Лабудовић: Црн Образ у Бијелом Пољу

Тог 14. октобра 2008. године, на Кули изнад Рожаја свитало је мутно и кишовито јутро. Осјећају хладноће придоносила је веома дуга гранична контрола, три борбена возила италијаских оружаних снага при КФОРУ, пратња и обезбјеђење три аутобуса ходочасника из Црне Горе који су се упутили у Пећку патријаршију, а више од свега сазнање да се из своје земље у своју земљу мора преко границе и уз пратњу окупатора. Пуни горчине и плућа још увијек затрованих сузавцем којим нас је те вечери обилато „частила“ режимска полиција Мила Ђукановића на протесту због историјске срамоте признања злочиначког продукта званог „независно Косово“, спустали смо се чувеним серпентинама према Пећи. Испод се, обавијена јутарњом маглом, пуста и спаљена, осрамоћена и остављена, пружала Метохија, та „обећана земља“ рода мога. Италијански карабињери, озбиљни и до зуба наоружани, с прстима на обарачима, браник уз браник са аутобусима, трудили су се да нам пруже осјећај сигурности и заштићености. А тај осјећај поново губи битку са острашћеним и звјерски искеженим лицима која нас, уз гласне повике мржње, псовке и покоју каменицу, прате улицама Пећи.

У Патријаршији гужва. Покров Пресвете Богородице, Слава ове светиње, доводи вјерујући народ са свих страна, али тога јутра највише нас је из Црне Горе. Као да смо жељели да посвједочимо како је наш Владика егзарх овог трона и како нам је света, људска и верска, обавеза да је штитимо. Али, јутрос је штите Италијани који са оружјем у рукама улазе у лавру и држе стражу. Примјећујем, неки од њих се и крсте, чак и приљежније од нас.

Враћају ми се успомене из раног дјетињства када ме је ђед Михаило да се са гомилом дјечурлије – блиских рођака, слободно изграм у порти Патријаршије. Тада сам први пут чуо језик који нијесам разумио, али то није сметало игри. Јер, од Пећи до наших кућа, тамо преко брда, тек је нешто више од три, четири сата јахања (за ђедовог Ђогата пола сата мање), а није било куће у мом селу да није имала род широм Метохије, у Витомирици поготово. Данас немам коме да одем јер их је вихор рата расијао широм Србије и Црне Горе, а ни на гроб им не могу отићи јер су углавном поломљени и затрављени.

И опет Италијани напријед а ми за њима, уз исте изливе мржње овдашњих Албанаца, који попут ланца окружују Патријршију, према Високим Дечанима. Али, прије тога, воде нас у оближно село Бијело Поље, настањено, кажу, углавном, Црногорцима. Примјећујем да на табли на улазу пише Бело Поље, али ми мјештанин објашњава да они никад нијесу заборавили одакле су им коријени и да је за њих Поље – Бијело. Али, име села у обје варијанте уопште не одговара његовом данашњем изгледу. Костури спаљених кућа, њих преко триста, порушена школа, амбуланта, дворишта зарасла у коров, сломљени плотови, неоране њиве, урасли путеви… А гробље, по уређености некад понос не само села, личи на Хирошиму нетом послије бомбе, и свједочи да на Космету нема мира ни за живе ни за мртве. Из кућа спаљених у мартовском погрому, три четвртине житеља отишли заувијек, и једва шачица оних који неће никуд и никад.

„Обрадовали би смо вам се као никад“, каже омалени брко који нас поздравља у име села, „али шта нам учињесте, кумим вас Богом“? „Вас обрукасте, а нас се одрекосте, окренусте нам леђа и угасисте последњу наду да нам је макар одступница сигурна“! Ћутимо, погнутих глава, јер немамо образа да те људе, уморне од издаје, зла и несанице, погледамо у очи. „Црн нам образ у Бијелом Пољу“, шапуће ми Мирко, за главу нижи него обично.

Покушавамо да се макар колико, толико оправдамо причом о немирњу и неприхватању бруке, о протесту, сузавцу, пендрецима, али очито је да то промиче некуд мимо њих и да је једино што до њих допире сазнање да су издани и остављени на милост и немилост острвљеним вуцима чије се режање око села чује скоро сваке ноћи. „Али, не брините, наставља брко, ми одавде можемо само мртви“! „Сама нас је Богородица обавезала и охрабрила да останемо“, каже, и предлаже да обиђемо мјесну Цркву, саграђену још далеке 1868. године, благословом и новцем руске краљице Марије Андрејевне.

Још издалека се види да ни она није поштеђена мржње и угарака острашћене руље. Али, прави обим страдања сагледава се тек са њеног прага. Само поцрњели зидови, поломљени прозори, разваљена врата… све друго је прогутала и заувијек обрисала ватра мартовског погрома. А онда, чудо за које, осим божјег провиђења, нема логичног објашњења. Насред централног стуба, такође поцрњелог и чађавог, икона Пресвете Богородице, скоро недирнута. Све испод и изнад ње је, као и цјелокупна унутрашњост Цркве, изгорело и опустјело, само на њен благи, брижни, мајчински поглед ни ватра ни вјековна мржња нијесу могле. „Ево, само због овога нећемо, до последњег, напустити село, а Цркви ћемо, кад – тад, вратити стари сјај“, не без поноса истиче брко. Крстимо се, у очима многих од нас наговјештај суза, а Италијани, слуђени необјашњивим, љубе икону и клече пред њом. Старица, за коју касније чујем да је последњи изданак некад најбројније породице у селу, марамом мокром од суза брише икону и шапуће молитву. А над Бијелим Пољем, селу тако блиском а тако далеком, одједном изгријава сунце и читав крајолик тоне у богати колорит јесењих боја.

Остављамо почађало Бело Поље које је, само метар од најавне табле, било јесте и биће Бијело, свијетлог образа и поноса чији шамар и данас, петнаест година касније, још увијек осјећам на образу. Кроз Дечане опет иста слика, иста неподношљива лакоћа искључивости и мржње, али слика нетакнутог Богородичиног лика која нас прати ту сурову збиљу ипак чини мање одвратном. „Бог ће дати, све ће добро бити“, каже возач аутобуса и много храбрије гази за италијанским транспортером према Високим Дечанима. А негдје око поноћи, на Кули се, као са рођацима, опрштамо од италијанске пратње чији нас командант храбри и убјеђује да немамо разлога за бригу и да су, док год су они тамо, српске светиње и преостали српски житељи заштићени. Враћамо се опхрвани тешким бременом туге и очаја, наде и безнађа, срамоте и поноса. За нама, обасјана октобарском мјесечином, остаје Метохија, пуста и спржена, као вјечна рана и вјечна опомена црног образа Црне Горе. А Бијело Поље и његових двадесетак породица, колико их је тамо опстало до ових дана, свједочи да још има наде и да нам Богородица, какви год да јесмо, неће окренути леђа.

Емило Лабудовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: