Лазански: Дешавања у Македонији показала лицемјерство Брисела

Пише: Мирослав Лазански

Аеродром „Александар Велики“, архитектонски зароњен у модерну Европу, и није одавао неку велику гужву, тек два авиона на стајанци, али из Скопља се у свет путује с врло јефтиним авионским картама.

Скоро већ пролећно сунце добро је грејало, мало црно кученце на аеродромском паркиралишту грицка своје шапе, нека чудна тишина лебди у ваздуху. Иза оближњег брда Косово је далеко само 22 километра. Сваки таксиста у Скопљу објасниће вам од које улице, од којег булевара, почиње „албански“ део града.

Македонија је део оне велике Југославије, отишла је из Југе 1992. без рата, али ју је касније стигло сецесионистичко проклетство, имала је 2001. године мали рат са својим албанским побуњеницима. Македонци су наравно православци, Албанци муслимани, проценат мешовитих бракова мањи је од један одсто.

Албанци тврде да их у Македонији има од 30 до 40 одсто, службени подаци говоре да их је заправо између 17 и 19 процената.

Македонци и Албанци живе у истој држави, али се међусобно не слажу. Циници би рекли да Македонија представља шизофренију са седиштем у Уједињеним нацијама. Односно, замислите два наоружана човека, обојица пате од страшних мигрена, седе у истој кафани и расположени су за кавгу, то је атмосфера која овде влада годинама.

Није довољно да један од ове двојице успе, други мора да буде поражен. Мржња поновно добија на замаху, стари суседи, Македонци и Албанци, као да никада и нису престали да буду напријатељи.

На недавним изборима овде је победила странка ВМРО-ДПМНЕ, истина, не са великом предношћу у броју посланика, али је ипак победила. Досадашњи принцип, сходно Мајском договору из 2008, био је „победник са победником“.

То значи да владу Македоније обавезно прави победничка странка Македонаца и победничка странка, или неколико главних странака, Албанаца. Тај принцип су тражили Албанци да се не би догодило да већински Македонци диктирају услове мањинским Албанцима.

И тај принцип су ЕУ и САД прихватили. Мајски договор је у ствари био операционализација Охридског споразума из 2002. године, који је опет операционализиван кроз уставне амандмане, а све у сенци претходне ратне побуне дела Албанаца на западу земље.

У атипичној врсти демократије на македонски начин, сада су албанске странке одлучиле да праве владу са на изборима пораженом македонском странком СДСМ. Услов је била такозвана Албанска платформа, усаглашена у Тирани, где су прваци албанских странака из Македоније договарали детаље те платформе уз чинодејствовање албанског премијера Едија Раме.

Тиме је погажен принцип Мајског договора, а истовремено је извршен и покушај ревизије Охридског споразума.

Наиме, Охридски споразум је одредио да у свим општинама у Македонији где Албанци имају значајан број становника, а то је 20 одсто и више, ти Албанци имају право употребе свог матерњег језика. То је и члан 7, став 2 Устава Македоније. То не значи да је албански језик у тим општинама и званичан језик, али значи да га Албанци могу користити у свим контактима с органима власти.

Сада, албанска платформа захтева да албански језик буде службени језик у целој Македонији, што је директна ревизија Охридског споразума и што би била капитулација Македоније за зеленим столом.

И све то међународна заједница, ЕУ и САД подржавају иако је то рушење Охридског споразума који је управо и потписан под притиском Запада. Каква хипокризија, лицемерство без преседана! Када госпођа Федерика Могерини, иначе некадашња припадница комунистичке омладине Италије, каже овде у Скопљу „да се морају поштовати резултати избора и изборна комбинаторика каква год она била“, можда је треба подсетити да је и Хитлер дошао на власт путем легитимних избора.

Тиме, наравно не желим да кажем да је господин Зоран Заев, лидер странке СДСМ, таква личност, али у Италији су легитимни изборни победници накнадно рушени и преко ложе П-2 и преко организације „Гладио“ и путем нам предраге и миле Ције.

Албанска платформа има и формулацију „да је над Албанцима извршен геноцид у периоду од 1912. до 1956. године”. Демократска партија Срба у Македонији прва је оштро реаговала на ту платформу. Јер кроз такву формулацију се, заправо, оптужују Срби и Србија, пошто Македонија у највећем делу тог периода као држава није постојала. А 1956. је узета као година од када се македонски Турци почињу да изјашњавају као Албанци.

И тако долазимо до македонског парадокса, да у контексту те албанске платформе сада ВМРО-ДПМНЕ брани Србе и некадашње македонске комунисте из времена 1945–1956, а наследници македонских комуниста, странка СДСМ, оптужују за геноцид и Србе и некадашње македонске комунисте.

И док грађани Скопља сваке вечери на масовним демонстрацијама узвикују „Не дамо Македонију“, где је излаз из кризе? Како о албанској платформи, која је и довела до свега овога, нико није причао пре избора, излаз је у новим изборима…

Аутор текста је новинар „Политике“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: