Лава

Уснулом ујаку Ранку Радовићу

Пише: Батрић Бабовић

Била је субота тиха и сунчана
Необично врела за дубину јула
Иза поднева у смирају дана
Довољно снажна да разапне чула
На неко ново умјетничко штиво
Што све неживо претвара у живо

Иза кратког сна и тешког звука
Који је долетио са мобилног трона
Оба се створише у рањеног вука
И окрену им се унатраг васиона
Нисам постојао у трену од хука
Јер хучала је пјесма са искона

Кад гром удари Ранка у Барицу
Барица океан прели у над жицу
Која води уснулог у пјеваоницу
Да му за Небеса одслика и скицу
Па га описаног у живот допише
И каже оно још слободно дише

Лобања му је била пуна поезије
Свака крвна лоза такву да пожели
Успио је пехар пјесме да одлије

Бескрван и сам у Сан се пресели
Музикална је била свегромовница
Што му осмјех не узе са лица

Касније на сцену ступише машине
Респиратор који је за њега дисао
Све је било пуно небеске тишине
Стих за стихом сам себе је писао
Последњи лист за Небо дописао
Како би све имало Виши Смисао

Неурологија је непозната знате
Рече млади љекар пун тврде вјере
Ако се витални знаци не запламте
Треба ли да реанимирамо мјере
Иначе знате да то није пракса
Нити би била пјесничка синтакса

Као и са осталима рекох одлучно
Дажд није попуштен да би умро
Сонет је отворио поље надзвучно
И у моје срце неумитно увро
Изгубио се и нестао за кратко
Постао лирика и појање слатко

У рану недељу пењући се њему
Одредишту смрти и вјечног живота
Скупио сам се у вјечиту тему
Има ли поезије с оне стране плота
Гроба коме често сви првозвани
Одлете кад земни изброје се дани

Два дана иза грома био је млађи
Исконски љепши него кад пресели
Радојица Милица Радосав Грујица
Зорка Љубинка Жељко и Љубица
Са даровима златним су га срели
На епитаф гдје су себе већ исплели

Све се покренуло према Брези
Бреза Барицама а оне к’ Небеси
А Небеса ка Оном Надшестару
Кружницу на Христовом Олтару
Да га упишу у Христову Свеску
И излију поезију у Сонет-Надфреску

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: