Kusturica: Ako si na Kosovu, onda imaš pravo da se otcepiš, a ako si u Donbasu, onda – nemaš

Sprečavanje ratova je izvodljivo samo na teritorijama koje nemaju ono što se danas zove pohlepa ili što se zove odbrambeni rat. Mi danas prisustvujemo ratu koji nije počeo u februaru ove godine, već 2016. i u kontinuitetu se vodi iz Kijeva, preko Azova i njihovih vojnih formacija, protiv otcepljenih delova, kaže za Sputnjik, proslavljeni reditelj Emir Kusturica.

Ono što može da bude okidač za rat, pojašnjava Kusturica u razgovoru sa glavnom urednicom Sputnjika Srbija Ljubinkom Milinčić, je taj neujednačeni ili izgubljeni pravni potpis pod onim što se nekad zvalo država:

„Ako nisi u NATO paktu, gde su ti granice praktično viralne više nego realne, ti zapravo možeš da budeš predmet onoga što je zaostalo od međunarodnog prava, a to znači da ako si na Kosovu, onda imaš pravo da se otcepiš, a ako si u Donbasu, onda to pravo, naravno, nemaš.“

U poslednjih dvesta godina, primećuje Kusturica, imali smo 95 ratova u kojima je „treniran humanizam“ kao deo nečega što generiše i rat i humanizam: „Videli smo da je pre neki dan jedan slovenački filozof inspirisao ukrajinskog doktora i rekao da treba da se kastriraju svi zarobljeni Rusi i to se govori u sred te humanističke pobude u kojoj se stoji iza Ukrajinaca. Ja stojim iza svakog ubijenog čoveka u tom ratu, ali nikada ne bih svojom maštom mogao da dođem do zaključka da zarobljenike treba kastrirati. Takva ideja može da se rodi u jednom ambijentu koji je apsolutno dehumanizovan i dehristijanizovan“.

Vi ste, na neki način, predvideli ovo i rekli da će Treći svetski rat početi tako što će Amerikanci napasti televiziju RT.

Jeste, to je napisano pre šest godina u „Iskri“, u tekstu u kome sam ja poput Orsona Velsa hteo da napravim jedan alarm kako može da dođe do sukoba, pošto je najveći deo ratne tehnike upravo u medijima.

I sada vidimo da, po ko zna koji put, istina strada prva, zato što je istinu, kako kaže Hegel, moguće postići samo naukom. Zbog toga su Nemci postali jedina civilizacija kojoj kultura nije ispred tehnologije. Tako da sam ja zapravo shvatio da Rusija polako priprema alternativni pogled na svet i taj pogled je bio i ostao vrlo značajan. Ja i dalje pratim RT i gledam – oni potpuno s distance i hladno projektuju sve što se govori i o RT i o onome što se dešava na frontu.

Tako da Treći svetski rat jeste počeo, on samo neće biti razoran kao što se ljudi plaše, iako ni to ne možemo da garantujemo. Kao početni može da se obeleži rat koji je bio krajem devedesetih godina prošlog veka, kada je NATO savez bombardovao Srbiju i time ne samo rušio režim Slobodana Miloševića, prvog antiglobaliste u čitavom svetu, nego je to bilo i pokazivanje Evropi ko je gazda. Danas mi živimo ono što je započeto pre 30 godina bombardovanjem Srbije, a čitav ambijent elektronski, fiktivni ambijent u kome mi živimo, je bio priprema za ovo stanje u kome se rat vodi više medijima i informativnim ratom nego nečim što je stvarno.
RT nisu napali oružjem, nego tako da ih ponište, da ne postoje. Briše se sve, nema ruskih medija nigde u svetu, nigde se ne čuje ruska reč, ali pošto to nije dovoljno ide se unazad, u istoriju u kojoj Rusija „nikada nije postojala“, „nije valjala“ i „nema kulturu“.
Mi prisustvujemo „otkazu kulture“, jednom fenomenu koji je započeo pre, čini mi se, dve godine i vidimo da četvrta industrijska revolucija, između ostalog, podrazumeva jedan širok spektar delovanja. Otkaz ruske kulture je u svojoj suštini nemoguć jer se ne može Lav Tolstoj deliti na dva dela – jedan evropski, a drugi ruski. Međutim, danas se dešava nešto što je pojmljivo samo zahvaljujući brzini kojoj televizijski signal putuje, mnogo je brži od običnog metka i do naših glava dolazi kao centralna tačka koju treba da uvažimo, a to je da neko postoji ili ne postoji.
Kada sve stavimo na stranu, nemoguće je pristati na ideju da Fjodor Mihailovič Dostojevski nije jedan od najvećih pisaca sveta ikada, nemoguće je reći da je tragikomedija rođena izvan Čehova i Gogolja. Sve to može jedino da bude u paketu te četvrte industrijske revolucije u kojoj se sprema novi takozvani „transhumanizam“ – neki novi čovek koji je potpuno odvojen od ideje o hrišćaninu koji se razvijao uz hrišćanstvo ili njegovu sekularnu verziju, pošto njegova sekularna verzija i ne postoji drugde nego u toj sferi u kojoj se Isus Hrist pojavio kao čovek koji se žrtvovao. Ta dehumanizacija je ono što je karakteristično za ovo doba i mislim da je zato vrlo važno da se održi pravoslavno hrišćanstvo.
Evropa danas nema svoju ideologiju, ona ima svoju okultnu oligarhiju koja je vezana za Ameriku, a najvažniji aspekt je vraćanje čoveka u fazu robovlasništva i one Platonove ideje – što je za Jupitera, nije za vola. To je zapravo glavna odrednica te politike i tiče se čak i odnosa moćne Amerike prema moćnoj Rusiji jer oni hoće da ponište postojanje nečega što je duboko integrisano u evropsku kulturu. A pošto evropska kultura nestaje u svojoj agendi u kojoj sve što je tradicionalno hoće da poništi, ona zapravo samu sebe jede. To je ono što se pokušava primeniti na Rusiju, ali se Rusija ne da.
Da li je Rusija opasna jer još uvek čuva svoju državnost i nije robovska zemlja, poput zemalja koje se hvale slobodom koju nemaju, ili je opasna jer oni misle da je opasna?
Čovek je komformističko biće i taj komformizam ulenji čoveka i dovede ga u fazu u kojoj pristaje na sve samo da mu se ne dira taj njegov okvir, pa makar bio i bedan. Tako i bogat čovek u svom komforu uživa i on Dostojevskog nije ni čitao. Svi ljudi koji danas učestvuju u otkazu ruske kulture su neobrazovani. Uostalom, uvek je na Zapadu bilo pravilo da je obrazovan samo elitni deo stanovništva.
Ideje koje se danas uspostavljaju imaju svoje ime – Hitler je stvarao superiornu Nemačku i superiornu rasu, a Amerika je „izuzetna“. Kada neko sebe zove izuzetnim onda on sebi daje za pravo da je i bolji i pametniji od drugih. Što je najgore to bi i bilo u redu kada on to samo misli, ali kada se sprema ono što imamo u izveštajima iz Ukrajine, kada se izdvaja genom jedne vrste stanovništva da se ono ubija kugom, antraksom, pa na kraju i kovidom, onda to postaje opasnije od reči mog prijatelja koji na pitanje kako si kaže: „Gledam televiziju, pratim ovaj rat, navijam za Ruse i žao mi Ukrajinaca“.
Sukob u Ukrajini će se završiti, ali šta se dalje dešava, šta je taj svet sutra? Da li ćemo posle ovoga imati Evropu kao danas, Evropsku uniju i bogatu Nemačku?
Nisam siguran da će sve biti isto. To je možda moguće na filmu, ali kako je moguće proizvoditi mercedes bez paladijuma ako on dolazi iz Ukrajine, odnosno Rusije, kako će se mikročipovi proizvoditi na Tajlandu ako nema tih sastojaka koji takođe dolaze odatle? Da li može preko noći da se napravi neka nova vrsta energije u Evropi? Nisam siguran. Sledi gubitak komfora i jedna nova epoha starog sindikalizma. Ja se nadam da će Evropa imati stila i da će da se pozove na svoju posthrišćansku fazu u kojoj su i marksizam i svi socijalni pokreti činili te zemlje naprednim. Socijalna pomeranja dolaze onda kada fali molekula – onoga od čega se živi i što može da stvara socijalni mir. Socijalni mir na Zapadu je ugrožen, ali ne samo zbog konflikta u Ukrajini, nego zato što neće imati ono od čega su, praktično, živeli.