Лавеж кербера са будванских улица

Пише: Марко Кентера, бивши председник УО, селектор и директор ЈУ Град театар и ТВ Будва

Јуче је био дан када је заглушујућа тишина, ћутање великог броја представника грађана, “убила” један цијели град.
Овог пута је тај градски и људски суноврат био можда чак и тежи и дубљи него икад до сад.
Дио одборника Скупштине општине Будва се, док су остали ћутали, обрушио на најпримитивнији и најбруталнији начин на директорицу наших музеја Луцију Ђурашковић. То су урадили (не)људи служећи се најгорим могућим увредама, уличарским добацивањима, изношењем лажних тврдњи што се никада у историји ове скупштине није десило на тако ужасан начин.
Давно је Владета Јеротић рекао своју чувену реченицу, врло актуелну ових дана и мјесеци у Будви: ‘’Човек је фантастично биће. Кад је стваралац па има фантазију – милина. А кад није стваралац,а има фантазију, онда ми лечимо.’’

Са жаљењем констатујем да је Будва препуна фантазија које спадају, нажалост, у те за лијечење и неки од кандидата за то били су врло присутни на сцени јуче у нашој локалној скупштини.
Луција је грчка ријеч која знаци свјетлост. Нама је пријеко потребна свјетлост у граду који већ тридест година пролази кроз адске тунеле, повучен многим силама нечасти, керберима данашњице, који желе да нас заробе у својим тминама незнања, дивљаштва и људског суноврата.
Чињеница да су нападе на Луцију Ђурашковић урадили како одборници тако и неки високо позиционирани службеници општине, без да их руководство саме Скупштине спријечи у томе, даје цијелој причи још ружнији тон. Ти напади на Луцију су започели анонимним саопштењем и пријетњама и увредама групе будванских НВО прије неколико дана те је некако “логичан” наставак било ово данас.
Грађани знају да преко четрдесет година у Будви постоји особа која исијава доброту и свезнање, како јој и само име говори, и која тихо, готово нечујно, и носећи увијек знање са собом да га подијели са другима, изграђује најважније установе и капиталне пројекте културе. Поред Мирослава Лукетића, Јова Ивановића, Браниславе Лијешевић и Миле Баљевић Будва нажалост у том периоду није имала још много тако савршених посланика куктуре који дају све граду, не задржавајући ништа за себе, поносно изграђујући, и онда када је то било ужасно тешко, темеље на којима почива сваки прави град.
Добро је познато да се, у западном хришћанству, вјерује да се у најтамнијим ноћима, кад је најхладније, јавља Луција, дјевојка са круном од горућих свијећа да обасја домове и унесе топлину у њих. Све то ми се чини као најбоља метафора за све оно што смо видјели јуче.
Луција Ђурашковић је дакле једна од најважнијих особа будванске културе, дама која је цијели свој радни вијек па и живот дала за развој културе Будве. Довољно је рећи да је личним залагањем успјела да отвори Музеј града Будве прије 20 година и да је за то била награђена највећом европском наградом – Златна јабука а то су промили онога што је Луција урадила за све нас.
Она је данас, као и много пута до сада, успјела да се избори и да побједи, не понизивши се. Као да је била вођена оном чувеном Ибзеновом реченицом “Најјачи човјек на свијету је онај који је сам”. Међутим та сама особа борила се данас за читав један град!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: