Лапот

Пише: Батрић Бабовић

Лапот је метода убијања. У стара времена кад старац или старица онемоћају, најрођенији из куће поведу их на лапот. Све се уради тако што се стави хљеб на главу, очи оставе отворене, или се покрију, док маљ невидљивом брзином жури ка поглавини коју покрива хљеб. Један ударац решава све. Прелазак у вјечност за трен. За родитеља. За потомке непролазна вјечност. И непрелазна за лапотисту на ону страну Страшног Суда. Тако је било некад. Не тако давно. А данас се све промијенило.

Данас је све потпуно другачије. Док ходамо широким ходником дома за старе који обасјава необична свјетлост, водич нам показује собе. Амбијент је импресиван. Чисте постељине, блистави подови, ведра и тмурна остарала лица… Сви имају кћери, синове, унуке и праунуке. Један од њих има и чукунучад. Не жале се на судбину. На радном столу кутија за шах, игра “ не љути се човјече “ и пар књига лагане белетристике. На једном од кревета лежи старо Јеванђеље подераних корица. На неколико дамара од њега “ Десет божјих заповести “ св. владике Николаја. Читају их сва тројица. Цимери. Корисници дома за старе. Не питамо их за године. Ни колико им често долазе потомци. Један од њих који цијело вријеме зури кроз прозор и празно гледа у етар који полако гаси дневну свјетлост, мом сапутнику даде папир на коме пише подужи садржај. „Објавите ово у име нас тројице“ рече тихим гласом. Прећутасмо тишину секунда дугу неколико вјекова. Климнусмо главама и у један глас рекосмо: „Хоћемо,објавићемо“.

Док смо отварали хартију, препознали смо ријечи које смо добили љубазношћу нашег водича преко поруке, путем мобилног телефона. Ради се о мисли једног румунског свештеника која гласи: „Не притискај себе прошлошћу, она више не постоји- ни добра ни лоша. Не жали за изгубљеном младости, не тугуј за пропуштеним приликама, за стварима које ниси урадио, за ријечи које ниси рекао-пусти, заборави. Нема прошлости. Нема ни будућности. Овдје сам само једном. Живи сада. Воли данас. Радуј се онима који су поред тебе. Не мијешај се у туђи живот, јер ни твој јучерашњи живот више није твој. Можеш се утопити у прошлости, изгубити у будућности, пропустити поред себе радост, љубав и љепоту које вребају и чекају да их узмеш као најснажнији благослов“. Остали смо нијеми након читања у себи. Помислили смо да ли поруке опомињу синове и кћери ова три дивна старца макар преко екрана мобилних телефона? Док смо одлазили из дома, нисмо ни помишљали шта је тајна овог пролазног живота. Још нисмо ни сазнали ту чудесну ријеч. Али са сигурношћу знамо да лапот узима данак. А на другој страни тврда вјера и велика љубав измичу му се за длаку. До селидбе у Виши Свијет. Питали смо себе и један другог кад смо се растали са водичем, да ли потомци мисле на своју душу, на дан послије одласка оца и мајке са овог свијета?

Преци су на хартији и телефонској поруци казали своје. Изгледа и Божје, ако било ко од озлопуталих и слијепих потомака, жели да чује и види дубинама окамењених срца, вапај оних који су их увели у тајне овог свијета ради припреме за Живот Вјечни ! Круг се никад не затвара!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: