Лаушевић: Човјек увијек креће од себе, и од себе не може

Жарко Лаушевић у разговору за РТС истиче да српско друштво, балканско али уопште друштво у цјелини, односно, цивилизација није много напредовала, те да се скоро 150 година уназад ништа није промијенило.

Такође, Лаушевић је говорио и о серији „Корени“, односно његовој улози у лику Аћима Катића.

Наиме, последња епизода биће емитована у недељу. Уз рекордну гледаност и неподијељену пажњу публике и критике, после сваке епизоде су и друштвене мреже биле усијане од похвала на рачун „Корена“, а посебно се истиче  бравурозна глума свих глумаца, а публика је одушевљена маестралном појавом Жарка Лаушевића као Аћима Катића.

Занимљива је реакција јавности која постоји на два нивоа – један је одушевљење Вама као глумцем, многи су Вас сада видјели први пут, а с друге стране прихватање теме коју носе Корени.

„То је, чини ми се, један врло актуелан комад и који, нажалост, говори да се у тих 150 година није нешто много ни променило. Промијенили су се неки другачији, формални, појавни фактори, а то је можда мода која је другачија. Наш менталитет је негдје, у суштини, остао исти – свађе у Скупштини, неслоге у породици, тајне које има свака породица, које крије или покушава да сакрије. Оно чиме се бавио Ћосић је врло актуелно и дан-данас иако има више од 60 година откако је дјело написано, није се много изгубило. Не само наше, српско друштво, балканско него уопште друштво у цјелини, цивилизација није много напредовала, тако да се добра литература може добро снаћи у било ком времену“

Колико је било тешко савладати лик Аћима Катића?

„Савлађивали смо се Аћим и ја. Аћим мене, ја њега. Борили смо се и не знам ко је ту побиједио. Човек увијек креће од себе, шта год радио у животу, и од себе не може. То није ствар измаштавања и неке потпуне илузије, него ипак креће се од једне фантастичне претпоставке, какав је литерарни предложак Добрице Ћосића, и то је у старту већ добро полазиште, сјајно полазиште за нешто што може да уроди овим чиме је уродило.

Колико има симболике у наслову књиге коју сте управо објавили Све прође, па и доживотна? С обзиром на то да је Ваш први роман носио назив Година прође, дан никад, да ли је та прича затворена?

„Та прича није затворена. Негдје у старту, када сам писао, то су моји затворски дневници и они су давно завршени и записани и ово што радим последњих година кад имам времена је нека врста монтаже тих текстова и покушај избацивања нечега што ми је личило на прејудицирање нечега што се стварно десило. У старту је то било замишљено да буде у неких шест књига, али биће у четири. Остаје један део који ће се тицати моје Америке и тих последњих, неких 15 година. Биће нека врста тетралогије, четири књиге те затворске хронике“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: