Лаза Костић: Еј, ропски свете!
Лаза Костић
Еј, ропски свете!
куда ћу побећи с образа твога,
с образа твога трпежљивога?
да пропаднем у земљу
од љуте срамоте са твоје грехоте?
Ил’ у небо да скачем?
У небо?
Та ту је тек
најропскије блаженство
блажених робова,
највећа самовоља —
Бог!
А небо?
Небо је само
угнута стопа господа бога,
њоме да згњечи самртног роба
до последњег дроба.
А што се дигло тако високо,
то би да види, па да ужива
како се робље
превија, кида.
Еј, ропски свете, под отим небом!
еј, звездице сјајне,
штрецави жуљеви на божој стопи!
Ваљда кроз вас проби
цикут и вапај мученички,
па кроз свако тако процикнуто место
провиру знаци божје милости
танко, штедљиво, као што владари на земљи
колајне деле,
колајне сјајне и речи лепе
теби, ропски свете!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
