Лабудовић: Кад свеци марширају

 Пише: Емило Лабудовић

 ,,Ми­ло, ло­по­ве, Ми­ло, ло­по­ве…“, ори­ло се опет ових да­на под­го­рич­ким ули­ца­ма, под­сје­ћа­ју­ћи оне ко­ји ду­же пам­те на ври­је­ме кад је све по­че­ло и ка­да је озна­чен су­но­врат Цр­не Го­ре по свим по­ка­за­те­љи­ма, а по­нај­при­је мо­рал­ним. Тај сло­ган већ ско­ро два­де­сет го­ди­на не­за­о­би­ла­зан је дио де­ко­ра опо­зи­ци­о­них оку­пља­ња и про­те­ста гра­ђа­на ко­ји, ка­ко лич­ним та­ко и ко­лек­тив­ним ин­стинк­том, осје­ћа­ју да их је пре­ми­јер, ко­ји је ал­фа и оме­га свих уну­тра­шњих, спољ­но­по­ли­тич­ких и еко­ном­ско – со­ци­јал­них де­ша­ва­ња са­вре­ме­не Цр­не Го­ре, ус­кра­тио за мно­го то­га и да је пер­со­ни­фи­ка­ци­ја свих њи­хо­вих ноћ­них и днев­них мо­ра.

Ми­ло је, та­ко, тар­ге­ти­ран као глав­ни кри­вац за из­гу­бље­на рад­на мје­ста, за ра­зо­ре­не по­ро­ди­це, за глад и еле­мен­тар­но си­ро­ма­штво, за гу­ше­ње гра­ђан­ских и лич­них сло­бо­да… А ви­ше од све­га, овај уз­вик не то­ли­ко ка­рак­те­ри­за­ци­је ко­ли­ко не­из­ре­ци­вог гње­ва, из­раз је не­по­гре­ши­вог осје­ћа­ја на­ро­да да су му Ми­ло и Ми­ло­ви, по­ред све­га оста­лог, укра­ли ду­шу и да тим укра­де­ним (и Го­го­ље­вим мр­твим) ду­ша­ма, као вам­пир ко­ји си­са­ју­ћи крв сво­јих по­да­ни­ка тра­ју сво­ју смр­то­но­сну бе­смрт­ност, одр­жа­ва­ју се­бе и свој еста­бли­шмент на вла­сти.

„Ми­ло, ло­по­ве, Ми­ло, ло­по­ве…“, да­кле, ни­је са­мо по­ли­тич­ка па­ро­ла упе­ре­на про­тив чо­вје­ка ко­ји је апо­те­о­за ко­ја де­фи­ни­ше Цр­ну Го­ру и све у њој већ и вид уну­тра­шњег от­по­ра на­сто­ја­њу да се ре­де­фе­ни­ше исто­риј­ски, кул­тур­ни, на­ци­о­нал­ни и ци­ви­ли­за­циј­ски траг ко­јим смо, као на­род и као др­жа­ва, ишли и тра­ја­ли вје­ко­ви­ма. Уз тај уз­вик по­чи­ња­ла су и њи­ме су се за­вр­ша­ва­ла сва опо­зи­ци­о­на оку­пља­ња, без об­зи­ра на то ко их је ор­га­ни­зо­вао и пред­во­дио. Тај уз­вик и та па­ро­ла би­ли су ли­ни­ја раз­два­ја­ња ко­ја је, оштра ка­ко у де­фи­ни­ци­ји та­ко и у то­ну, по­пут жи­ле­та раз­гра­ни­ча­ва­ла крив­це од не­ви­них, по­ште­не од ло­по­ва, џе­ла­те од жр­та­ва, гре­шни­ке од пра­вед­ни­ка. За том па­ро­лом, као за за­ста­вом, сту­па­ле су ко­ло­не оних ко­ји се ни­је­су ми­ри­ли с Ми­ло­вом са­да­шњи­цом и ње­го­вом ви­зи­јом пу­та у сју­тра­шњи­цу. Она је би­ла иден­ти­фи­ка­ци­о­на кар­ти­ца не­при­па­да­ња Ми­ло­ви­ма и при­па­да­ња опо­зи­ци­о­на­ри­ма, ма ка­ко се они зва­ли.

А ако је не­ко, у ви­ђе­њу огром­ног бро­ја гра­ђа­на, озна­чен ло­по­вом, ма­кар то би­ло и у пре­не­се­ном, ши­рем по­и­ма­њу зна­че­ња то­га пој­ма, он­да се ти­ме исто­вре­ме­но ови­ма с дру­ге стра­не сла­ла ја­сна по­ру­ка да се с ло­по­вом и ло­по­ви­ма не мо­гу ти­кве са­ди­ти. Јер, тај исти на­род, из­ви­ки­вач па­ро­ле, ка­же „с ким си, она­кав си“! Зна­ју­ћи све то, во­ђе ди­је­ла оног на­ро­да „што се не шће у лан­це ве­за­ти“ до јед­ног су се кле­ли да са Ми­лом ни­ка­да и ни у че­му не­ће би­ти и да им се ни чор­бе не мо­гу по­ми­је­ша­ти и на­род је вје­ро­вао у њи­хо­ве ско­ро све­тач­ке оре­о­ле, у њи­хо­во по­ли­тич­ко и сва­ко дру­го по­ште­ње, оку­пљао се уз њих и око њих, про­те­сто­вао, гла­сао, би­вао по­кра­ден, а опет вје­ро­вао да ће сле­де­ћи пут би­ти бо­ље и да ће њи­хо­ви би­ти му­дри­ји, и та­ко ско­ро че­тврт ви­је­ка.

И за­то је пи­та­ње свих пи­та­ња овог по­ли­тич­ког тре­нут­ка Цр­не Го­ре от­куд са­да „све­ци мар­ши­ра­ју“ у истом стро­ју с ‘’Ми­лом ло­по­вом’’? От­куд, већ ко­ли­ко сју­тра, у ис­тој вла­ди с Ми­лом на че­лу је­дан Ми­лић, са и без НА­ТО ре­фе­рен­ду­ма, ко­ји је баш то­ме Ми­лу и ње­го­вој вла­ди спо­чи­та­вао и спо­чи­тао, у но­ви­на­ма, на те­ле­ви­зи­ји и по­себ­но у скуп­шти­ни, ло­по­влу­ке и ма­ри­фе­тлу­ке у из­но­си­ма од ко­јих се у гла­ви вр­ти?

 Шта та­мо тра­жи је­дан Ле­кић ко­ји је, на­кон што га је ДФ вас­кр­сао и учи­нио ли­де­ром, на Ми­ло­ву адре­су, лич­ну и по­ли­тич­ку, ис­то­ва­рио то­ли­ко сме­ћа да га ни сва опе­ра­ти­ва Град­ске чи­сто­ће три да­на не би по­ку­пи­ла? И још га је и на ТВ мег­дан звао, да му, јав­но и у фа­цу, ка­же још мно­го и не­бро­је­но то­га.

От­куд та­мо УРА – ју­ри­шник Жар­ко Рак­че­вић ко­га су, на­кон што су га ис­пу­ди­ли из по­ли­ти­ке, де­це­ни­ју фи­нан­сиј­ски да­ви­ли као зми­ја жа­бу и оти­ма­ли му гђе су и шта су сти­гли?

Шта ће са­да та­мо Ран­ко Кри­во­ка­пић ка­да је, на­кон што га је Ми­ло по­ли­тич­ки из­но­ги­рао из ко­а­ли­ци­је, за­па­лив­ши му при­том и не­ко­ли­ко же­сто­ких ша­ма­ра у ви­ду Ву­ји­це Ла­зо­ви­ћа и Ива­на Бра­јо­ви­ћа, том истом Ми­лу усред Скуп­шти­не и пред ка­ме­ра­ма ре­као све­га и сва­че­га, а ни­ма­ло ли­је­по­га и озна­чио га ло­по­вом, по­ли­тич­ким и оним дру­гим?

Ка­ко ће Ми­лу до ко­ље­на чу­ча­ти је­дан Дар­ко Па­јо­вић на­кон што је на сва зво­на тру­био ка­ко је баш он (а ни­је) обје­ло­да­нио и „сни­мио“ Ми­ло­ве кра­ђе и пре­кра­ђе људ­ских ду­ша пре­то­че­них у гла­со­ве? И ра­зни дру­ги, ма­ли и ма­ло ма­њи, у цр­ве­ним и на­ран­џа кра­ва­та­ма, ко­ји­ма су по­треб­не по­ви­со­ке хо­кли­це ка­ко би сво­је опо­зи­ци­о­не бар­ја­чи­ће по­ди­гли што ви­со­чи­је. Је ли власт, ма­кар до пр­вих из­бо­ра, баш то­ли­ко слат­ка и опи­ја­ју­ћа да се, за­рад ње, мо­же без за­др­шке под Ми­лов ки­шо­бран, без об­зи­ра на онај сло­ган с по­чет­ка ово­га тек­ста?

Ло­пов(и) и све­ци – јед­но са дру­гим ни­ка­ко не иде, ма­кар не мје­ре­но нор­мал­ним, на­род­ским и људ­ским мје­ри­ли­ма. Па, или Ми­ло ни­је то­ли­ки ло­пов, па га на­род ла­жно оп­ту­жу­је, или ови с дру­ге стра­не и ни­је­су то­ли­ки све­ци, па им на­род без жи­ра­на­та вје­ру­је. У сва­ком слу­ча­ју, не­ма то­га из­го­во­ра, по­ли­тич­ке ми­ми­кри­је и за­кли­ња­ња у ви­ше (др­жав­не) ин­те­ре­се ко­ји­ма се мо­же прав­да­ти њи­хо­во за­јед­нич­ко мар­ши­ра­ње.

<

p data-block=“true“ data-offset-key=“fq0uh-0-0″>Али, на­род се, хва­ла Бо­гу, већ до­бра­но из­вје­штио и на­гле­дао се сње­го­ва на ко­ји­ма су ов­да­шње по­ли­тич­ке и дру­ге звјер­ке оста­ви­ле и по­ка­за­ле си­ја­сет тра­го­ва. Па, ни­ти без раз­ло­га скан­ди­ра ону па­ро­лу, ни­ти ће до­ви­је­ка би­ти оп­чи­њен све­тач­ким оре­о­ли­ма сво­јих пред­вод­ни­ка. Већ на на­ред­ним из­бо­ри­ма би им се мо­гло до­го­ди­ти да пук­ну као ба­ло­ни по­сли­је кар­не­ва­ла. Е, да, кад смо већ код кар­не­ва­ла, има их ових да­на по При­мор­ју до ми­ле во­ље па би те­ку­ћим пре­го­во­ри­ма ло­по­ва и све­та­ца мо­жда та де­сти­на­ци­ја ви­ше од­го­ва­ра­ла.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: