карактеристично за ово доба и мислим да је зато врло важно да се одржи православно хришћанство.
Европа данас нема своју идеологију, она има своју окултну олигархију која је везана за Америку, а најважнији аспект је враћање човека у фазу робовласништва и оне Платонове идеје – што је за Јупитера, није за вола. То је заправо главна одредница те политике и тиче се чак и односа моћне Америке према моћној Русији јер они хоће да пониште постојање нечега што је дубоко интегрисано у европску културу. А пошто европска култура нестаје у својој агенди у којој све што је традиционално хоће да поништи, она заправо саму себе једе. То је оно што се покушава применити на Русију, али се Русија не да.
Да ли је Русија опасна јер још увек чува своју државност и није робовска земља, попут земаља које се хвале слободом коју немају, или је опасна јер они мисле да је опасна?
Човек је комформистичко биће и тај комформизам улењи човека и доведе га у фазу у којој пристаје на све само да му се не дира тај његов оквир, па макар био и бедан. Тако и богат човек у свом комфору ужива и он Достојевског није ни читао. Сви људи који данас учествују у отказу руске културе су необразовани. Уосталом, увек је на Западу било правило да је образован само елитни део становништва.
Идеје које се данас успостављају имају своје име – Хитлер је стварао супериорну Немачку и супериорну расу, а Америка је „изузетна“. Када неко себе зове изузетним онда он себи даје за право да је и бољи и паметнији од других. Што је најгоре то би и било у реду када он то само мисли, али када се спрема оно што имамо у извештајима из Украјине, када се издваја геном једне врсте становништва да се оно убија кугом, антраксом, па на крају и ковидом, онда то постаје опасније од речи мог пријатеља који на питање како си каже: „Гледам телевизију, пратим овај рат, навијам за Русе и жао ми Украјинаца“.
Сукоб у Украјини ће се завршити, али шта се даље дешава, шта је тај свет сутра? Да ли ћемо после овога имати Европу као данас, Европску унију и богату Немачку?
Нисам сигуран да ће све бити исто. То је можда могуће на филму, али како је могуће производити мерцедес без паладијума ако он долази из Украјине, односно Русије, како ће се микрочипови производити на Тајланду ако нема тих састојака који такође долазе одатле? Да ли може преко ноћи да се направи нека нова врста енергије у Европи? Нисам сигуран. Следи губитак комфора и једна нова епоха старог синдикализма. Ја се надам да ће Европа имати стила и да ће да се позове на своју постхришћанску фазу у којој су и марксизам и сви социјални покрети чинили те земље напредним. Социјална померања долазе онда када фали молекула – онога од чега се живи и што може да ствара социјални мир. Социјални мир на Западу је угрожен, али не само због конфликта у Украјини, него зато што неће имати оно од чега су, практично, живели.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: